Nova knjiga jednog od najznačajnijih bh pjesnika Darka Cvijetića ‘Konopci s otiskom vrata‘  izišla je ovih dana u  izdanju Centra za kritičko mišljenje i portala tacno.net.
Čudoživ slučaj Darka C.
Piše: Zlatko Jelisavac

Jutro uz novine u Bosni
U pekari
Mater mojeg frenda
Kojeg je u oko upucao snajper.
Starica
Lakša od sjenke glave
Na jastuku
S perjem crne ptice.
Ne vidim ni koliko je
Kruh više veli.
E da su mi oči mojeg sina
Da odmorim
Te razmake
Kao dvogled.
Negde sam jednom napisao da Darko Cvijetić piše kao snajperom i pogađa pravo u srce.  Ne znam kako vi, koji čitate Darkovu poeziju, doživljavate njegove stihove, ali mene on svakom pesmom pomalo ubije… Nije to patetika niti sentimentalno palamuđenje već muka živa od njegovih reči. Darko kao da vam stihove urezuje u kožu, inficira vas svojim nemogućim metaforama, zaviruje u utrobu, kopa po savesti… Njegove pesme su kao slike iz Gojine „lude“ faze, pune groteske, nadrealne, nastale u grču i agoniji, kao da su u paklu pisane.
Crvava ispod noktiju
Omrsila se kost.
Ukopava se u vrt
Iza kuće.
Kao kućni ljubimci.
Mlad grobograditelj.
Po usnama glinav
Nakon objeda. (Iz pesme Grobograđanska)
Pa ti vidi… Kažem vam, muka je živa  čitati Darkove pesme.  Kakva je ovo grobograđanska pesma? O kome to ona govori? Ko je to “mlad grobograditelj”? Čini se kao da je opevan neki depersonalizirani subjekat, čovek bez svojstava, neka avet na groblju, fantom ili živi mrtvac, koprofag. Užasno je i nezamislivo razmišljati o takvom biću, kao da je došlo iz noćne more koju želite zaboraviti, zbog koje ne smete da spavate jer se plašite da ćete opet sanjati isto.
Kao klicanje zločincu.
Kao nesanica
U pismonošama
Pretvorena u tekst.
Tako se završava ova pesma, naglo kao da joj je namerno prekinut njen morbidni tok; završava se kao što je i počela, apstraktna i siva, ali samo dok ne zaderemo kožu ovog nemogućeg bića. “Kao klicanje zločincu” – govori nam nešto o karakteru grobograditelja. On je kao klicanje, izrastao iz gliba kolektivne savesti, avetan od sopstvenog zaborava, strašan jer želi da živi i da se vidi. “Kao nesanica” – živi grobograditelj, on je agonija koja stoji iza svega što ćuti, a realan i od zemlje-blata kao što su i grobovi stvarnost. Ali grobograditelj je nesanica “U pismonošama” i to “Pretvorena u tekst”. Pravi “subjekt” ove pesme je sam pesnik koji svoju “nesanicu” pretvara u tekst, u reči koje zadiru u podsvest  na ličnom, a osobito na kolektivnom planu.
Pesnik je pismonoša, on je grobograditelj grobograđanske svesti koja bi da pokopa sećanje i zaboravi ono što je boli i peče. Ne dozvoljava pesnik da tišina ćuti oko njega već je prvo u sebi  i-zaziva, bori se sa njom i pronalazi joj izraz, a ona “tek rođena” mora sada naći svoj put do javnosti, to jeste do kolektiva. Darko Cvijetić nam nudi svoje tišine kao pesme, kao poklone koje bi radije izbegli nego primili.
(Ako nosiš nešto neizrečeno,
nešto što te pritiska i peče,
zakopaj go vo dlaboka tišina,
Tišinata sama ke go reče.
Aco Šopov)
Darko nam, svojim pesmama, oživljava čudovišta naše savesti, aktivira nam najdublje strahove, razgovora sa ”onim” koga smo zatvorili negde u najdalju samicu u našoj duši. Ali nije  strah ono što fascinira u Darkovim pesmama – pa bio bi onda bolji kao pisac horor novela – već jeziva lepota, ”đavolja varoš” od reči koja vas pleni svojom surovom ljupkošću.
Ona kokoš
Strijeljana rafalom
Jer po selu kljuca mrtve.
I pjeva:
Vod po vod vodenica
Led po led ledenica
Orao po orao oranica.
Duša bakina.
Ostavi lokve krvi u ormaru.
Po haljinama. (Iz pesme Šaptačica vučjaku)
Ima nešto od dečije naivnosti u ovim stihovima, ali i humora od kojeg vam se zaledi osmeh. Obratite pažnju na ove nelogične “zaključke” stihova koji doista zvuče kao neka dečija nabrajalica:
Vod po vod vodenica
Led po led ledenica
Orao po orao oranica.
Našalio se Darko izvodeći iz samih reči logične izvedenice, ali one sa logikom nemaju baš mnogo veze jer su tu da nas uvedu u mračni predeo-ormar:
Ostavi lokve krvi u ormaru.
Po haljinama.
Kao dete koje se igra i peva dok otvara ormar pun mračnih tajni ili pak kao scena iz filma “Lepa sela lepo gore” kada vojnik-dečak puca u ormar iz koga potom počinje da teče krv, a da ne vidimo ko je unutra. Led po led ledenica.
Darkova poezija je po-ratna… Iskustvo mu je po-ratno. Njegove reči su spomenici-nišani tragedije koja se i ne može opisati, možda se može samo opevati… Filozof Teodor Adorno je rekao da je varvarski pisati poeziju posle Aušvica. Da li je varvarski pisati poeziju posle Omarske, Trnopolja, Keraterma? Kako pisati poeziju posle svega što se desilo u Prijedoru?
Poslanica Korićanima
(Postoji znamo POSLANICA
KORINĆANIMA upućena od Sv. Pavla žiteljima Korinta.
Ova poslanica nema veze s tim.
Nego s Korićanskim stijenama.)
Recimo foksterijer kojega si zimus
Razmrskao autom.
Ili kap vučicine krvi na glečeru.
Otople.
Izveli 200 ljudi iz tri autobusa
I pobili nad provalijom.
Pa vam velim
Korićani moji po stijenama:
Kvarc u satu
Poplavi od svoje pustinje.
Recimo moga ćaće
Našli četvrt rebra.
I sve u njoj – i mama i lopta
I djed i moje slike
S ekskurzije u Sloveniju.
Uplišale nas uniforme.
I utrobice.
Moj Petre.
Nama se zorom
U snajpere
Iskliktava oroz.
Stvarni su i ljudi i događaji opisani u ovoj pesmi…
Izveli 200 ljudi iz tri autobusa
I pobili nad provalijom.
Obaveštava nas pesnik o jednom stravičnom događaju na Korićanskim stenama; događaju pred kojim zamre svaka misao, reč…; događaju od kojeg sve zanemi i pretvori se u stene.
Pa vam velim
Korićani moji po stijenama:
Kvarc u satu
Poplavi od svoje pustinje.
Kome se ovde pesnik obraća? Ko su Korićani? Ubijeni ili ubice? Ili su i jedni i drugi “moji po stijenama”? Bilo kako bilo pamtićemo ih po stenama jer su one spomenici, okamenjeni svedoci zla i bola, onog neljudskog u ljudima. Ali stene su kamen, petrificiran užas, otvrdla misao-krvava… Šta ćemo mi sa sećanjem? Šta ćemo kada:
Kvarc u satu
Poplavi od svoje pustinje.
Velike su pustinje ostale u nama… A da su barem samo “puste” i mirne, da nas ne napadaju svojim olujama. Vidim tako neke prijatelje kako sede šćućureni u pesku, zamotani, samo im se oči vide, pa mi kažu: treba zaboraviti i ići dalje. Drugi mi kažu da se krv ne može zaboraviti. Mrtvi ništa ne kažu, ćute kao stene. Jedino naš Darko peva (u) o pustinji; poslednji naš “varvarin” prkosi Adornu.
Vod po vod vodenica
Led po led ledenica
Orao po orao oranica.
Dođe vakat da je okončam ovo svoje nemušto pisanije. Šta da kažem za kraj: čitajte pesme Darka Cvijetića jer on je čudo od pesnika i to ne samo zbog kvaliteta svojih stihova već i zbog činjenice  da uspeva preživeti svoje pesme. Darko gleda užasu u oči i od toga pravi poeziju i to vrhunsku. Ne verujete mi na reč, e onda lepo uzmite u ruke njegovu novu zbirku pesama “Konopci s otiskom vrata” – već se od naziva ježim – pa šta vam bog da.
…zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom…
Ne budimo mi njih uzalud… Jel’ tako starac moj?
…treba obecati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen
Izvornik: tacno.net

Objavi komentar Blogger

 
Top