Dečak i iluzija



Zapis uz 120 godišnjicu od rođenja Miroslava Krleže (1893-1981)

Među brojnim preprekama i zamkama koje su dečaka Miroslava Krležu početkom prošlog veka mučile u Kraljevskoj velikoj donjogradskoj gimnaziji u Zagrebu, pored latinskog i starogrčkog, bile su stalne epizode podozrenja i nerazumevanja okoline. Mladi je Krleža pokazivao srčanost u odbrani svojih stavova, isto koliko je bio lukav da sebe ne izlaže u prvi plan već da intuitivno kopa po rovovima sopstva i okoline. Čini se da je pesimizam u pogledu na društvo oko sebe rano pripitomio u svoju stvaralačku luku, zadržavši ipak dozu zdravog humora i karikaturalnosti. Tamni tonovi njegovog stvaralaštva bili su u velikoj meri uslovljeni strepnjama tokom i nakon Prvog svetskog rata kada Krležu progone sene poginulih prijatelja. Šta je to rat? Kako objasniti pošast koja hara Evropom u kojoj ljudi ne pokazuju baš prevelike znake otpora jer oni su samo, kasnije će napisati u romanu Povratak Filipa Latinovicza, lutke koje sede po raznim civilizacijama kao po izlozima? Sumnja progoni mladog Krležu, on je iskusio ratne strahote, imao je neuspešan beg u Srbiju, na drugu obalu, koji se završio porazno – hapšenjem.
Sumorna slika stvarnosti koja okružuje mladog dečaka, dok čita Ničea, Šopenhauera i radosno treperi pred stihovima Vojislava Ilića, vodi u pesimistična promišljanja. Tome, dakako, valja pridodati Krležinu borbu sa strogim školskim pravilima, potom sa roditeljima koji nisu opravdavali baš svaki njegov anarhistički postupak. Na drugom kraju antitetičke vrteške (S. Lasić) nalaze se iluzije. Krleža sa oduševljenjem piše poeziju, kani se istu pokazati Matošu. Bilo je to negde polovinom 1911. godine. Tada je, veli Krleža u Davnim danima, iako željan da pokaže Matošu veliki broj stihova koje je napisao od toga odustao savladan tremom. Iluzija je bila pokolebana. Nešto kasnije, uz stihove Vojislava Ilića naš dečak otkriva filozofa Ničea koji ga strasno zaokuplja. On je pomogao mladom Krleži da svoj pesimizan živi i da ga opravda, on mu je, svedoči pisac, otvorio oči „da čitavom civilizacijom zapadnoevropskog svijeta vlada bolesna i izobličena snaga volje, koja djeluje po planu, da od čovjeka stvori nedonošče.“
Dnevničke beleške Davni dani apostrofiraju Krležina duševna stanja. Zapise piše od februara 1914. godine, kada još kao neiskusan i nezreo mladić promišljao svet oko sebe zagledan u literarne uzore. Dnevnike započinje fragmentarnim narativom legende Saloma čijom se pojavnošću jasno opredeljuje za antimitski koncept, za subverziju Wildeova esteticizma u okviru tema i motiva dekadencije (Suzana Marjanić, Glasovi davnih dana). Važno je, za period pre rata i prvih dnevničkih stranica, istaknuti da je reč o izuzetno opasnoj godini za mladog pisca; nakon bega iz Ludoviceuma u Mađarskoj, odlaska u Pariz i Skoplje, tamnovanja u zemunskom zatvoru, Krleža dolazi u Zagreb zapitan šta dalje. Stanko Lasić, s pravom, za taj period piše: „Tada je, u tom času, vjerojatno pukao definitivni rascjep između oca i sina; za oca, Krleža je bio dezerter, nitko i ništa, njegova živa sramota.“ Pitanje odnosa između oca i sina može nas odvesti ka dubljim slojevima Krležine porodične odbačenosti, što će, verovatno pod senkom autobiografskog, pojasniti kroz tematski blok o eksplozivnom odnosu na relaciji otac-sin u novelama Mlada misa Alojza Tičeka i Vražji otok.
Između dve vatre stoji zamišljen Krleža. Ako mi pravila postanu ishodišna tačka delovanja onda je moja kreativnost ništavna i njen potencijal ne može/ne sme doći do izražaja. Ako, sa druge strane, postanem iluzionista ko mi garantuje da ću biti kadar iluziju odigrati na našoj krhkoj kulturnoj sceni? Da li smem da se upuštam u taj rizik? Zna takođe Krleža vrlo dobro da je kritički osvrt na njegovo mladalačko delo dragocen pokušaj polemike i dijaloga u prilikama naše književnosti koja je u zaostatku sa svetom dobrih pedeset godina (Esej o Kranjčeviću). On sam u Osječkom predavanju iz 1928. godine dovodi u pitanje svoje dramsko delo, otvara samoinicijativno polemiku, razotkriva se autobiografski. O tome, krležologinja Suzana Marjanić u knjizi Glasovi davnih dani: transgresije svjetova u Krležinim zapisima 1914-1921/22. piše: „Autobiografsko raz/otkrivanje shvaća kao mentalni striptiz (duše), ogoljivanje vlastite dubine, seizmografiju, katamorfiju svijesti“. Svaki dublji pogled na Krležinu stvaralačku poetiku završava u ambivalentnoj nedoslednosti, između principa racionalne preokupacije i radikalne mistifikacije kao stvaralačkih polova tekstualnog određenja koji piščevo delo u isto vreme razjedinjuju i sistemski konceptualizuju. Teorija tekstualnosti kod Krleže sastoji se od mnoštva znakova i modela predstavljanja kroz čije se prakse pružaju raznorodne društveno istorijske konstrukcije, u kojima individualitet predstavlja kamen temeljac za “razoružavanje” kolektiviteta i dvojnosti označenih u tekstu. Teorija teksta svoj analitički aparat zasniva na dva plana i to kroz polove radikalne mistifikacije i racionalne preokupacije. Radikalna mistifikacija predstavlja polazište evazivnosti i “kipuće” dramatike, njena potentnost izlazi iz nagoveštaja duboke suzdržanosti tematizovanih dramskih likova i njihovih podvojenih “suparnika” koji situaciji radikalnosti pridodaju pečat mistifikacije. Racionalna preokupacija tiče se prisutnosti društveno političkog odjeka u svim Krležinim književnim delima.
Šta dečak Krleža sanjari tokom 1918. godine? Rat je na izmaku, već postaje poznat agramerskoj čaršiji, iluzije donekle prevladavaju nametnuta pravila, ali pesimizam ostaje prisutan. Dnevnički zapis na dan 3. II 1918. započinje sledećim rečima: „Mi smo na dnu balkanskog bezdna“. Isti zapis završava dosta pesimistički: „Dan tužan. Siv. Moglo bi se reći: beznadno i sivo sve. Kao što samo može da bude sivo februarsko jutro. Tako sivo“. Šta je mladog Miroslava Krležu nateralo na takav pesimizam? Ponajmanje je to činjenica da je iste godine prestao biti činovnikom u Zagrebu i što će, kako piše Stanko Lasić u Kronologiji, nakon toga pune trideset i dve godine živeti samo od svoga pera, sve do trenutka kada postaje direktorom Jugoslovenskog leksikografskog zavoda. Razloge treba tražiti na sasvim drugoj strani bipolarne vrteške. Iste godine počinje njegov ideološki sukob, iluzije slabe, on srčano brani Lenjina i izaziva skandal u čuvenoj novembarskoj noći, agitujući protiv Slavka Kvaternika. Zapravo deluje sa pozicije angažovanog umetnika ističući da je njegov zadatak da fiksira problem „na velikoj skali između kaosa i harmonije“. Sledio je stanovište intelektulne odgovornosti još od najranijih javnih istupa. Predragu Matvejeviću naglašava: „Nije pitanje da li se neki pjesnik posvetio političkoj akciji ili ne, nego kako on tu političku aktivnost obrađuje literarno.“
Otuda pesimizam našeg Krleže i stalni pokušaj fiksiranja problema u sredini prepunoj neshvatanja. Znakovito piše, misleći na Krležu, o problemu velikih idealista u malim sredinama pisac Bora Ćosić u knjizi Zagrebačka analiza. „Biti pisac u malom gradu, sastavljati knjige na jeziku naroda koji prema popisu iz 1982. ima jedva nešto preko četiri miliona živih osoba, biti u Evropi a od evropskih relacija imati samo posve neistražene (iako bogate) istorijske motive, živeti u intelektualnoj mišijoj rupi bez prave misaone i duhovne sabraće, a biti pametan, mudar, vidovit i pronicljiv za tok životnih činjenica pored sebe, imati neobičnu sposobnost opisivanja svega što je pred tobom… biti nezadovoljan sobom (što se dozvoljava) ali i svim oko sebe (što se ne može tolerisati), pa kamo može voditi takav razvoj do u duševni nesklad, sumnje, rezignaciju i očaj“. Šta je za našeg dečaka Krležu duševni nesklad? Da li ga možemo vezati uz ambivalentan odnos nevine iskrenosti detinjstva i grmljavine topova i ratnih truba kojima svedoči mladi kadet? Kada se Krleža u zapisima vraća svojim promišljanjima o nevinom detinjstvu?
Nakon skoro četrdeset godina naš je pisac ponovo u ratnom vihoru. Sumorni dani ustaških zločina Krležu guše, umiru brojni njegovi prijatelji, vesti o smrti kruže svakodnevno. Koliko se samo rastužio na vest iz Beograda da se njegov prijatelj Petar Dobrović ugušio u liftu. Na dan 15. juna 1942. godine u Dnevniku piše: “I kada je Bela ušla u sobu da me probudi tom viješću da je Petar umro, nijesam shvatio, a ni danas mi nije jasno da ga više neću vidjeti. U nama to je životinjsko. Životinja u nama ne može da pojmi smrti”. Krležu zovu u partizane, on odbija, plaši se ustaške vlasti, boluje, ima dvojbe kako postupiti, strahuje za život supruge Bele koja igra u pozorištu. Više puta budi se noću sa pitanjem koliko je još ostalo do kraja, do neizbežne smrti koja mu preti sa svih strana. Ustaše su mu za vratom, progone ga i žele pridobiti na svoju strani, među partizanima ima puno neprijatelja. Biografu i prijatelju Enesu Čengiću potencirao je neprijateljstvo sa Milovanom Đilasom i dodao da bi samo “idiot mogao poslije Književnih sveski, koje je partija pokrenula i tiskala na nekoliko stotina stranica protiv njega, otići pred Đilasovu puščanu cijev.”
U totalitarnom društvu prevladao je strah pred potencijalnom istorijskom greškom, pred vojnicima koji ne preštaju greške, pred besmislicama rata o kojima je pisao već trideset godina. Da li to znači da je razočaranje zbog izneverenih ideala bila kap koja je prelila čašu i pisca dovela u poziciju osamljenog posmatrača? Da li je šutnja intelektualca opravdana i dopustiva? Treba dodati i činjenicu da je Krleža bio umoran napetim sukobom na književnoj levici, da je bio bolestan i iscrpljen i da je, što se može uzeti kao još jedna opcija, pre izabrao samoću nego odlazak u partizane. Stanko Lasić podseća: “Cijelo vrijeme rata Krležin je telefon ostao zabilježen u telefonskoj knjizi (na Belino ime), ali u četiri godine nije mu nitko telefonirao. Ni od koga nije primio nijedno pismo. Osjećao se bolesnim i ostarjelim, nesposobnim za partizanski napor”. U tim danima groze i sramote Krležu zaokuplja detinjstvo. U knjizi Djetinjstvo u Agramu razmatra pojam detinjstva kroz napeti odnos igre i dosade. Šta je dečija igra ako nije borba protiv dosade društvenog života? Dečija igra je bezazlena, nevina, ali sklona imitaciji. Krleža piše: “Djeca krivotvore novac, igraju se lutrije, služe svetu misu i imitiraju oblike društvenog i životinjskog života”. Gde je tu naš dečak, iluzionista i moralista, političar i umetnik. U snovima, u rascepu između gorkih pravila mišljenja i primamljive iluzije pesnika. Na putu gde je sve tako monotono kao monotonija jedne poplavljene sive ravnice, gde odzvanjaju zvukovi jednolično kao pjesme točkova, gde se nazire pas koji laje i sumrak koji postaje sve sivlji, sve mračniji.


 | 26/10/2013

Autor je književni kritičar iz Beograda, saradnik hrvatskog dvotjednika Zarez, gde je povodom 120. godišnjice rođenja Miroslava Krleže pokrenuta rubrika Krležin eu/ropski furiosum.

Peščanik, 26.10.2013.

Objavi komentar Blogger

 
Top