De Kvinsiju (kome tako mnogo dugujem da
se bliže navođenje jednog dela toga duga čini kao odbacivanje ili
prećutkivanje drugih) dugujem svoj prvi pojam o Biothanatosu. Tu je
raspravu sastavio, početkom XVII veka, veliki pesnik Džon Don, koji je
ostavio rukopis ser Robertu Keru bez ikakve druge zabrane osim da ga da
„u štampu ili u vatru“. Don je umro 1631; 1642. izbio je građanski rat;
1644. pesnikov sin prvenac dao je stari rukopis u štampu „da ga zaštiti
od vatre“. Biothanatos obuhvata dvestotinak stranica; De Kvinsi ih ovako
sažima : „Samoubistvo je jedan od oblika ubistva; stručnjaci za crkveno
pravo razlikuje svojevoljno ubistvo od opravdanog ubistva; po valjanoj
logici, treba i na samoubistvo primeniti tu razliku. Kao što svaki ubica
nije zločinac, ni svako samoubistvo nije kažnjivo kao smrtni greh“.
Stvarno, takva je tobožnja postavka Biothanatosa; nju iznosi podnaslov
(That Self-homicide is not so naturally sin that is may never be
otherwise), a potkrepljuje, ili preopterećuje, učeni katalog
basnaslovnih, ili istinitih, primera; od Homera, koji je napisao hiljadu
stvari koje niko drugi nije mogao razumeti i o kojem pričaju da se
obesio zato što nije razumeo zagonetku ribara“ do nesita, simbola
očinske ljubavi, i pčela, koje se, kao što kaže Ambrozijev Hexaemeron ,
„ubijaju kad se ogreše o zakone svoga kralja“. Tri stranice zauzima taj
katalog, i na njima sam opazio ovu ispraznost: obuhvataju opskurne
primere (Festa, Domicijanovog miljenika, „koji se ubio da bi prikrio
kožnu bolest“) ispuštaju druge, uverljivije snage – Seneku, Temistokla,
Katona – koji su se mogli činiti preterano laganima.
Epiktet („Seti se bitnog: vrata su
otvorena“) i Šopenhauer („Da li je Hamletov monolog razmatranje jednog
zločinca“) branili su samoubistvo obiljem stranica ; kako smo unapred
sigurni da ta dvojica branitelja imaju pravo, čitamo ih površno. To mi
se dogodilo i sa Biathanatosom pre negoli sam primetio, jedan
implicitan, ili ezoteričan, argument ispod vidljivog argumenta.
Nećemo nikada saznati da li je Don
napisao Biothanatos sa promišljenom svrhom da napomene taj skriveni
argument, ili da li ga je previđanje toga argumenta, makar i načas i
maglovito, navelo na taj zadatak. Čini mi se da je mnogo verovatnije ovo
drugo: pretpostavka da jedna knjiga koja kao da govori A govori B, na
način nekog tajnog spisa, izveštačena je, ali to nije i pretpostavka o
delu koje je podstakla nesavršena intuicija. Hju Foset napomenuo je da
je Don mislio samoubistvom okruniti vlastitu odbranu samoubistva; da se
Don nosio sa takvom mišlju, moguće je ili verovatno; da je to dovoljno
da se objasni Biothanatos, naravno, smešno je.
Don, u trećem delu Biothanatosa,
razmatra svojevoljne smrti o kome priča Biblija; ni jednoj se ne
posvećuje toliko stranica koliko Samsonovoj. Počinje sa tvrđenjem da je
taj „uzor-čovek“ znamenje Hrista i da se čini da je poslužio Grcima kao
pralik Herakla. Francisko de Vitoria i isusovac Grehorio de Valensia
nisu ga želeli svrstati među samoubice; Don, da bi ih pobio, prepisuje
poslednje reči što ih je izgovorio pre negoli je izvršio osvetu: “Neka
poginem sa Filistejcima“. Takođe opovrgava pretpostavku Sv.Avgustina,
koji je tvrdio da Samson, lomeći stubove Hrama, nije bio kriv za smrt
drugih niti za vlastitu, nego je slušao nadahnuće Duha Svetoga, „poput
mača čijim oštricama upravlja volja onoga što se njime služi“. Don,
dokazavši da je ta pretpostavka neosnovana, završava poglavlje sa
rečenicom Benita Pererija, koji kaže da je Samson, ne manje u svojoj
smrti nego u drugim delima, bio simbol Hrista.
Preokrećući augustinsku postavku,
kvijetisti su verovali da se Samson „po nasilju demona, ubio zajedno sa
Filistejcima“; Milton ga je branio od toga da mu se pripisuje
samoubistvo; Don je, slutim, u tom kazuističkom problemu video samo
metaforičku ili prividnu smrt. Nije ga se ticao slučaj Samsona – a i
zašto bi ga se ticao? – ili ga se ticao, recimo, samo kao „znamenje
Hrista“. U Starom zavetu nema junaka koji nije bio počašćen tim ugledom:
po Sv.Pavlu, Adam je lik onoga koji treba da dođe; po Sv. Avgustinu,
Abel predstavlja smrt Spasiteljovu, a brat mu Set njegovo uskrsnuće; po
Kvevedu “ Jov beše čudesna skica Hrista“. Don se upustio u tu tričavu
antologiju da bi njegov čitalac shvatio: ono pređašnje, što je rečeno o
Samsonu, može biti lažno; ali ne i ono što je rečeno o Hristu.
Poglavlje koje direktno govori o Hristu
nije otvoreno. Ograničava se da navede dva mesta iz Biblije: rečenicu „i
život svoj polažem za ovce“ (Jovan, 10, 15) i neobični izraz „predade
duh“, koji četiri evanđelista upotrebljavaju da bi rekli „umrije“. Iz
tih mesta, koje potvrđuje stih „Niko mi ga ne oduzima, nego ga ja sam od
sebe polažem“ (Jovan, 10, 18), proizilazi da muka na krstu nije ubila
Isusa, i da je on, uistinu, sebi zadao smrt čudesnim i svojevoljnim
predavanjem duše. Don je zabeležio tu pretpostavku 1608; 1631 uvrstio ju
je u propoved koju je održao na izdisaju u kapelici dvorca Vajthol.
Spoljnja svrha Biothanatosa jeste
ublaživanje samoubistva; dubinska: pokazati da se Hrist sam ubio. Da se,
kako bi obelodanio tu pretpostavku, Don ograničio na jedan stih i na
ponavljanje glagola izdahnuti, neverovatno je i neshvatljivo; bez sumnje
je više voleo ne insistirati na toj svetogrdnoj temi. Za hrišćanina,
život i smrt Hrista središnji su događaj u istoriji sveta; prethodni su
ih vekovi priprevili a potonji odrazili. Pre nego li je Adam sazdan od
praha zemaljskoga, pre nego li je svod odelio vode od voda, Otac je znao
da će Sin morati umreti na krstu i, kao poprište te buduće smrti,
stvorio je zemlju i nebesa. Hrist je umro dobrovoljnom smrću, po Donu, a
on želi reći da su počeci, i kugla zemaljska, i ljudski naraštaji, i
Egipat i Rim i Vavilon i Judeja, bili izvučeni iz ništavila da njega
unište. Možda je železo bilo stvoreno radi eksera a trnje radi krune za
porugu, te krv i voda radi rane. Ta se barokna ideja nazire iza
Biathanatosa.
Ideja o Bogu koji stvara svet da bi stvorio vlastito
gubilište.
Čitajući iznova ovu belešku, pomišljam
na tragičnog Filipa Baca, koji se u istoriji filozofije zove Filip
Majnlender. Bio je, kao i ja, strastven čitalac Šopenhauera. Pod
njegovim uticajem (i, možda, pod uticajem gnostika) zamišljao je da smo
delovi jednoga Boga koji se na početku vremena uništio željan
nepostojanja. Sveopšta istorija jeste mračna agonija tih krhotina.
Majnlender se rodio 1841; 1876. objavio je svoju knjigu Filozofija
iskupljenja.
Te iste godine on se i ubio.
COMMENTS