Mikloš Radnoti 




I
(1997)

U rukama mi se nedavno našla neobična knjižica, sasvim neugledno opremljena. Pažnju mi je privukla crnobela fotografija pesnika, čiji su stihovi odštampani između korica boje cinobera. Čovek čiji je pogled ovako prodoran i čije crte lica imaju ovakav sklad i lepotu sigurno ne može biti loš pesnik, rekoh sam sebi, pre nego što sam oca upitao kakva je to knjiga i otkud se našla u kućnoj biblioteci, izazvavši na njegovom licu zapanjen izraz. Nisi čitao Mikloša Radnotija?! Pa čitaj onda.

Mislim da nikada nisam video obimom skromniju zbirku poezije - tačno deset pesama, od kojih neke nisu duže od jedne strofe. Pročitavši ih po drugi put, ostao sam zatečen i zapanjen, kao da mi se u rukama nalazi nekakvo strašno otkrovenje.

Evo šta o tom otkrovenju u predgovoru knjige, koja nosi sasvim običan naslov Borska beležnica, kaže Aleksandar Tišma:

...
Pesme prevedene i objavljene u ovoj knjizi potiču iz masovne grobnice u selu Abda na krajnjem severozapadu Mađarske. Prilikom ekshumacije posle rata, one su nađene u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadesetdva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je stražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom „Avala 5", identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija, a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika.

Svesku je Radnoti kupio u Srbiji, u Boru, od jednog seljaka, i sve u njoj sadržane pesme napisao je kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme okupacije...

Radnoti je u Bor dospeo 1.juna 1944.godine kao pripadnik takozvane radne službe, u koju je Hortijeva, pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni otpor. U ovom slučaju, ona je poslala hiljadu petsto tih svojevrsnih robova na poslugu nemačkoj organizaciji „Todt", u zamenu za isporuke pakra i hroma, koje nisu nikad usledile. Oni su gradili prugu, koja neće biti izgrađena u toku rata. Ali, glavna svrha njihovog odašiljanja u udaljenu Srbiju bila je, ipak, postignuta: bez odgovarajuće hrane i bez dovoljno odmora u barakama punim vašiju i stenica, mučeni su teškim fizičkim poslom, kome većina nije bila vična ni dorasla, kažnjavani za prekršaje kundačenjem, vezivanjem i streljanjem.

Radnotiju je ovo bio već treći navrat prisilnog rada i on mu se podvrgao sa osećanjem kataklizme.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad čovek beše tako nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.

Tako piše on u pesmi Odlomak, datiranoj 19.maja 1944.godine, u samo veče pred pomenuti poslednji odlazak. O sebi govori, ne slučajno, u prošlom vremenu, kao da je već mrtav, i ne sa težnjom da izlije svoj jad, nego da trezveno prosudi o svome položaju, kao pojedinca, u svetu koji ga okružuje...

Do takvog mirenja sa obeleženošću žrtve Radnoti je stigao razmerno kratkom, ali strmom razvojnom stazom. Njegovo rođenje (1909.) uzrokovalo je smrt matere i brata blizanca; oca je, takođe, izgubio rano; pošto je kratko vreme, pod pritiskom staratelja, fabrikanta, proveo u svetu cifara i novca, otrgao se i potpuno posvetio svojoj unutrašnjoj vokaciji - književnosti. Spadao je u red učenih mađarskih pesnika, nastavljača tradicije časopisa „Nyugat" (Zapad), koji se, kako mu i ime kazuje, oslanjao na dostignuća evropske i, posebno, klasične literature, ali je bio i kalionica mađarske moderne poezije na čelu sa Adijem...

U Boru se Radnoti utopio u bezimeno roblje, ne svrativši na sebe nikakvu posebnu pozornost. Krhke telesne građe ali zdrav, nekad strastan planinar, smučar i veslač, odolevao je kako-tako teškim uslovima rada u logoru, ali je slabio. Nije imao novaca, ni vrednosnih stvari kojima bi obezbeđivao dopunsku ishranu uz lošu i izgladnjujuću logorsku hranu (namerno je sve ostavio kod kuće, ženi, koja je posle njegovog odlaska počela da se krije), niti je, kao čovek knjige i misli, umeo da se uključi u trampu i crnu berzu, koja je u svim logorima, slično korovu na bunjištu, bujala. Sem dvojice-trojice upućenih, niko od njegovih sulogoraša, a da o stražarima i ne govorimo, nije znao da je taj rob, što tegli pragove i šine posrćući pod psovkama i udarcima, jedan od najznačajnijih mađarskih pesnika...

Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa svojim životom - o svome delu. Tu, iznad Žagubice, čije je ime zabeležio uz datume nastanka pesama, u stešnjenosti logorskog kreveta na sprat, u nekom kutku, na travi, gde se izdvojio udova obamrlih od napora i iscrpljenosti, nastajali su njegovi najlepši i najpotresniji stihovi, najlepše i najpotresnije pesme mađarske književnosti u tom njenom dramatičnom trenutku obračuna i plaćanja za megalomanske zablude...

To lirsko beleženje Radnoti je nastavio i posle povlačenja logora 21.avgusta 1944, u toku povratnog marša. Kao kakav naučnik - biolog, koji, koristeći sopstvenu bolest, prati njeno pobedničko nadiranje da bi je opisao i predao budućnosti ispitanu i imenovanu, i ovaj pesnik, osuđen da propešači, sada i bez one oskudne ali bar redovne logorske hrane i sklonitosti, hiljade kilometara, psovan, bijen, slabljen, pretakao je patnju, istraženu nedoglednim ponavljanjima u njenom ispoljavanju i u mogućnostima njenog imenovanja, u pesme nazvane razglednicama, porukama s puta.

To je bio put smrti, jer čak i one, koji su izdržali do kraja, on će odvesti u nemački logor Oranienburg namenjen uništenju. Vodio je iz barake više Žagubice, preko Bora, do Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela, Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora, pa preko Dunava u dubinu Mađarske, čak do njene severozapadne granice... Radnotija napušta snaga 8.novembra. Njega i još dvadesetjednog logoraša, koji su nesposobni za dalje pešačenje, odred mađarskih vojnika, kome su povereni, ubija u selu Abda, pošto je najpre naterao nekolicinu najočuvanijih da iskopaju zajedničku raku. U tu raku padaju, zajedno s Radnotijevim do skeleta izmršavelim, u potiljku prostreljenim telom, i pesme upisane u sveščicu s natpisom „Avala 5". Na prvoj stranici Radnoti je upisao na pet jezika, ma mađarskom, srpskohrvatskom, nemačkom, francuskom i engleskom: „Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Mikloša Radnotija", i adresu na koju sveščicu treba poslati. Tako je hteo osigurati da njegove pesme, što ih je, poput njega, „teški nanos (zemlje) skrio", izađu jednom na videlo, svedočeći o poslednjim koracima po strmoj stazi kojom je prošao njihov tvorac.
...

To nam veli Tišma. Mađarski jezik nikad nisam imao priliku učiti, a mađarskoj književnosti pretpostavljao sam poljsku, češku, nemačku, austrijsku... Ipak, uprkos nemogućnosti da čitam izvornik, usuđujem se ustvrditi da je prepev Danila Kiša do mene preneo svaki damar Radnotijevog pregnuća. Čitajući ove stihove, drhtao sam, kao u groznici.

Iz knjige "Borska beležnica"


Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Radnoti Miklosa. On moli nalaznika, da istog pošalje na adresu sveučilišnog profesora Ortutay Gyula, Budapest, Horanszky u. 1. I.

Koren

Iz korena snaga šikne,
kiše deo, zemlje deo,
san mu snežnobeo.

Iz dubine k suncu svrdla
koren lukav i prepreden,
ruka mu ko konop preden.

Na mišici crv mu spava,
na kolenu crv mu dremlje,
svet procrvlja iznad zemlje.

Ali koren živi dalje,
ne brine za rane dana,
san mu - grana rascvetana.

Njoj se divi i nju hrani,
sokove joj šalje sveže,
sokovima k sebi veže.

Sad sam i ja, evo koren,
međ crvima živim, tih,
tu se rađa i taj stih.

Postah koren, cvet sam bio,
teški me je nanos skrio,
sudbine me rani mač,
nada mnom testere plač.

Logor Hajdeman, u planinama iznad Žagubice, 8.avgust 1944.


Razglednica (2)

Na devet kilometara odavde gore
stogovi i kuće se ruše,
a na poljima, sedeći nemo,
preplašeni seljaci iz lula puše.
Ovde još bosom nogom jezero muti
čobanica mlada
i oblake piju, nagnuta nad vodom,
kudrava stada.

Červenka, 6.oktobar 1944.


Razglednica (3)

Iz volovskih gubica krvava bala toči,
ljudi bolno-krvavo mokre,
četa se kužno u gomili vrti.
Nad nama frkće gnusoba smrti.

Mohač, 24.oktobar 1944.


Razglednica (4)

Sruši se kraj njega, telo se prevrnu,
već zgrčeno beše ko struna na mrazu.
Metak u potiljak. - Ovako ćeš i ti, -
šapnuh sebi - polegni na stazu.
Trpljenje procveta u smrt što mori. -
Der springt noch auf - začuh nad sobom,
Krvavo se blato u uhu mi skori.

Sentkiraljsabadja, 31.oktobar 1944.


II
(2011)

U trećem broju mađarskog književnog časopisa Eszmélet, pokrenutog u leto 1956.godine pod uredničkom palicom Ištvana Mesaroša, učenika Đerđa Lukača, objavljene su četiri ekloge do tada nepoznatog pesnika Šandora Rapaia. Mada je na sebe skrenuo pažnju književnih sladokusaca u Mađarskoj, pa čak i u Londonu, gde je mađarska intelektualna emigracija minuciozno pratila vesti iz domovine, Rapai se više nije oglašavao kao pesnik. Umro je 1988.godine, tiho, kao umirovljeni poštanski činovnik, u stanu čiji su prozori gledali na zgradu Muzeja lutaka u Sekešfehervaru, jedne od gradskih znamenitosti. Nije imao naslednika, te je opštinska komisija popisala pokretnu imovinu koja je imala, jer Rapai dugova nije ostavio, da bude dodeljena socijalnim ustanovama. Među dokumentacijom koju je ovaj umirovljeni poštanski činovnik uredno vodio, nađen je i dnevnik u kom je bilo zapisano neobično priznanje - početkom novembra 1944.godine tada 26-godišnji Rapai u činu tizedeša, odnosno kaplara, jednom od logoraša koji su marševali ka zapadu Mađarske, oduzeo je beležnicu na čijim je koricama bilo zapisano Kosmaj 5. Beležnica, sa četiri ekloge objavljene 1956.godine u časopisu Eszmélet, nađena je na polici s knjigama, između Biblije i kompleta izabranih dela Karla Maja.

Jedan od opštinskih činovnika, očito ne bez dara za primećivanje detalja i zanimljivosti, o ovom otkriću objavio je kratku belešku, lišenu svake literarne vrednosti, u lokalnim novinama, Fejer Megyei Hirlap. Belešku mi je, kao kuriozitet, poslao prijatelj koji je nedavno bio na studijskom putovanju u Mađarskoj, prikupljajući građu za knjigu o revoluciji 1956-te.

 Muzej lutaka u Sekešfehervaru

Objavi komentar Blogger

 
Top