(ulomak)

Dok mit teži ultraznačenju, grananju prvobitnog sistema, poezija, naprotiv, traga za infraznačenjem, za presemiološkim stanjem jezika: jednom rečju, ona se upinje da ponovo pretvori znak u smisao: njen ideal – koji proizilazi iz njene usmerenosti – ne bi bio dosezanje smisla reči, već smisla samih stvari . Zbog toga ona muti jezik, povećava koliko god može apstraktnost pojma i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu između označavajućeg i označenoga; ”lebdeća” struktura pojma ovde je u najvećoj meri iskorišćena; nasuprot prozi, pesnički znak pokušava da pokaže čitav potencijal označenoga, u nadi da će na kraju doći do neke vrste transcendentnog kvaliteta stvari, do njenog prirodnog smisla ( a ne ljudskog ).

(…)

Poezija ima položaj suprotan onome koji zauzima mit: mit je semiološki sistem koji bi da preraste u sistem činjenica; poezija je semiološki sistem koji bi da se svede na sistem suština.
Ali ovde, kao i kod matematičkog jezika, sami otpor čini poeziju idealnim plenom mita: mit zaplenjuje nered znakova, pesničku stranu suštinskoga reda, preobraća ga u prazno označavajuće, koje će poslužiti za označavanje poezije. To objašnjava nesigurnost moderne poezije: divlje se opirući mitu, poezija mu se predaje vezanih ruku i nogu. S druge strane, pravilo klasične poezije predstavljalo je voljno prihvaćeni mit, čija je očevidna proizvoljnost dovodila do izvesnog savršenstva, jer ravnoteža semiološkog sistema zavisi od proizvoljnosti znakova.


Odlomak: Rolan Bart, Književnost,  mitologija, semiologija


Preveo Ivan Čolović

Objavi komentar Blogger

 
Top