Za one moje mrtve koje nitko ne će spomenuti 
ni riječju ni kamenom ni mjeđu. 

Za one moje mrtve kojima su pred pokop 
pljunuli u lice. 

Za one moje mrtve koji s ispljuvkom na licu 
borave vječni san. 

Za one moje mrtve koji ne mogu usnuti, 
što su se pritajili u zemlji. 

Koji iščekuju još jedan hitac 
u potiljak, u leđa. 

Za one moje mrtve koji se još ni jednom 
nisu nasmiješili u zemlji. 

Za one moje mrtve kojima je iz usta 
nikla i nasmiješila se trava. 

Na vunenim nogama, 
na vrhovima prstiju, 
prikrada ti se s leđa. 

Dlanima ti poklapa oči 
i pita: 

– Pogodi tko sam. 
– Ti si smrt.


  

ZEMLJA U JEZIKU
Imam zemlju u jeziku. 
Jezik u zemlji. 
Zemlju nad jamama, 
jezik pun jama. 
Imam Mosor i Velebit 
od lubanja. 
Imam mjedeni Mjesec. 
Imam medeno Sunce. 
Iz lubanje, iz jezika izađe. 
U lubanju, u jezik, zađe. 
Po Mosoru čuvam koze. 
Po Velebitu vukove. 
U lubanje sadim smokve. 
Po jeziku sijem pšenicu. 
U očnim dupljama 
držim pčele. 
Jako je moje vino. 
Sladak je moj kruh. 
Gust je med i bistar vosak 
iz mojih ulišta. 
Nebo mi je u ponorima, 
a u nebesima zemlja. 
Jednako volim 
nebo i zemlju.
I sve što gmiže i hoda, 
leti i pliva. 
Lisicama i lasicama 
kujem krv. 
Kopcima 
oštrim kljun. 
Vukovi kod mene 
školuju glas. 
Čovječja ribica u mom oku 
uči da pliva. 
Imam zemlju u jeziku. 
Imam jezik u zemlji. 
Ne mogu iskopati 
zemlju iz jezika. 
Ne mogu iščupati 
jezik iz zemlje. 



POPALILI I POKLALI
Popalili i poklali. 

Pastirice i grlice. 
Starce i djecu. 

Zgazili u kolijevku. 

U zmijsko i u prepeličje 
gnijezdo. 

Okrvavili ruke. 
Okrvavili lice. 

Okrvavili cokule. 

Ostavili krvav trag. 

Dugo li traje ovo 
nečujno doba. 

Pijetao ne kukuriče. 
Pastirica ne rađa. 

Ne pjeva zmija.

Krv izlizali mravi. 
Krv isprale kiše. 

Zarasli puti. 
Zarasle maternice. 

Zarasla usta. 

Popalili i poklali. 
Prošli. 

Iz ruku im ispali noži. 
Iz ruku im ispale kosti. 

Pali zločinaci kraj zaklanih. 
Umorili se od klanja. 

Ko će im raspoznati kosti?

Objavi komentar Blogger

 
Top