Knjižara

Galusovo nabrežje, Ljubljana

za Mojcu Šoštarko


Blago barem tebi. Ovde je zima.U mraku još juče budan
opet sam došao da bih prelistao naslove starih knjiga,
klimave solitere, pisce mladosti i stvrdnuti med.
Vrata bez zvaničnog sata, manji pesnik bez žene

napred sa kartotekama sedi, poznajem ga još iz vremena
kad smo svi urlali verno i jednoglasno, sabrana dela
sad ovde nude za nekoliko centi, čitali smo opsednuti,
sveti Kapital. No, dobro: ne baš svi. Jedni smo zaista išli

još i u drugi pravac, u pejzaže magle i sitni kriminal,
lažna porodična stabla i pantalone koje se dole šire
kao što se šire mase hodočasnika i duše brkatih muškaraca
na carini, kad smo pokazali crveni pasoš. Blago bar

tebi, dete socijalizma, zemljo koje nema. Nedostaješ mi.
Hvala isto tako.Nije dobro, zašto to misliš? Ovde je zima.
Imam teškoće sa jetrom i fizičkom vežbom, spakujem se u staklu,
volim ludake da brijem a to što se broji, znala si i znaš samo ti.




Savet mladom pesniku


Pre no pustimo da smo uhvaćeni kao cvileći psi,
ispred baraka koje su napustili vlasnici,
glođući strah od nepoznatih topova,
podzemni tuneli na slobodnu zemlju.

Pre nego dopustimo da nas negiraju kao proroke,
vesti o pravima životinja i biljaka su prečuli
i kamenje su prevideli, radije su pevali jednostavne
i upozoravajuće propovedi o sanjarima.

Pre nego što pustimo da se osramotimo kao trgovci,
odveli su dečake i starice iz prodanih kuća,
za šta ne treba dovoljno, ako mene pitaš,
samo pokvaren karakter i dah sipe koja beži.

Pre nego što pustimo da se potopimo kao admirali,
izgubili su kompas i porodičnu srebrninu,
voleo bih da kažem i ovo:do središta svih stvari
dođe samo onaj ko ne vlada, nego služi.




Balkanski most

za Igora Štiksa

Drugi prave za sebe mape zvezda, nas dvojica gledamo dole,
u poverljivu vodu, i dugo šapućemo o mirisnim zrnima
i skrivalištima, lošim i manje lošim vremenima, vrtoglavo
te pogodi kao trudnicu koja ne donosi, ako previše

u sebe povuče slike. Množe se sa peskom na obali
svakoga grada gde te vuče nejasno obećanje,
građa za roman, tužni kućepazitelj, svetlost ispod vrata.
Pojma nemam ko juče u susedstvu modnih likova

koji su tvoje društvo iz nužde i radoznalosti, ko zaista zna
da u svakoj slučajnosti počiva ključ, ko sa tobom sedi
i ko vidi to što vidiš ti: penu oko usta koja prati
propale studente u snu, razrovane ulice, trg streljanih

talaca, kobile žalosno ržu i vrše samoubistva,
vidiš novu kožu i novi kontinent, vidiš stranu u knjizi
koju ćeš napisati, vidiš bare na pločniku Čikaga
i Pariza, vidiš znak samoće i mnogo čitalaca.



Krijumčari kamenja


Deca nema zidaju gradove bez prozora i vrata,
rano ujutro, pre nego što je petao prvi put zapevao.
Onaj ko ima naočare, briše ih, onaj ko sebi protrlja
začuđene oči, plen je nesanice. Dok još gore

samo sveće, vreme je za duge krijumčarske puteve,
preseljenje na drugu stranu ogledala i meke, tople
poverljivosti. Nežna ruka na trbuhu ne miruje,
već je moguće da zabranjeni plod najbrže

istruli, ali nešto jedva podnošljivo živi
u načinu kako gradske ulice svejedno dišu,
mada kuće menjaju svoj raspored svake
noći: cigle se pomeraju u sećanju.

Rano ujutro, pre nego što je iz igre ispao
poslednji budući pravnik, ostali smo sa jednom
nogom u prošlosti: ćutljivi prenosioci kamenja,
zidamo palate tamo gde je svojevremeno bio travnjak.



preveo sa slovenačkog: Milan Đorđević

sarajevske sveske br. 23/24

Objavi komentar Blogger

 
Top