BARBELO, O PSIMA I DECI

(ulomak)



Klupa na groblju. Na klupi Lutalica, sa njim njegov pas.
Izašli iz nekog zlatnog tunela,
tamo iza zlatnih vrata,
do kojih vode zlatni zidovi,
gde u vazduhu leti
zlatni prah.
Oboje imaju žutu ocerupanu dlaku, oci žute, kožu požutelu, nokte skoro žute, beonjace sasvim.

Dva jadna stvorenja, što se nikad ne razdvajaju.
Lutalica govori, kao da objašnjava porodicni album.

LUTALICA


Ovo ovde, to sam ja. Ovo pored, to je moja mama.

“Mama” zevne. Pokaže žute zube.

LUTALICA


Mi živimo tu.
Odmah pored vas.
Nismo znali da cete naici.
Da smo znali
da cemo
da imamo goste,
onda bismo nešto možda i pripremili.
Neku tacku. I alkohol. Malo hrane, možda.
Malo nam i treba.

Ja ne jedem ništa, mama ipak mora.
Stara je i bolesna cesto.
A naprotiv, ja sam
apsolutno zdrav.
Cak i kada ne izgledam tako.

Živimo tu, jer tu nam je dobro. Ljudi i kad dolaze, ne misle na nas.

Ljudi na groblju strašno placu, znate li?
Neki se svadjaju. Vicu na grobove. Ljute se i kunu.
Kao da to može,
nešto da promeni.

Mi smo ovde mirni, moja mama i ja. Niko nas ne gleda,
niko ne sažaljeva.
Mi nismo za žaljenje! I mi smo isto što i vi.
Samo nam je život pobegao negde.

Pa ako ste vi, onda smo i mi.
Za žaljenje, mislim.

Moja mama i ja šunjamo se nocu izmedju grobova.
Ljudi su cudni i misle da leševi jedu.
Posebno da piju i puše strane cigarete.
Ljudi dolaze da posete mrtve, pa im onda ostave:
mnogo hrane
i još više pica,
cigarete,
kafu,
šecer, slatko,
ratluk.

Kao da ce mrtvi da ugoste nekog.
Kao da to pravda, što ih nema cešce.

U pocetku živi dolaze mrtvima stalno.
Na sedam dana, na cetrdeset dana, šet meseci, na punu godinu.
To posle ipak,
bude mnogo redje.
Nekada na rodjendan, nekad na godišnjicu.
Zatim sve manje.
Pa onda i nikad.
Tako je i bolje.

Mrtvi imaju pravo na svoju samocu.

Živi mrtvima ovde ostavljaju svašta: cipele, kapute, šešire i knjige.
Nekad i novine. Uvek jucerašnje, nikad one od danas.

Upale svece, otplacu malo,
obrišu se, useknu se,
pljunu i zaborave.

Nocu,
kada svi odu,
moja mama i ja obidjemo parcele i nadjemo svašta.
Ja cigarete - mama neku hranu.
Ja neku flašu - mama nešto slatko.

Iako, citao sam u jednom strucnom kinološkom casopisu,
da za psa nije dobro da jede šecer.
Da je šecer beli ubica i da pas od njega može da oslepi.

Svejedno.

Mama ima vec sedamnaest godina i nema više zašto da živi.
Ni šta da gleda.
Ja sam dosta ružan, život nije lepši.

Pa mislim: nek jede, kad voli.
Bolje je da skapa zadovoljna,
nego ovako,
kao ja.

Nocu, kada pljušti, spavamo u kapeli.
Mama ne voli, plaši se, pa zavija.
Nekada se ljutim, pretim da cu udariti.
A kako mogu, da udarim majku?

Leti, kad je lepo, spavamo pod zvezdama.
Gledamo u nebo, kao u Bogorodicu.
A ona nas zagrli svojim plavim kaputom,
ona nas pogleda svojim sjajnim ocima, ona nam kaže
- bez straha, deco, bez straha !

Ja onda stavim mami glavu na stomak, utonem u njen trbuh,
potonem u staru kožu, medju njene
sparušene sise.
Potonem u toplinu i spavam mirno.
I tad mi je najlepše.

Niko me nije oterao, niko ništa nije ucinio.
Nažao.
Sam sam otišao, sam sve ostavio.

I poveo mamu.

U ovom strašnom životu nemam ništa, nikad nisam ni imao.
Ni para,
ni ambiciju,
nikakvu želju da budem nešto.

Kada je došlo vreme,
u kome je sramota,
ne biti uspešan,
ja sam otišao.

I poveo mamu.

Sada tako živimo, cekamo da prodje.

Nemojte nas žaliti.
Za žaljenje nismo.
Na protiv,
mogli biste s mirom,
žaliti sami sebe.

Dve lutalice se maze. Nežni jedno prema drugom, negde odlaze.
Ili mi odlazimo.
Kako hocete. Pre svega ljudi, kako vam je lakše.

mrak

Objavi komentar Blogger

 
Top