PROMETEJ



O Prometeju pričaju četiri predanja: prema prvome, pošto je bogove izdao ljudima, prikovali su ga za Kavkaz, i bogovi su poslali orlove koji su proždirali njegovu jetru što je neprestano rasla iznova. 
Prema drugome, Prometej se od bola što mu ga je nanosilo kljuvanje sve više utiskivao u stenu, dok nije postao jedno s njom.
Prema trećem, tokom tisuća godina zaboravljena je njegova izdaja, zaboravili su bogovi, orlovi, on sam.
Prema četvrtom, zamorili su ga se kad je za njegovo postojanje nestalo razloga. Umorili su se bogovi, umorili orlovi, rana se umorno zatvorila.
Ostala je neobjašnjiva stenovita planina. – Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati.




 NAJBLIŽE SELO



Moj deda je imao običaj da kaže: „Život je začudo kratak. Sada, kada ga se prisećam, on mi se toliko sažima da, na primer, jedva shvatam kako se neki mlad čovek može odlučiti da odjaše u najbliže selo, bez bojazni da – uopšte ne uzimajući u obzir mogućne nesrećne slučajeve – već i trajanje običnog života, koji srećno protiče, ni blizu neće biti dovoljno za takav jedan put.“




 GRADSKI GRB



Pri građenju Vavilonske kule isprva je sve bilo u kakvom-takvom redu; štaviše, reda je možda i odviše bilo: preterano su mislili na putokaze, tumače, radničke stanove i povezne puteve, kao da pred sobom imaju vekove tokom kojih mogu neometano raditi. Čak je u to vreme vladajuće mišljenje bilo da se uopšte ne može raditi dovoljno sporo; trebalo je tek malčice preterati s ovim mišljenjem pa bi se moralo odustati već i od polaganja temelja. To su, naime, ovako obrazlagali: suština celog poduhvata jeste misao da se izgradi kula koja će dopirati do neba. Pored ove misli sve drugo je sporedno. Ta misao, kad se jednom pojmi u svoj svojoj veličini, više ne može nestati; dokle god bude ljudi, postojaće i snažna želja da se kula izgradi do kraja. Što se toga tiče, međutim, ne treba brinuti za budućnost, naprotiv: znanje čovečanstva se povećava, građevinarstvo je napredovalo i još će napredovati, rad za koji je nama potrebna godina dana možda će kroz sto godina biti obavljen za šest meseci, a uz to će biti bolji, trajniji. Pa zašto, dakle, već danas trošiti snagu do krajnjih granica? To bi imalo smisla samo kad bismo se mogli nadati da ćemo izgraditi kulu za života jedne generacije. Ali to se nikako ne može očekivati. Pre se može zamisliti da će sledeća generacija, sa svojim usavršenim znanjem, naći da je rad prethodne bio loš i da će srušiti ono što je sagrađeno, kako bi iznova počela. Takve misli su sputavale snagu, pa su više nego o gradnji kule brinuli o izgradnji radničkog naselja. Radnici iz svake pokrajine hteli su da imaju najlepše stanove, i otuda su proisticale raspre, koje su rasle do krvavih bitaka. Te bitke više nisu prestajale; vođama su one bile nov argument da kulu, već i zato što nije bilo neophodnog usredsređenja, treba graditi vrlo sporo ili, još bolje, tek pošto se zaključi opšti mir. Ali vreme nisu provodili samo u bitkama, nego su za vreme prekida ulepšavali grad, čime su, istina, izazivali novu zavist i nove bitke. Tako je proteklo vreme prve generacije, ali nijedna potonja nije bila drukčija, samo što je spretnost neprestano rasla, a s njome i ratobornost. Tome se pridružila činjenica da je već druga ili treća generacija uvidela besmislenost izgradnje kule koja bi dopirala do neba, ali već su bili i odviše uzajamno povezani da bi napustili grad. 
Sve priče i pesme koje su nastale u tom gradu ispunjene su čežnjom za prorečenim danom u koji će džinovska pesnica, sa pet uzastopnih udaraca, zdrobiti grad. Otuda grad i ima pesnicu u grbu.





NOĆU


Potonuo u noć. Kao što ponekad obaramo glavu da bismo razmišljali, tako biti potpuno potonuo u noć. Unaokolo spavaju ljudi. Malena gluma, nevina samoobmana je to što oni spavaju u kućama, u čvrstim krevetima, pod čvrstim krovom, ispruženi ili zgrčeni na dušecima, u čaršavima, pod jorganima – uistinu su se okupili kao što su nekad u davno doba ili kasnije u pustome kraju, kao tabor pod vedrim nebom, nepregledno mnoštvo ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom na hladnoj zemlji, bacivši se onde gde su pre toga stajali, sa čelom pritisnutim na mišicu, licem okrenuti zemlji, mirno dišući. A ti bdiš, jedan si od budnih čuvara, sledećeg pronalaziš mašući zapaljenim prućem uzetim iz gomile kraj tebe. Zašto bdiš? Neko mora bdeti, rečeno je. Nekog mora biti ovde. 

Objavi komentar Blogger

 
Top