Photo: Pieter Hugo
François Sinzikiramuka, počinilac (levo); Christophe Karorero, preživeli
THE NEW YORK TIMES: DVE DECENIJE GENOCIDA U RUANDI
PORTRETI POMIRENJA
Prošlog meseca fotograf Pieter Hugo
je otišao u južnu Ruandu, dve decenije nakon što je skoro milion ljudi
pobijeno u genocidu, i napravio seriju nevjerovatnih, gotovo
nezamislivih fotografija. Na jednoj žena odmara, naslonjenom rukom na
rame muškarca koji joj je ubio majku i braću. Na drugoj fotografiji žena
pozira naslonjena na muškarca koji joj je opljačkao imanje i čiji otac
je pomogao u ubistvu njenog muža i dece. U mnogim ovim fotografijama
vidljivo je da nema topline i bliskosti među njima, ali su ipak zajedno.
Na svakoj je zločinac Hutu koji je dobio oprost od žrtve iz plemena
Tutsi za svoj zločin.
Ljudi koji su
pristali da se fotografišu deo su kontinuiranog nacionalnog napora ka
pomirenju i sarađuju sa nevladinom organizacijom AMI. Tu ih savetuju
mesecima dok na kraju ne zatraže oprost. Ako su ga dobili, počinilac i
njegova porodica i prijatelji obično odnesu korpu hrane, kineske šećerne
trske ili pivo od banane. Sve se završava pesmom i plesom.
Fotografije koje
je objavio New York Times mali su deo velike izložbe koja je postavljena
ovog meseca u Hagu. Seriju fotografija je naručio Kreativni sud,
umetnička organizacija čije je sedište u Hagu, kao deo programa "Ruanda
20 godina", koji istražuje temu opraštanja. Fotografije će na kraju biti
prikazane na spomenicima i crkvama u Ruandi.
Tokom snimanja,
Hugo kaže, odnos između žrtava i počinilaca se menjao. Neki parovi su se
pojavili i lako pozirali zajedno, prepričavajući seoske tračeve. Drugi
su došli spremni da se fotografišu, ali ništa više od toga. “Postoje
različiti stepeni oprosta”, kaže Hugo. “Na fotografijama se jasno vidi
udaljenost i bliskost.”
U intervjuima koje
su uradili AMI i Kreativni sud, sagovornici govore o procesu oproštanja
kao važnom koraku napred u njihovim životima. “Ovi ljudi ne mogu da idu
napred – moraju da nađu mir”, pojasnio je Hugo. “Opraštanje se ne rađa
iz nekog nedodirljivog osećaja dobročinstva. To je više od
instinktivnog opstanka."
Ipak praktična neophodnost pomirenja ne utiče na emocinalnu snagu
koja je potrebna ovim Ruanđanima – ili da se fotografišu rame uz rame.
SINZIKIRAMUKA,
počinilac (levo): “Pitao sam ga za oprost jer je njegov brat ubijen u
mom prisustvu. Pitao me zašto sam rekao na sudu da sam kriv, i odgovorio
sam da sam to učinio kao neko ko je svedočio zločinu i nije mogao da
spasi nikoga. To je bilo naređenje vlasti. Rekao sam mu ko su ubice, i
one su ga pitale za oprost.”
KARORERO,
preživeli: “Ponekad pravda ne donosi dovoljnu satisfakciju – slučajevi
su podložni korupciji. Ali kad se radi o dobrovoljnim oprostima,
zadovoljan si zauvek..Kada je neko pun besa, može izgubiti razum. Ali
kad sam mu dao oprost, moje misli su bile mirne.”
* Jean Pierre Karenzi, počinilac (levo), Viviane Nyiramana, preživela
KARENZI: “Savest mi nije bila mirna i kad bih je
sreo, bilo me sram. Nakon treninga o jedinstvu i pomirenju, otišao sam u
njenu kuću i zamolio je za oproštaj. Zatim sam joj pružio ruku. Za sada
smo u dobrim odnosima.”
NYIRAMANA:
“Ubio je mog oca i trojicu braće. Učinio je to u grupi ljudi, ali je
sam prišao i tražio oproštaj. On i grupa osuđenika su mi pomogli da
sagradim kuću sa pokrivenim krovom. Plašila sam ga se – sada sam mu
oprostila, stvari su se unormalile i u mislima sam čista. “
* Godefroid Mudaheranwa, počinilac (levo), Evasta Mukanyandwi, preživela
MUDAHERANWA: “Spalio
sam joj kuću. Napao sam je i hteo da je ubijem, i nju i decu, ali Bog
ih je zaštitio i uspeli su da pobegnu. Nakon izlaska iz zatvora, kada bh
je sreo, pobegao bi. Onda je AMI počeo sa treninzima i odlučio sam da
je pitam za oproštaj. Zahvalan sam Bogu za dobre odnose sa osobom kojoj
sam hteo da učinim zlo.”
MUKANYANDWI: “Mrzila
sam ga. Kada je došao u moju kuću i kleknuo i zamolio za oprost, bila
sam dirnuta njegovom iskrenošću. Sada, ako tražim pomoć, on dolazi da me
spasi. Kada imam bilo kakav problem, zovem njega. “
* Juvenal Nzabamwita, počinilac (desno), Cansilde Kampundu, preživela
NZABAMWITA: “Oštetio sam i opljačkao njenu imovinu.
Proveo sam devet i po godina u zatvoru. Naučili su me kako da razlikujem
dobro od zla pre nego što su me pustili. Kada sam stigao kući,
razmišljao sam da bi bilo dobro d priđem osobi kojoj sam naneo zlo i da
je zamolim za oproštaj. Rekao sam joj da ću biti uz nju u potpunosti.
Moj otac je bio umešan u ubistvo njenog deteta. Kada sam to saznao,
zamolio sam je da mi oprosti i taj zločin.”
KAMPUNDU:
“Moj muž se krio, ali ga je muškarac uhvatio i ubio u utorak. Narednog
utorka su došli i ubili moja dva sina. Nadala sam se da će mi kćerka
ostati živa, ali onda su upali u selo moga muža i sve ih pobili i bacili
u zahod. Nisam mogla da ih izvadim iz te rupe. Kleknula sam i molila se
za njih, a onda sam tu rupu pokrila zemljom. Razlog zbog kojeg sam mu
dala oprost jeste jer sam shvatila da neću vratiti moje najmilije. Ne
bih mogla da živim usamljeničkim životom. Pitala sam se da sam bolesna
ko će mi biti uz postelju, ako sam u nevolji i tražim pomoć, ko će me
spasiti? Dala sam oprost.”
* Deogratias Habyarimana, počinilac (desno), Cesarie Mukabutera, preživela (levo)
HABYARIMANA:
“U vreme dok sam bio u zatvoru, predsednik Kagame je objavio da će oni
koji priznaju kivicu i zatraže oprost biti pušteni. Bio sam među prvima
koji su na to pristali. Kad sam izašao iz zatvora trebalo je da odem i
do žrtve i da zatražim oprost. Majka Mukabutera Caesarea nije mogla da
zna da sam bio umešan u ubistva njene dece, ali sam joj ja sve ispričao.
Kada mi je dala oprost, sve zbog čega me gledala kao zlog, je iščezlo
iz mog srca.”
MUKABUTERA:
“Mnogi među nama su iskusili zlo rata, i ja sam se pitala zašto sam
stvorena. Unutrašnji glas mi je govorio: ‘Nije u redu svetiti svoje
voljene’. Trebalo je vremena, ali smo na kraju svi shvatili da smo
Ruanđani. Genocid je napravila loša vlada koja je naterala komšije,
braću i sestre jedne protiv drugih. Sada to prihvataš i opraštaš. Osoba
kojoj si oprostio postala je dobar komšija. Ti si miran i misliš o
boljoj budućnosti.
* François Ntambara, zločinac (levo), Epiphanie Mukamusoni, preživela
NTAMBARA: “Zbog genocida 1994. godine učestvovao sam
u ubistvu sina ove žene. Sada smo članovi iste grupe za pomirenje i
jedinstvo. Sve delimo, ako joj je potrebna voda, donesem joj je. Nema
sumnji između nas, bilo da je dan ili noć. Imao sam noćne more sećajući
se tih tužnih događaja koje sam prošao, ali sada mogu mirno da spavam.
Kada smo skupa, mi smo kao brat i sestra, bez ikakvih sumnji između
nas.”
MUKAMUSONI: “Ubio
mi je dete, a onda došao da traži oproštaj. Oprostila sam mu odmah jer
to nije sam učinio – bio je opsednut đavolom. Zadovoljilo me njegovo
svedočenje o tom zločinu umesto da je šutio, jer boli kada neko ne želi
da priča o zločinu koji je protiv tebe počinio. Pre oprosta nije mi
smeo prići jer sam ga tretirala kao neprijatelja. Danas ga tretiram kao
svoje dete.”
* Dominique Ndahimana, počinilac (levo), Cansilde Munganyinka (preživela)
NDAHIMANA:
“Dan kad sam zatražio oproštaj osetio sam olakšanje i oslobađanje od
velikog tereta. Izgubio sam humanost zbog zločina koji sam počinio, ali
sada sam kao bilo koje ljudsko biće.”
MUNGANYINKA: “Nakon što sam proterana iz svog sela
koje su Dominique i drugi ljudi opustošili, postala sam beskućnik. Kada
je zatražio moj oproštaj rekla sam mu:’Nemam čime da nahranim decu. Da
li ćeš mi pomoći da ih podignem? Da li ćeš mi pomoći da sagradim kuću za
njih?’ Sledeće nedelje Dominique je došao sa nekim preživelima i bivšim
zatvorenicima koji su počinili genocid. Bilo ih je preko 50. Sagradili
su mi kuću. Od tada sam počela da s eosećam bolje.Bila sam kao osušeni
štap, sada osećam mir u srcu i taj mir delim sa svojim komšijama.”
* Laurent Nsabimana, počinilac (desno), Beatrice Mukarwambari, preživela
NSABIMANA:
“Učestvovao sam u uništavanju njene kuće jer smo mislili da je vlasnik
mrtav. Smatrali smo da je bolje kuću bez vlasnika uništiti i uzeti drva
za ogrev. Njen oproštaj mi je dokaz da je osoba sa čistim srcem”
MUKARWAMBARI: “Ako nisam tvrdoglava, život ide
dalje. Kada ti neko priđe bez mržnje, iako su se desile strašne stvari,
daš mu do znanja da je dobrodošao i nagradiš ga onim što traži od tebe.
Oproštaj je jednak milosti.”
* New York Times
Prevela: Žarka Radoja, Kontrapress
COMMENTS