Beleška sa proba predstave “Aleksandra Zec” Olivera Frljića,
HKD Teatar, Rijeka

Obrisi predstave koji su se nazirali već krajem marta, posle samo dve sedmice proba, prizivali su pitanje “šta je”, a ne “ko je (bila)” Aleksandra Zec. Ovo nije biografska predstava o ubijenoj devojčici, a još je manje lokalni izdanak “verbatim teatra” koji poslednjih godina dominira političkim pozorištem u Evropi i SAD. Ime “Aleksandra Zec” pokriva mnogo širi prostor od biografije jednog dvanaestogodišnjeg deteta koje je nemilosrdno pogubljeno jer je bilo svedok zločina nad sopstvenim ocem: neka od pitanja koja ulaze u taj prostor odnose se na postojanje i upotrebu odreda smrti u Hrvatskoj tokom rata devedesetih, nasleđe ovog rata u potonjem periodu, kao i njegov uticaj na stvaranje istorijske i političke svesti u Hrvatkoj danas, i hipokrizije nekih njenih ključnih institucija kao što je sudstvo. Već prva rečenica Frljićevog uvoda u knjigu Aleksandra Zec, koja će biti objavljena uporedo sa premijerom predstave 15. aprila/travnja 2014, upućuje na diskurzivnu operaciju koja mrtvo dete pretvara u znak. Ne reč, čak ni slovo, već nejezični simbol i to onaj koji označava upravo razliku: “Nakon više od dvadeset godina, ime Aleksandre Zec još uvijek je demarkaciona linija u hrvatskom društvu”. Ova linija razdvaja, “s jedne strane” one “koji lamentiraju nad pravosudnom farsom koja je poznate ubojice… ostavila na slobodi”, i sa druge one “kojima Aleksandra Zec služi isključivo za uspostavljanje razlike između ‘naših’ i ‘njihovih’ žrtava”. Grob Aleksandre Zec je ovaj mehanizam koji mrvi tela i melje živote da bi od njih napravio “činjenice” pogodne za beskrajne političke nagodbe, kafanske špekulacije, i racionalizacije najšireg pučanstva.

Ovu trans-substanijaciju subjekta koji se sastoji, što bi se reklo, od krvi i mesa u jednu frazu koja ulazi u opticaj javnog govora Michel Foucault je u tekstu “Šta je autor?” objasnio kao uspostavljanje imena kao dela društvenog dogovora, jedne konvencije koja postaje upotrebljiva upravo kroz gubitak svog prvobitnog smisla, ili rečeno jezikom samog Foucaulta, jedne diskurzivne funkcije. “Autor-funkcija je”, piše Foucault, “obeležje načina postojanja, kretanja i funkcionisanja određenih diskursa u okviru društva”. Naravno, u ovom pretakanju tela u figuru smrt igra ključnu ulogu. Nadovezujući se na tezu Rolanda Barthesa o “smrti autora”, Foucault ovo potiranje govorećeg/pišućeg subjekta pronalazi upravo u samom činu pisanja: “Pismo je postalo vezano za žrtvovanje, za žrtvovanje života čak: sada je to svesno potiranje, koje nije nužno prikazivati u knjigama, jer ono zadire u samo postojanje pisca”. Ako je pisanje zapravo samožrtvovanje, kako onda razumeti žrtvovanje drugih? Ko ima pravo da “upiše” Drugog (i ovde je “D” tim veće jer se radi o detetu) u diskurs koji nije život, čije je vreme drugačije od “mog” vremena, kako je takođe govorio Foucault? I kakvu to funkciju predstavlja žrtva? Da li “žrtva-funkcija” takođe obeležava “način postojanja, kretanja i funkcionisanja određenih diskursa u okviru društva”? Koji su to diskursi? I ko je, na kraju, autor smrti Aleksandre Zec?

Najpre podsećanje na nekoliko osnovnih podataka iz “slučaja Zec”. U ranim večernjim satima 7. decembra/prosinca 1991, pet osoba u uniformama MUP-a Hrvatske, Munib Suljić, Irog Rimac, Nebojša Hodak, Igor Mikola i Snježana Živanović upali su u stan dobrostojećeg zagrebačkog mesara Mihajla Zeca. Njega su ustrelili na licu mesta, a njegovu suprugu Mariju i kćer Aleksandru, koje su videle ubistvo, oteli i dovezli na brdo Sljeme povrh Zagreba, gde su ih ubili i zatrpali u plitku jamu koju su iskopali na smetlištu nedaleko od planinarskog doma. Tako su od petočlane porodice preživeli samo Aleksandrina mlađa sestra Gordana i brat Dušan. U sledećih desetak dana tela ubijenih su pronađena, vinovnici ovog zločina privedeni, a u novinama su počele da se pojavljuju informacije da se radi o pripadnicima specijalne jedinice Tomislava Merčepa. Iako su prilikom isleđivanja počinioci priznali svoj zločin, tokom procesa koji se protiv njih vodio u junu/lipnju sledeće godine svi su se branili ćutanjem, da bi mesec dana kasnije Zagrebački Okružni sud svim osumnjičenim doneo oslobađajuću presudu. Narednih godina imena ubica pojavljivala su se u javnosti raznim povodima: recimo, u maju/svibnju 1995. Rimac je odlikovan ordenom reda Nikole Šubića Zrinskog i godinu dana kasnije Ordenom Reda hrvatskog križa za zasluge u ratu, da bi 1997. zajedno sa Suljićem, Hodakom i Mikolom bio optužen za zločine u Pakračkoj dolini (ova se tužba vukla do 2005., kada je Suljić osuđen na deset godina, Rimac na osam, a Mikola na pet godina zatvora; pošto su druga dvojica bila u begu, u zatvor je otišao samo Rimac). U jesen 2003. godine, advokat Anto Nobilo je u ime Dušana i Gordane Zec, koji su od odstrela svojih roditelja i sestre živeli kod svoje bake Bose u Banja Luci, podigao optužbu protiv Republike Hrvatske, da bi dve godine kasnije Vlada donela odluku da im se isplati 1.500.000 kuna. Odluku je preživelim članovima porodice Zec uručila lično tadašnja premijerka Jadranka Kosor. Time je, s pravnog gledišta, na ovaj slučaj stavljena tačka.

Predstava Aleksandra Zec počinje sa članovima porodice Zec u pozi sa fotografije koja je više puta objavljena u medijima: otac Mihajlo Zec (Igor Kovač) i majka Marija (Tanja Smoje) zagrljeni jedno kraj drugog, a ispred njih deca Aleksandra (Ivana Roščić), Gordana (Jelena Lopatić) i Dušan (Nikola Nedić i Jurica Marčec). Iz tabloa se izdvaja Jelena da bi se direktno obratila publici vrištućim monologom u kome su sabijene sve racionalizacije koje Aleksandru Zec pokopavaju u diskurzivnu jamu u kojoj čami već dvadeset treću godinu: od toga da niko ne pominje hrvatsku decu koja su poginula u domovinskom ratu, preko toga da njihovim porodicama niko nije isplatio ni lipe, a kamoli milion i po kuna, do prezira prema multkulturalnosti i toleranciji koje nameće Evropska zajednica. Već od sledeće scene počinje izvlačenje jednog po jednog člana publike iz tog diskurzivnog grotla. Radikalno suprotstavljena početnom monologu, ova scena smeštena je u dom porodice Zec tokom večeri pred pogubljenje. To je jedna uobičajena porodična situacija ispunjena nežnošću, dosadom, roditeljskom nervozom i dečijom blagom neposlušnošću. Ono sto je čini jezivom jeste svest samih protagonista o pokolju koji dolazi. Ova svest stvara jednu solidarnost između žrtava, kao i sažaljenje onih koji će priživeti to veče prema onima koji neće. Dok tera Aleksandru da radi domaći Mihajlo u isto vreme žali njenu (i svoju!) smrt; Gordana i Dušan su isto vreme mlađi brat i sestra Aleksandre, ali i oni koji će uspeti da je nadžive. Ovo ogoljavanje vremenskog vrtloga, koji predstavlja suštinu pozorišnog čina koji živi kroz mešanje proslosti, sadašnjosti i budućnosti, podvlači jedan drugačiji vrtlog, koji nije ništa manje stran pozorištu: vrtlog emocija. Aleksandra Zec se može opisati kao “žalobna drama”, ali ne u tom smislu u kome je Walter Benjamin govorio o pozorištu nemačkog baroka. Aleksandra Zec mami suze u potocima od svakog ko se zatekne na probi, kao i od samih glumaca (govorili su mi da su prve probe otišle na savlađivanje ridanja glumaca koji nisu mogli da se otmu emocijama), ali za razliku od onih baroknih, to nisu suze samosažaljenja. To su suze tuge, muke i besa. Što je najvažnije, ova osećanja koje se sukobljavaju na sceni nisu sama sebi svrha. Svako od njih je slamka spasa iz onog diskurzivnog bezdana koji opravdava i izokreće svako zlo. Ali oprez! Ovo ne znači da su sve emocije nekako dobre, a svaka racionalnost loša. Samim tim što od učesnika i posmatrača izvlači suzu (ili strah, ili bes, ili…) tobože uprkos njima samima, Aleksandra Zec upozorava da se osećanja, kao i misli i govor, uče, neguju, razvijaju i razmenjuju.

Aleksandra Zec je predstava brzog i nemilosrdnog tempa. Besni monolog sudara se sa jezivom porodičnom idilom, koja se u trenutku pretvara u scenu pogubljanja zasnovanu na transkriptima sa isleđivanja zločinaca. Na nedavno održanoj konferenciji za medije dramaturg predstave Marin Blažević rekao je da “za razliku od klasične dramske predstave, glumci u ovom projektu ne snose odgovornost prema fikcionalnim likovima, nego živu, aktualnu odgovornost prema stvarnim osobama koje više nisu žive. Naša predstava ne bavi se dokumentarnom rekonstrukcijom, već emotivnim stanjima. Žanrovski bi se mogla odrediti kao neka vrsta poetske simfonije, u kojoj glumci trebaju uspostaviti emocionalan odnos prema traumatičnom sadržaju”. Ivana Roščić koja igra Aleksandru ima godina koliko bi pogubljena devojčica imala danas da je ostala živa. U poslednjoj sceni na kojoj su Frljić i ekipa radili u vreme kad sam sedeo na probama, četiri devojčice (Jana Mileusnić, Lucija Filičić, Nina Batinić i Morana Mladić) koje su otprilike uzrasta u kome je smrt okovala malu Aleksandru, otkopavaju Roščićevu iz groba pitajući je šta je sve mogla da bude da je ostala živa. Još jedna scena nepodnošljivog bola. Kao što je rekao Blažević, snaga Aleksandre Zec ne dolazi iz faktografske dokumentarnosti, već iz jedne dokumentarnosti emotivnih stanja. Ova osećanja ne traže opravdanje zločina ili njegov istorijski ili politički smisao, i ne pozivaju na osvetu ili čak na sećanje. Umesto toga, ona postavljaju jedan etički maksimalizam kao jedini odgovor na “funkcije žrtve” i njenu hiperprodukciju devedestih.

Mnogo toga što se nalazi u Aleksandri Zec moglo bi da natera čak i Goricu Popović da se predomisli i krene u kampanju povratka Frljića u Atelje 212 i njegovo krunisanje za vodećeg srpskog reditelja. Naravno, to se nikada neće desiti ne zbog osetljive Gorice, već zbog samog Frljića. Možda jedna od najvažnijih političkih teza ove i drugih njegovih predstava koje se bave politikom ratova devedesetih jeste njegovo insistiranje na ne-simetričnosti zločina i odbacivanju bilo kakvih analogija koje vode ka njihovom međusobnom potiranju. Ime Aleksandra Zec govori, pre svega, o radikalnoj prirodi svakog zločina, njegovoj nesvodivosti na bilo koji drugi zločin, i na nedovoljnost bilo kog objašnjenja – istorijskog, političkog, situacijskog – koje isključuje odgovornost izvršioca i njihovih podstrekača, pomagača i izgovarača.


Peščanik.net, 13.04.2014.

Objavi komentar Blogger

 
Top