Beleška sa proba predstave “Aleksandra Zec” Olivera Frljića,
HKD Teatar, Rijeka
Obrisi predstave koji su se nazirali već krajem marta, posle
samo dve sedmice proba, prizivali su pitanje “šta je”, a ne “ko je
(bila)” Aleksandra Zec. Ovo nije biografska predstava o ubijenoj
devojčici, a još je manje lokalni izdanak “verbatim teatra” koji
poslednjih godina dominira političkim pozorištem u Evropi i SAD. Ime
“Aleksandra Zec” pokriva mnogo širi prostor od biografije jednog
dvanaestogodišnjeg deteta koje je nemilosrdno pogubljeno jer je bilo
svedok zločina nad sopstvenim ocem: neka od pitanja koja ulaze u taj
prostor odnose se na postojanje i upotrebu odreda smrti u Hrvatskoj
tokom rata devedesetih, nasleđe ovog rata u potonjem periodu, kao i
njegov uticaj na stvaranje istorijske i političke svesti u Hrvatkoj
danas, i hipokrizije nekih njenih ključnih institucija kao što je
sudstvo. Već prva rečenica Frljićevog uvoda u knjigu Aleksandra Zec,
koja će biti objavljena uporedo sa premijerom predstave 15.
aprila/travnja 2014, upućuje na diskurzivnu operaciju koja mrtvo dete
pretvara u znak. Ne reč, čak ni slovo, već nejezični simbol i to onaj
koji označava upravo razliku: “Nakon više od dvadeset godina, ime
Aleksandre Zec još uvijek je demarkaciona linija u hrvatskom društvu”.
Ova linija razdvaja, “s jedne strane” one “koji lamentiraju nad
pravosudnom farsom koja je poznate ubojice… ostavila na slobodi”, i sa
druge one “kojima Aleksandra Zec služi isključivo za uspostavljanje
razlike između ‘naših’ i ‘njihovih’ žrtava”. Grob Aleksandre Zec je ovaj
mehanizam koji mrvi tela i melje živote da bi od njih napravio
“činjenice” pogodne za beskrajne političke nagodbe, kafanske
špekulacije, i racionalizacije najšireg pučanstva.
Ovu trans-substanijaciju subjekta koji se sastoji, što bi se reklo,
od krvi i mesa u jednu frazu koja ulazi u opticaj javnog govora Michel
Foucault je u tekstu “Šta je autor?” objasnio kao uspostavljanje imena
kao dela društvenog dogovora, jedne konvencije koja postaje upotrebljiva
upravo kroz gubitak svog prvobitnog smisla, ili rečeno jezikom samog
Foucaulta, jedne diskurzivne funkcije. “Autor-funkcija je”, piše
Foucault, “obeležje načina postojanja, kretanja i funkcionisanja
određenih diskursa u okviru društva”. Naravno, u ovom pretakanju tela u
figuru smrt igra ključnu ulogu. Nadovezujući se na tezu Rolanda Barthesa
o “smrti autora”, Foucault ovo potiranje govorećeg/pišućeg subjekta
pronalazi upravo u samom činu pisanja: “Pismo je postalo vezano za
žrtvovanje, za žrtvovanje života čak: sada je to svesno potiranje, koje
nije nužno prikazivati u knjigama, jer ono zadire u samo postojanje
pisca”. Ako je pisanje zapravo samožrtvovanje, kako onda razumeti
žrtvovanje drugih? Ko ima pravo da “upiše” Drugog (i ovde je “D” tim
veće jer se radi o detetu) u diskurs koji nije život, čije je vreme
drugačije od “mog” vremena, kako je takođe govorio Foucault? I kakvu to
funkciju predstavlja žrtva? Da li “žrtva-funkcija” takođe obeležava
“način postojanja, kretanja i funkcionisanja određenih diskursa u okviru
društva”? Koji su to diskursi? I ko je, na kraju, autor smrti
Aleksandre Zec?
Najpre podsećanje na nekoliko osnovnih podataka iz “slučaja Zec”. U
ranim večernjim satima 7. decembra/prosinca 1991, pet osoba u uniformama
MUP-a Hrvatske, Munib Suljić, Irog Rimac, Nebojša Hodak, Igor Mikola i
Snježana Živanović upali su u stan dobrostojećeg zagrebačkog mesara
Mihajla Zeca. Njega su ustrelili na licu mesta, a njegovu suprugu Mariju
i kćer Aleksandru, koje su videle ubistvo, oteli i dovezli na brdo
Sljeme povrh Zagreba, gde su ih ubili i zatrpali u plitku jamu koju su
iskopali na smetlištu nedaleko od planinarskog doma. Tako su od
petočlane porodice preživeli samo Aleksandrina mlađa sestra Gordana i
brat Dušan. U sledećih desetak dana tela ubijenih su pronađena,
vinovnici ovog zločina privedeni, a u novinama su počele da se
pojavljuju informacije da se radi o pripadnicima specijalne jedinice
Tomislava Merčepa. Iako su prilikom isleđivanja počinioci priznali svoj
zločin, tokom procesa koji se protiv njih vodio u junu/lipnju sledeće
godine svi su se branili ćutanjem, da bi mesec dana kasnije Zagrebački
Okružni sud svim osumnjičenim doneo oslobađajuću presudu. Narednih
godina imena ubica pojavljivala su se u javnosti raznim povodima:
recimo, u maju/svibnju 1995. Rimac je odlikovan ordenom reda Nikole
Šubića Zrinskog i godinu dana kasnije Ordenom Reda hrvatskog križa za
zasluge u ratu, da bi 1997. zajedno sa Suljićem, Hodakom i Mikolom bio
optužen za zločine u Pakračkoj dolini (ova se tužba vukla do 2005., kada
je Suljić osuđen na deset godina, Rimac na osam, a Mikola na pet godina
zatvora; pošto su druga dvojica bila u begu, u zatvor je otišao samo
Rimac). U jesen 2003. godine, advokat Anto Nobilo je u ime Dušana i
Gordane Zec, koji su od odstrela svojih roditelja i sestre živeli kod
svoje bake Bose u Banja Luci, podigao optužbu protiv Republike Hrvatske,
da bi dve godine kasnije Vlada donela odluku da im se isplati 1.500.000
kuna. Odluku je preživelim članovima porodice Zec uručila lično
tadašnja premijerka Jadranka Kosor. Time je, s pravnog gledišta, na ovaj
slučaj stavljena tačka.
Predstava Aleksandra Zec počinje sa članovima porodice Zec u
pozi sa fotografije koja je više puta objavljena u medijima: otac
Mihajlo Zec (Igor Kovač) i majka Marija (Tanja Smoje) zagrljeni jedno
kraj drugog, a ispred njih deca Aleksandra (Ivana Roščić), Gordana
(Jelena Lopatić) i Dušan (Nikola Nedić i Jurica Marčec). Iz tabloa se
izdvaja Jelena da bi se direktno obratila publici vrištućim monologom u
kome su sabijene sve racionalizacije koje Aleksandru Zec pokopavaju u
diskurzivnu jamu u kojoj čami već dvadeset treću godinu: od toga da niko
ne pominje hrvatsku decu koja su poginula u domovinskom ratu, preko
toga da njihovim porodicama niko nije isplatio ni lipe, a kamoli milion i
po kuna, do prezira prema multkulturalnosti i toleranciji koje nameće
Evropska zajednica. Već od sledeće scene počinje izvlačenje jednog po
jednog člana publike iz tog diskurzivnog grotla. Radikalno
suprotstavljena početnom monologu, ova scena smeštena je u dom porodice
Zec tokom večeri pred pogubljenje. To je jedna uobičajena porodična
situacija ispunjena nežnošću, dosadom, roditeljskom nervozom i dečijom
blagom neposlušnošću. Ono sto je čini jezivom jeste svest samih
protagonista o pokolju koji dolazi. Ova svest stvara jednu solidarnost
između žrtava, kao i sažaljenje onih koji će priživeti to veče prema
onima koji neće. Dok tera Aleksandru da radi domaći Mihajlo u isto vreme
žali njenu (i svoju!) smrt; Gordana i Dušan su isto vreme mlađi brat i
sestra Aleksandre, ali i oni koji će uspeti da je nadžive. Ovo
ogoljavanje vremenskog vrtloga, koji predstavlja suštinu pozorišnog čina
koji živi kroz mešanje proslosti, sadašnjosti i budućnosti, podvlači
jedan drugačiji vrtlog, koji nije ništa manje stran pozorištu: vrtlog
emocija. Aleksandra Zec se može opisati kao “žalobna drama”, ali ne u tom smislu u kome je Walter Benjamin govorio o pozorištu nemačkog baroka. Aleksandra Zec
mami suze u potocima od svakog ko se zatekne na probi, kao i od samih
glumaca (govorili su mi da su prve probe otišle na savlađivanje ridanja
glumaca koji nisu mogli da se otmu emocijama), ali za razliku od onih
baroknih, to nisu suze samosažaljenja. To su suze tuge, muke i besa. Što
je najvažnije, ova osećanja koje se sukobljavaju na sceni nisu sama
sebi svrha. Svako od njih je slamka spasa iz onog diskurzivnog bezdana
koji opravdava i izokreće svako zlo. Ali oprez! Ovo ne znači da su sve
emocije nekako dobre, a svaka racionalnost loša. Samim tim što od
učesnika i posmatrača izvlači suzu (ili strah, ili bes, ili…) tobože
uprkos njima samima, Aleksandra Zec upozorava da se osećanja, kao i misli i govor, uče, neguju, razvijaju i razmenjuju.
Aleksandra Zec je predstava brzog i nemilosrdnog tempa.
Besni monolog sudara se sa jezivom porodičnom idilom, koja se u trenutku
pretvara u scenu pogubljanja zasnovanu na transkriptima sa isleđivanja
zločinaca. Na nedavno održanoj konferenciji za medije dramaturg
predstave Marin Blažević rekao je da “za razliku od klasične dramske
predstave, glumci u ovom projektu ne snose odgovornost prema
fikcionalnim likovima, nego živu, aktualnu odgovornost prema stvarnim
osobama koje više nisu žive. Naša predstava ne bavi se dokumentarnom
rekonstrukcijom, već emotivnim stanjima. Žanrovski bi se mogla odrediti
kao neka vrsta poetske simfonije, u kojoj glumci trebaju uspostaviti
emocionalan odnos prema traumatičnom sadržaju”. Ivana Roščić koja igra
Aleksandru ima godina koliko bi pogubljena devojčica imala danas da je
ostala živa. U poslednjoj sceni na kojoj su Frljić i ekipa radili u
vreme kad sam sedeo na probama, četiri devojčice (Jana Mileusnić, Lucija
Filičić, Nina Batinić i Morana Mladić) koje su otprilike uzrasta u kome
je smrt okovala malu Aleksandru, otkopavaju Roščićevu iz groba pitajući
je šta je sve mogla da bude da je ostala živa. Još jedna scena
nepodnošljivog bola. Kao što je rekao Blažević, snaga Aleksandre Zec
ne dolazi iz faktografske dokumentarnosti, već iz jedne dokumentarnosti
emotivnih stanja. Ova osećanja ne traže opravdanje zločina ili njegov
istorijski ili politički smisao, i ne pozivaju na osvetu ili čak na
sećanje. Umesto toga, ona postavljaju jedan etički maksimalizam kao
jedini odgovor na “funkcije žrtve” i njenu hiperprodukciju devedestih.
Mnogo toga što se nalazi u Aleksandri Zec moglo bi da natera
čak i Goricu Popović da se predomisli i krene u kampanju povratka
Frljića u Atelje 212 i njegovo krunisanje za vodećeg srpskog reditelja.
Naravno, to se nikada neće desiti ne zbog osetljive Gorice, već zbog
samog Frljića. Možda jedna od najvažnijih političkih teza ove i drugih
njegovih predstava koje se bave politikom ratova devedesetih jeste
njegovo insistiranje na ne-simetričnosti zločina i odbacivanju bilo
kakvih analogija koje vode ka njihovom međusobnom potiranju. Ime Aleksandra Zec
govori, pre svega, o radikalnoj prirodi svakog zločina, njegovoj
nesvodivosti na bilo koji drugi zločin, i na nedovoljnost bilo kog
objašnjenja – istorijskog, političkog, situacijskog – koje isključuje
odgovornost izvršioca i njihovih podstrekača, pomagača i izgovarača.
Peščanik.net, 13.04.2014.
COMMENTS