Grad pozorište, Boro Drašković

SHARE:





Režija je težnja za utopijskim,
težnja da se u svetu istinski postoji.
Ljubiša Ristić

GRAD POZORIŠTE




Vraćam se na biciklu, preporođen, sa predstave Salašarskog pozorišta: u bačkoj ravnici pred razdraganim težacima izvode se farse Hansa Saksa – Osamnaest lepota žene. Beograd je prazan, kao napušten. Na Ohridu se u predstavi Georgievskog spušta helikopter, ali to je bilo juče. U Dubrovniku ništa novo. Na sve strane kukumavčenje, još pamtim proletošnje žalbe: teško je sastaviti i jednu predstavu. Samo u Subotici slavlje ne jenjava – Festisval Šekspira, kao u Stratfordu: Smrt tragedije ili Šekspir pred razbijenom slikom sveta. S kamermanom i snimateljem tona vraćam se u beskrajnu ravnicu, kao na more. Sazrela je ideja za film Putujući reditelj: Ljubiša Ristić. I njegova ličnost pokazuje da reditelj ne režira samo jednu predstavu, nego ukupnu situaciju jednog pozorišta, grada, zemlje, a ako se ukaže prilika i potreba, režira – svet.

Ne svraćajući u hotel, žurimo na Palić, pravo pred vašarski zid smrti, postavljen na dnu prekrasne aleje, među drvećem, poput gnezda za neku mitsku pticu.

RISTIĆ: Dobro došli u Glob, u teatar Glob, to je, u stvari, teatar smrti, samo ga mi zovemo Glob ...
– Šekspir bi sigurno pristao na izmenu imena.

R: Bogami, nisam siguran da ne bi.

Ulazimo u zid smrti, u drugi svet : motor, kazan sa skuvanim ljudskim glavama, pod je ispolivan krvlju, prevrnute stolice...

– A ove krvave stolice, kome  služe?
R: Tu donose kraljeve, Tita Andronika, gotske princeze, tu jedu decu ...
– Ovaj zid smrti ili Glob-teatar pravo je mesto za promišljanje teme Smrt tragedije ili Šekspir pred slikom raspadnutog sveta.

R: Pa, to je stvar o kojoj volim ponekad da mislim, da ljude podsećam da je Šekspir zaista pisac koji verovatno označava početak modernih vremena. Možda je danas toliko lako čitati, igrati, gledati Šekspira zbog toga što je on zaista nama blizak, upravo po tome što pripadamo istom vremenu, istom svetu. Od njega do danas skoro da je formiran celokupni svet ideja u kojem živimo i skoro sve slike sveta koje naše oči vide. Mi smo uvek ono što su naše oči videle... Posle ogromnog, nadljudskog napora renesanse da svet ponovo shvati kao celinu, Šekspir je, svojim tragedijama objavio da se svet raspao.
– U paramparčad!?
R: Te komadiće mi sastavljamo do dana današnjeg, pokušavajući da razumemo svet kao celinu, što bi značilo: svet koji ima svoj smisao, svet koji poseduje logos, Boga...
– Ovde se taj svet sastavlja u veoma velikoj brzini, na ovom motoru koji juri 250 km na sat u ovom centrifugalnom teatru – gledalištu!?
R: Samo centrifugalna sila uspeva da svet sastavi, on je sav iz komada. Šekspirovo vreme usledilo je posle otkrića Amerike. To je, valjda, trenutak u kom je utvrđeno da sem sveta koji znamo postoje svetovi i ljudi o kojima ništa ne znamo. Verovatno zato nijedna istina nije stabilna. Svaka podrazumeva sebi suprotnu. To što mi danas ovde,  pred kraj veka,  podvlačeći crte, utvrđujemo da nema ničeg novog...
– Pred kraj veka, ali pred početak novog milenija...
R: Pa, u tome je cela opasnost. U novi milenij ući s osećanjem da istinu ne samo ne znamo nego da ona, možda, i ne postoji, da je čak, i ako je saznamo, ona, možda nesaopštiva – to nas zaista obavezno vraća Šekspiru i nastajanju tih nekoliko osnovnih ideja koje su nam filogenetski zadate.
– Govorite o smrti tragedije. Međutim, postoje ljudi koji sve više veruju da je, u stvari, sve beskonačan život tragedije.
R: Pitanje tragedije uvek je pitanje harmonije. Mišljenje koje veruje u mogućnost harmonije ono je isto koje veruje da svet ima smisao, da svet jeste celina. Tragedija, promišljanje tragedije i tragično osećanje života moguće je samo u onom vremenu i svetu u kojem postoji istina i neko ko će je saopštiti. Kod Grka Apolon ili Atina obznane da svet jeste harmoničan. Da sva ljudska nesavršenost nije u stanju da poremeti harmoniju sveta ili, kako bi Pitagora rekao, harmoniju sfera koje zvuče... Kod Šekspira je zanimljivo, pogotovo nama danas, što njegovi junaci dolaze iz mitskih vremena i ulaze u moderno vreme. Ti Magbeti koji se vraćaju iz rata i nailaze na ljude koji kuju sopstvenu sudbinu. Ti Magbeti koji nose tragičnu krivicu i neznanje o svojoj sudbini, susreću veštice koje ih samo zavaravaju da je svet mitski, ljudi koje oni sreću su ljudi kao Ibzenov Per Gint, oni će uzeti stvar u svoje ruke, jer ni Boga više nema, a ni sudbina nije nešto nepromenljivo. U tom rasponu mi se pitamo o smrti tragedije, pitamo se postoji li mogućost da ljudi ponovo dotaknu utopije, postoji li mogućost da ljudi veruju da će stvarno biti 21. veka. Mi smo danas u vremenima kada se, zaista, sve iscrpljuje u prošlosti. Svaki trenutak sadašnjosti je potpuno određen onim što je bilo, i apsolutno niko nije u stanju da bilo šta predvidi u trenutku kada je, zapravo, taj veličanstveni trijumf nauke, i poraz svega ostalog, potpuno odredio naše savršeno neznanje o stvarnoj budućnosti.
– Da li je zid smrti, ovo mesto na kome se jedu leševi vlastite dece i ovo ishodište velike brzine, preko Subotice zaista dodirnuo svet i da li je tema o kojoj razgovaramo pronašla parameter u stvarnosti? Danas, sa svim što pojam danas podrazumeva...

R: Ja ne znam je li svet dotakao Suboticu ovde, ili Subotica svet, ali mislim da će ova predstava, po onome kako je sada gledaju ljudi, kako kreće u svoj život, možda dosta značiti i svetu. Igraćemo je, zajedno s drugim predstavama, u Minhenu, u martu, na velikoj turneji po Nemačkoj... Retke su priče sa lepim završetkom. Pre desetak godina radili smo Oslobođenje Skoplja, taj komad je dosta usmerio ono što smo i Dušan Jovanović i ja kasnije radili u životu. Tada je Dušan počeo da govori o Titu Androniku, tom strašnom komadu koji se skoro nikad ne igra, komadu o kome postoji toliko mnogo zabluda, toliko mnogo kontroverzija, komadu za koji tvrde da ga i nije Šekspir napisao, a većina ljudi uopšte i ne zna o čemu je. Jovanović je odavno hteo da radi Tita Andronika. Nekad je hteo da izvadi sedišta iz Narodnog pozorišta u Beogradu, pa mu nisu dali. Posle smo u Ljubljani tražili mogućnost da ga postavimo i, normalno, kada smo došli u Suboticu i odlučili se za Šekspira, onda sam mu rekao: „Dušane, Tita Andronika ćeš raditi, vreme je da se taj komad uradi.” Priča je lepa zbog toga što smo mogli da uradimo sve što smo hteli, prvi put otkako radim. Kupili smo ovaj neverovatni objekat, u isto vreme cirkus, pozorište i stratište, i – to kažete sasvim lepo – centrifugalno čudovište, u kome se sastavlja ono što je raspadnuto... I došli su najbolji glumci i Šerbedžija, i Krivokapić, i Inge Apelt, svi kulturni glumci naših predstava.
– Kad je Kavalerovič trebalo da režira u Srpskom narodnom pozorištu Tita Andronika, zajedno smo radili dramaturšku obradu teksta, i on je, sećajući se Pitera Bruka i njegove predstave s Olivijeom, isto tako kultnim glumcem, govorio da u ovom trenutku ne zna drugi komad koji u toj meri razotkriva svet. To krvoproliće koje ne prestaje, ta užasna naklonost zločinu čini se da su vrhunac dostigli baš u Titu Androniku.
R: To je savršeno tačno. Ne greši ko tako misli o Titu Androniku. Nije neobično da su tu tragediju zaboravljali: postojala su vremena koja nisu mogla uopšte da podnesu takvu sliku sveta; u vreme restauracije, na primer, komad nije igran skoro sto godina... Dušan je počeo ucenom: „Uradiću Tita Andronika, ali da radimo zajedno, prvi put.” Ja sam ga pustio do prve probe, onda sam se na prvoj probi izmakao i rekao glumcima: „Ja ću asistirati, Dušan neka režira” – i više nisam bio na probama.
– A zbog čega ste se izmakli?
R: Zbog toga što je to Dušan trebalo da uradi. Iz nekoliko razloga, od kojih je najvažniji, verovatno, taj da sam ja mnogo učio od Dušana tokom svih ovih godina – od Dušana kao pisca, kao reditelja, a pre svega od Dušana kao čoveka koji ima jednu nenadmašnu osobinu među svim ljudima koji kod nas, a bogami i šire, rade u pozorištu. To je njegova potpuno neshvatljiva intuicija kad je u pitanju duh vremena, kad je u pitanju ono što će tek biti.
– Kad je u pitanju razbijanje slike sveta?
R: Ne... On i ja često se prepiremo o mnogim stvarima, naše su rasprave ponekad nepomirljive. Ja sam uvek u stanju da ga verbalno... ukrotim – tako da kažem – logičkom analizom, ali sam potpuno nemoćan pred njegovim osećanjem za stvari koje će tek doći...
– Ko je sve u ovom zidu smrti? Od koga ste još učili?
R: U ovom zidu smrti ili o ovom zidu smrti?
– U zidu smrti na kome vi vozite motor.
R: A ta priča je jako duga, ona počinje davno, i moj motor je teško objašnjiv...

(...)

– Buba u uhu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, vaša prva predstava, istovremeno je i vaš pravi početak. To je najviše igrana predstava u posleratnoj istoriji jugoslovenskog pozorišta.
R. To je jako čudno, u stvari. Ja sam diplomirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u vreme dok je to pozorište još imalo ambiciju da se bavi mladim ljudima i da im pomaže. To je vreme kad je Stupica tamo radio svoje poslednje godine, kad je gradio, praktično, svoje poslednje pozorište. U stvari, vi i ja smo na neki način tu vrlo povezani: praktično je to počelo time što je Bojan vas doveo u Jugoslovensko dramsko, a završilo se time što je mene doveo i umro. I posle toga ja više nikad nisam radio u Jugoslovenskom dramskom, a ni vi. To je, u isto vreme, ne samo naša biografija, to je, u izvesnoj meri, i biografija ovog našeg pozorišta u Jugoslaviji. Iza toga su došle godine kada... pa bilo je svega: ’68, kada sam...

(...)

– Da li je to putovanje od Ljubljane do Splita, od Splita do Beograda, od Beograda do Zagreba, pa u Suboticu – možda i neka nesvesna čežnja za objedinjenim jugoslovenskim pozorišnim prostorom?
R: Slobodno recite šire, mislim, čežnja za tim da se to i realizuje, to što je Jugoslavija. Ja putujem zato što sam od rođenja navikao da putujem. Ja sam odrastao u oficirskim getima po gradovima Jugoslavije. To su one tmurne zgrade, skupljene na gomilu, pored fudbalskih stadiona, železničkih stanica, u kojima žive deca i žene, i ljudi koji su jedanput odvedeni odnekle, poslati negde da urade nešto. Kad su to obavili, slali su ih dalje. To je tako trajalo. Mi smo se 27 puta selili u životu. Moj otac, majka, moj brat i ja...
– Vi ste utrostručili taj broj selidbi u vašem petnaestogodišnjem rediteljskom krstarenju...
R: Pa, jeste, tu se izmeni osećanje zavičaja, izmeni se osećanje pripadnosti. Ja nisam nikada imao osećaj pripadnosti. Meni je zavičaj uglavnom svaki grad u kojem...
– Imate pozorište...

R: ...u kojem postoje ljudi koji su mi važni, u kojem postoje ljudi koje volim i postoje stvari kojih mogu da se sećam. Putovanje u tom smislu ima presedane, neki kontinuitet. Eto, uvek me je Bojan privlačio kao čovek koga sam upoznao u pravom trenutku da prepoznam u njegovoj potrebi da gradi pozorište, i potrebi da bude svuda, u isto vreme nešto što je način ne samo da se odbrani od sveta nego i da se postoji kao ljudsko biće unutar takvog sveta kakav je ovde, kod nas, napravljen. Ta njegova Ljubljana, Zagreb, Beograd, cela priča o tome, o gradovima u kojima je gradio pozorišta, o gradovima u kojima je pravio najbolje predstave, o gradovima u kojima je bilo sve ono što je voleo...

(...)

Mi ovde razigravamo rituale, oni su raznih vrsta. Misa je, na izvestan način PATTERN – neka vrsta modela za jednu vrstu mišljenja, predstava, osećanja sveta, koji je tako vezan za mnoge moje predstave, možda u Misi najizrazitije i najpreciznije. Kišova novela po kojoj smo mi napravili ovu predstavu.
– Grobnica...
R: Grobnica za Borisa Davidoviča – jeste verovatno jedna od najznačajnijih stranica literature nastale u ovim našim prostorima, i verovatno će se toj temi, toj priči, tom osećanju vraćati i drugi ljudi. Deo našeg života je ta stvar sigurno odredila.
– Šta danas mislite o onome što neki nazivaju „političko pozorište”?

R: Vodim veliku raspravu o tome već dugi niz godina. Meni je ta priča prilično dosadna. Ja sam uvek politiku smatrao legitimnim delom svog života, a kamoli svog pozorišta. I cela ta podela, na umetnike i one koji se bave politikom, malo mi je smešna, jer među ljudima koji se bave politikom, nalaze se najbolji umetnici u jugoslovenskom pozorištu. Takođe, vrlo često tamo, među takozvanom „estetikom”, nalazi se mnogo ljudi koji šićare u celoj toj stvari, komercijalizuju ono što su bili naša krv, znoj i suze kroz godine. Danas je Jugoslavija prepuna jeftinog bulevarskog, komercijalnog pozorišta, koje krčmi Karamazove i Oslobođenje Skoplja i sve ono što je, zapravo, nastalo iz predstave Kad su cvetale tikve u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, iz istorije te predstave, iz onoga što je ona pokrenula, ali, naravno, ne kao politika, ne kao tema o 1948, već kao vrsta pozorišta, kao vrsta moralnog stava, kao formalni sklop, kao sklad između onoga što čovek misli i oseća i jezika kojim se izražava. (Ne govorim ovo zato što nas dvojica razgovaramo, već zato što je to važna činjenica u mom životu i životu jugoslovenskog pozorišta.) Ono što je za moju generaciju 1968, kad smo ulazili u život i u pozorište, značila predstava Kad su cvetale tikve, i ono što se oko nje dogodilo, važno je i bitno zbog toga što je ta vrsta stvari proizvela ono što smo mi radili kasnije deset godina. Ono što smo mi radili proizvodi danas jeftine kopije, komercijalni šund, Zvezdara-teatre i slične stvari. U vremenima koja dolaze moraće jasno da se odgovori da li se to može tolerisati, ili ne, da li se može stalno pristajati da se odgovara na uvek ista pitanja i da se uvek isto iz početka objašnjava, kad za to nema razloga. Publika daje vrlo jasne i precizne odgovore. Kod nas nema tradicije pisanja o pozorištu, o onome šta mi radimo ne izlaze knjige, a o nama pišu u inostranstvu. Kod nas su stalno ljudi pod sumnjom, treba stalno nešto da objašnjavaju, da dokazuju, a u međuvremenu godine prolaze. Jedino što možemo da uradimo, jeste da budemo svesni kontinuiteta onoga što je bilo veliko u jugoslovenskom pozorištu, od Gavele i Stupice preko predstava kao što su bile Tikve, preko svega onoga što smo Dušan, ja i još jedan broj ljudi napravili sedamdesetih godina, i da uložimo u to da nas... da ne sprečavaju druge ljude kao što su nas sprečavali. Dušan i ja uspeli smo da uradimo bar to da je danas Ljubljana možda jedini grad na svetu s četiri fantastična mlada reditelja. U to smo uložili četiri-pet godina rada i života, i to se vraća ove godine, na ovom Šekspirovom festivalu. Ovde su režirali Janez Pipan i Vito Taufer, tu je bio Dragan Živadinov. Sledećih godina dolaze ljudi kao Tomaž Pandur, o kojima još niko ništa ne zna, ali to su dečaci koji ne dolaze „ni od kuda” i ne idu „nigde”. To su ljudi koji znaju na šta se oslanjaju i kuda su krenuli. Ne političko ili ne znam kakvo pozorište, već, jednostavno, pozorište o jednom stvarnom svetu, oslonjeno na stvarne ljude, na stvarnu istoriju, na sopstvenu istoriju, pozorište koje ne zaboravlja. Osobina je provincije da ne pamti ništa. U njoj se sve uvek počinje ispočetka. Ako hoćemo da stvaramo svet, moramo stalno podsećati i na ljude i na predstave, jer pozorište drugačije ne postoji.
– Čini mi se da, u izvesnom smislu, reditelj svakom svojom novom predstavom menja sopstveni identitet. U najmanju ruku, dopunjavajući ga... Kako je to sa rediteljem koji ne pravi samo predstave nego menja pozorišta, gradove, režira gradove?

R: Postoje mnogi ljudi koji bi se rado sakrili iza toga da su oni tzv. profesionalci, da obavljaju određeni posao, da rade za novac – kao da prave cipele ili nešto drugo. Uvek, naravno, insistirajući da iza toga postoji i nešto više, što oni iz skromnosti nikada neće izložiti ili je to prosto odnos prema svetu. Ja se tih igara nikad nisam igrao. Ja živim svoj život potpuno otvoreno, pokazujući uvek da je moj sopstveni život i način na koji ga živim ono što je osnovno i bitno. Pozorište učestvuje u pojedinim delovima mog života pretežno, iz pojedinih delova mog života pozorište ispada. Ja se bavim i drugim stvarima. A može li ili ne čovek naći kroz pozorište mogućnost da osvoji svoju slobodu, da realizuje svoj život, to zavisi od lične upornosti, ličnog opredeljenja, odluke, pravca kojim hoće da ide. Mnogo ljudi se u jednom trenutku opredeli za komfor, za komformizam, za nekakav dobitak iz toga što je njihov život, drugi se opredele da izgube sve. Imam osećanje da vreme u kojem živimo jeste vreme u kojem se ta igra između pozorišta i sveta može igrati. Igra postaje čak sve ozbiljnija, jer vreme strašne krize u kojoj živimo, vreme potpuno neslućenih opasnosti koje nas okružuju, čini tu našu igru krajnje ozbiljnom. To što nas okružuje svet u kojem je sve manje stvarnih ideja o tome šta dalje, u kojem je sve manje vizija bilo koje vrste, u kojem je sve jača svest da su sve ideje koje nas okružuju, pa i one vodeće, stare najmanje 200 godina – bilo da je politika u pitanju, bilo da je ekonomija u pitanju, bilo da je kultura u pitanju i tako dalje – to sve daje veliku, ali i zastrašujuću mogućnost pozorištu. Pozorište je mesto gde se proizvode slike. Slike – to je ono što svetu nedostaje. Svet danas nema sliku o sebi, on ne može da razazna sam sebe. A pozorište slike neprestano proizvodi. Kad kažem pozorište, ja naravno mislim i na film, mislim na umetnost uopšte... Na sve ono što mi proizvođači slika...
– Potpuno uključujete režiju svih medija...
R: Jeste, ja mislim da je to sve jedna ista stsvar, u kojoj se ljudi ponašaju kao ličnosti, kao ljudska bića, po meri svog opredeljenja. Ili se kriju, ili to otvoreno pokazuju. Ne vidim nikakav poseban razlog da se to krije. Proizvoditi slike danas daje ogromnu moć. U hijerarhiji stvari za kojima ljudi žude moć uopšte nije na poslednjem mestu. Volja za moć je nešto što karakteriše čitavu istoriju sveta. Realizovati moć danas, a ne ubijati...
– To se jedino još u režiji može, u teatru, na filmu...
R: To je vrlo zanimljiva stvar. Danas je čovek, ako neće da ubija, a bavi se politikom, u stanju samo da režira. Bio političar ili reditelj, svejedno je. Onog trenutka kad odustane od režije (a kad kažem režija onda mislim – proizvodnja slika), onda počinje da ubija. Najveći političari današnjeg sveta ubijali su u jednoj fazi, a režirali u drugoj.

(...)

– Koja je to vrsta režije grada koja se upravo sada završava u Subotici?
R: Mislim da bi to trebalo ipak sasvim uslovno uzeti, kao što na Ordenu podvezice piše: „Neka se stidi onaj ko rđavo pomisli.” To što zovemo režijom grada znači razmišljati o gradu kao fenomenu (razumeti ispravno šta znači politika, polittea), znači, izmišljanje grada. Upravljanje gradom najčešće se i svodi na to da se misli o tome kako grad treba urediti, pa tek onda kako vladati ljudima koji žive u njemu. Pa, postoje ljudi koji imaju moć da vladaju ljudima, postoje ljudi koji imaju moć da izmišljaju gradove. Ja pokušavam da se pridružim onima koji izmišljaju gradove: kako ovde u Subotici trenutno ima nekoliko desetina ljudi koji su se ozbiljno uprli da izmisle jedan grad koji je jednom davno već bio izmišljen (zatim je zaboravljeno to što je u njemu izmišljeno): evo sad se taj grad ponovo rađa iz pepela – ja sam samo jedan od ljudi koji se tome pridružuje. Ja nisam isključiv, ali ni Subotica više nije Subotica.


(Iz knjige Bore Draškovića Paradoks o reditelju, edicija Dramaturški spisi, Sterijino pozorje 1988)

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Abdulah Sidran,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Ajfelov most,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksadar Genis,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Aleksej Kišjuhas,2,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Gurevich,1,Alexander Kluge,1,Alina Mayboroda,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,10,Ante Čizmić,1,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,B.C. HUTCHENS,1,Bela Hamvaš,3,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Biljana Žikić,1,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,2,Bojan Savić Ostojić,1,Bojan Tončić,2,Bookstan II 2017,1,Borges,5,Boris Buden,6,Boris Dežulović,3,Boris Dubin,1,Boris Paramonov,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božica Radić,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bronka Nowicka,1,Bruno Schulz,1,BUKA,2,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lanzmann,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damir Šodan,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danijela Dejanović,1,Danilo Kiš,11,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,308,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,2,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Anđelković,1,Dejan Kožul,3,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Desimir Tošić,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,dnevne novine DANAS Beograd,2,Dnevnik,9,Dobrica Ćosić,1,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dramsko kazalište GAVELLA,1,Draženko Jurišić,1,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,6,Đorđe Tomić,1,Đurđica Čilić,1,Đuza Stojiljković,1,Eda Vujević,1,Edin Salčinović,1,Edmond Jabes,1,Edouard Boubat,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,164,Fahredin Shehu,1,Faruk Vele,1,festival,4,Filip David,3,fotografije,2,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Freehand,1,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Gary Saul Morson,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Gligorije Ernjaković,1,Goran Milaković,2,Goran Simić,1,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Haim Moreno,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,3,Hans Magnus Enzensberger,1,hasidska priča,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,4,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,70,Ivan Čolović,2,Ivan Illich,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivan Obrenov,1,Ivan Posavec,1,Ivana Obrenov,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,2,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jean-Luc Nancy,4,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jernej Lorenci,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,2,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,K.U.P.E.K.,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,5,kratke priče,7,kratki esej,4,kratki intervju,4,kritika,6,kritika knjige,3,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Kulturni dodatak,1,Kupek,1,Kurt Hielscher,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Lavov,1,Leonard Cohen,1,Leonid Šejka,2,Lidija Deduš,1,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,Maja Isović Dobrijević,1,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,18,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Abramović,1,Marina Dumovo,1,Marina Mlinarevič Sopta,1,Mario Čulina,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,53,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,2,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milena Bogavac,1,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Milomir Kovačević Strašni,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,8,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Abaz,1,Mirza Puljić,1,Mishel Houellebecq,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,12,Mladen Bićanić,2,Mladen Blažević,2,Mladen Pleše,1,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,2,Monika Herceg,2,Nada Topić,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,Nedim Sejdinović,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,2,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nevena Bojičić,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Popović,2,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,Nila Štambuk-Svrdlin,1,Noć kazališta,1,NOVA KNJIGA,4,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,3,odlomak romana,10,odlomci,6,Oliver Frljić,9,Omer Ć.Ibrahimagić,1,Osip Mandeljštam,2,Osvaldo Ferari,1,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Pankaj Mishra,1,Paolo Magelli,2,Patrik Weiss,1,Paul Celan,4,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Peščanik,1,Petar Gudelj,2,Petar Kočić,1,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,325,poezija prevod,1,Politika,1,portret,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,5,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predrag Trokicić,2,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,6,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,promocija,2,Protest,1,Proza,2,putopis,1,Rade Radovanović,1,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,6,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,reportaža,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,3,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,4,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,3,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Sunara,1,Siniša Tucić,2,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,4,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,Slobodna Dalmacija,1,slobodna europa,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,4,Sonja Savić,1,Split,1,Srđa Popović,1,Srđan Sekulić,20,Srđan Tešin,1,Srđan Valjarević,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,status na facebooku,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Svetlana Slapšak,1,Šagal,1,Šefik Ćoralić,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Deuel,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,3,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Tea Tulić,1,Teatar,1,Teatron,1,Tena Lončarević,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tihana Čuljak,1,Todor Kuljić,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,4,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Trocki,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Vanja Fifa,1,Vanja Kulaš,1,Vanja Šunjić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Vera Vujošević,1,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,3,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,VREME,2,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,W.H.Auden,1,Walter Benjamin,1,Wayne Pearson,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,2,zapis,2,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,3,Zlatko Paković,2,Zoran Janić,1,Zoran Ljubičić,1,Zoran Vuković,2,Zoran Žmirić,1,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,3,Živojin Pavlović,1,поезија,1,Саша Скалушевић,3,
ltr
item
HYPOMNEMATA: Grad pozorište, Boro Drašković
Grad pozorište, Boro Drašković
https://encrypted-tbn3.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcRedGKOCpHS1HGIPoQrA-9iEMyaRWtXBVsLpinfSdbzsRnHcQEO-g
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2014/05/grad-pozoriste-boro-draskovic.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2014/05/grad-pozoriste-boro-draskovic.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy