Van Goghovo pismo bratu Theu


Hag, 7. januar 1881.

Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mirenju sa sudbinom, niti sam ja ikada smislio dobru, postoji samo ta Movova slika i Mileovo delo.

To je mirenje sa sudbinom, ali ono pravo, ne pastorsko. Te rage, te jadne. iscrpljene rage, crne, bele, smeđe; one su tu strpljive, krotke, spremne, rezignirane, mirne. Uskoro će morati još jednom da vuku teški šlep, naporni rad se bliži kraju.

Kratak predah. Dahću, oblivene znojem, ali nečujne su, ne ropću, ne bune se, ni na šta se ne žale. Odavno su navikle na to, navikle već godinama.

Pomirile su se sa sudbinom da još malo žive i rade, ali sutra će ići na čerečenje; “neka bude”, one su spremne.

Nalazim na toj slici tako neobično uzvišenu filozofiju, primenljivu i bezglasnu, a čini mi se da kaže: “Umeti patiti bez roptanja, to je jedina praktična stvar, to je velika veština, lekcija koju treba da naučimo, rešenje životnog problema.” Čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih pred kojom bi Mile dugo stajao mrmljajući: “Ovaj slikar ima srca.”

Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova.


Ipak je jako dobro to ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja misao da si jedan od njih “i ne znajući”. Govorim ti o tome jer, usred finansijskih teškoća, osećam da ništa nije sigurnije od manuelnog zanata u bukvalnom smislu, rada koji se izvodi rukama. Kada bi postao slikar, jedna od stvari koja bi te iznenadila bila bi da je slikarski zanat, uz sve što podrazumeva, relativno težak fizički posao; ako izostavimo duhovni napor, intelektualno mučenje, taj posao svaki dan iziskuje prilično značajan fizički napor.

Objavi komentar Blogger

 
Top