fotografije: aleksandar anđić


 


Nebojša Grujičić, Momir Turudić

Nema razloga za optimizam

"Uzroke srpskog pada vidim u jednom nezrelom, bandoglavom i sebičnom društvu, društvu koje dva veka nije uspelo da se uspostavi i da napreduje u bilo kom pravcu. Ovde su državna rukovodstva za ova dva veka više ličila na skup ludaka, a narod je postao sitničav, neiskren, nezbrinut, pun mržnje i odsustva smisla za drugog i za drugačije, narod pod raznim varijantama bensedina. Države kao što je ova nemaju nikakvog smisla, svrhe, značaja i perspektive u svetu. To je razlog što nas ne uvažavaju i ne priznaju. Da nesreća bude veća, ovde su se bili naklatili i komunisti koji su upropastili sve čega su se dotakli. Prosto je neverovatno šta se sve ovde sručilo i survalo. Zbog toga sam ubeđen da izlaza nema, jer ovaj narod se ne obuva u istoj pameti. Ovde pamet uglavnom služi za muvanje, mračne poslove, sulude ideje, i za zajebanciju. Budući da je Srbija u odnosu na razvijeni evropski svet na samom dnu, ako bi kojim čudom i krenula u nekom dobrom pravcu, kada dođe na pristojan nivo, ko zna da li će svet postojati u ovom stanju, i da li će uopšte postojati"
Godine 1991, sumirajući dotadašnje izdavačko-uredničko iskustvo i anticipirajući vremena koja dolaze, Branko Kukić je u stotom broju časopisa "Gradac" napisao programski tekst pod naslovom "Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?" U njemu je izneo razloge i ciljeve onoga što radi:

"1. U konfuznim, mračnim i teskobnim vremenima pojačava se čovekova potreba za simboličkim izražavanjem, kao jedan vid zatvaranja i zaštite duhovnog integriteta. Sudeći po tome, moram da priznam da ovih sto brojeva ‘Gradca’ gledam simbolično: vidim ovu stotinu kao izvestan gutembergovski mikrokosmos u makrokosmosu kulture jednog naroda, kao malu celinu u okviru jedne velike, doduše još maglovite, celine, a ta pretpostavka sama po sebi podrazumeva kreativnu individualnost, što je pouzdan znak kulture zaokruženosti, koja je, u ovakvim vremenima, pobeda jedne jasne ideje, uspon jednog načina mišljenja, i podvig ukusa manjine u odnosu na neukus većine.

2. Ako pogledamo oko sebe i upitamo se šta je srpska provincija, u periodu vladavine komunizma, dala srpskoj kulturi, sem onih brojnih pojedinaca koji su iz te provincije pobegli u metropole, biće nam dovoljni i prsti na rukama da prebrojimo ona ostvarenja i one ideje koji su imali širi značaj u kulturi ovog naroda. Srpska provincija je prostor koji je ostavljen – ostavljen i zaboravljen – prosečnima i onima ispod njih, uprkos činjenici da kulturu stvaraju najumniji i najdarovitiji. Zbog toga je srpska kultura sva u lomovima.

3. Osnovni pokretač napretka, kako duhovnog tako i ekonomskog, jeste hijerarhija vrednosti. Kako totalitarna društva odbacuju svaku hijerarhiju osim hijerarhije vlasti, u takvim društvima nikada nije postojao kvalitativni kontinuitet u kulturi. Zbog toga što su oni koji su svojim sposobnostima najpozvaniji da formiraju duhovne vrednosti bili u senci hijerarhije vlasti, u našoj kulturi ima više kiča nego u drugim kulturama. Kič je u ekspanziji tamo gde pravila ne određuju inventivni pojedinci, već mase, koje ne poseduju obrazovanje, nemaju razvijen ukus i ne dosežu do ontološkog, odnosno metafizičkog, što je preduslov svim velikim umetničkim delima. Na našim prostorima nesumnjivo vlada čovek-kič. Jedan slavni teoretičar kiča je rekao da ‘čovek lošeg ukusa utiskuje svoj loš ukus u dela koja sluša, čita ili gleda’.

4. Izraz kultura izveden je iz reči kult, dakle od sakralnog, a koje postoji još od formiranja čovekove samosvesti. Samim tim, kultura jednog naroda podrazumeva ‘sveto predanje’, duhovno iskustvo svih predaka, a ona je sećanje koje nas, što dalje seže u prošlost, više oplemenjuje i štiti od istorijskih potresa i duhovnih kriza. Vandalsko rušenje prošlosti, koje je doživeo naš narod, i njeno ponovno megalomansko i nekritičko afirmisanje na prečac, potpomognuto političkom zloupotrebom i paranojom, dovodi nas – u ovim vremenima – do opasnosti da, s jedne strane, zauvek izgubimo, u ovoj pomahnitalosti, ono što je najdragocenije u našoj prošlosti, i da, s druge strane, izgubimo i korak sa sadašnjošću i realnošću. Živimo, dakle, u duhovnom somnabulizmu!

5. Put u budućnost mora biti zasnovan na afirmaciji najboljih i najumnijih, a to će se dogoditi samo onda kada se uspostavi hijerarhija vrednosti, na kojoj se temelji čitava kulturna istorija čovečanstva, čitava priroda i vasceli kosmos. Sve ostalo je ideološka opscena i prevara. Sve ostalo je malograđansko liptanje i tupoglavost. Ne zaboravite, večnost curi na sve strane okolo, zaobilazeći nas zatvorene u Vavilonsku kulu totalne pometnje.

6. ‘Gradac’ je pokušaj da se prevaziđe provincijalan način mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti, i da se poštuje sveta prošlost. Čitav naš dosadašnji rad zasnivao se na ovom zavetu, na ovom našem trojstvu, uz povremene promašaje-grehe. Znatan broj čitalaca – taj naš mali svet – koji smo pridobili uz časopis i uz Biblioteku ‘Alef’, bila je dobra reakcija na ovakvo duhovno opredeljenje. To je jedini pouzdan znak da smo uspeli. Verujemo da je naš primer kakav-takav putokaz za jedno novo osećanje u našoj kulturi, u kulturi u kojoj će temelj biti duhovnost, inteligencija, imaginacija i snoviđenje."
Od vremena kada su ove rečenice napisane prošlo je punih dvadeset tri godine, a pod uredničkom rukom Branka Kukića izašlo je još devedeset brojeva časopisa "Gradac" i dvestotinjak dragocenih knjiga objavljenih u različitim "Gradčevim" i drugim edicijama. Sve se u međuvremenu promenilo, državni, društveni i kulturni okvir – sve izuzev pozicije i uloge "Gradca" definisanih ovim tekstom. Takvu poziciju Branko Kukić je, bez obzira na spoljne okolnosti, sve ovo vreme strpljivo, uporno i tvrdoglavo branio, verujući u ono što radi i ne očekujući ništa zauzvrat. "Moj san je bio da ‘Gradac’ bude časopis koji će čitati slobodni ljudi, dakle ličnosti", kazao je Kukić jednom prilikom. Izborom Branka Kukića za ličnost godine, "Vreme" skreće pažnju da uprkos opštem moralnom, političkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom sunovratu, u našoj sredini postoje, istina sve ređi i sve usamljeniji, pojedinci koji u tom sunovratu ne saučestvuju, ne podilaze osrednjosti, i koji, uprkos svemu, pokušavaju da sačuvaju dignitet svog poziva zahtevajući od onih kojima se obraćaju da budu "slobodni ljudi, dakle ličnosti". Branko Kukić je jedan od njih.

"VREME": "Gradac" izlazi evo već četrdeset godina. Možete li da uporedite današnji društveni i kulturni kontekst i onaj u kome se "Gradac" pojavio 1974?

BRANKO KUKIĆ: Tada su se neke stvari pokretale i osnivale, a danas se ukidaju i gase. To je posledica zastrašujuće snage primitivizma u svakom obliku vlasti: u njoj je sve sami mutljag i prostak. Mislim da je u onoj državi i, uopšte, u onom kakvom-takvom sistemu bilo više pravila i reda. Čini mi se da su tada umetnost i kultura ljudima bili značajni, da je jedan sloj stanovništva u tome pronalazio smisao. Među mladima se slušala i svirala bolja muzika koja je menjala svest i svet, pred bioskopima su radili tapkaroši, u kafanama se skupljao šarmantan i duhovit svet, bilo je milina kada na ulici sretneš nekog umetnika... Danas kada vidim u daljini pojedine pisce ili slikare, ja šmugnem u podzemni prolaz... Hoću da kažem da ima malo interesantnog sveta. Kad želiš da sretneš nekog zanimljivog čoveka, moraš da zakažeš. Mi danas živimo u potpunom rasulu – umnom, moralnom i ekonomskom. Najveći krivci za to su političari: ljudi treće klase koji su se nekim trikom, koji nismo u trenutku ukapirali, dokopali vlasti, sve pod firmom demokratije... Moj je utisak da su ondašnji ljudi na vlasti imali barem izvesnih skrupula. Verovatno da su im razne udbe ulile strah, pa su morali da poštuju neki red. Prođeš pored njih, a oni zbog nečega drhte... Sećam se iz onih godina kada je jednom prilikom u Čačku gostovalo Crnogorsko narodno pozorište sa predstavom Predstava se odlaže, i kada je dva sata pred početak – a karte su bile rasprodate – ondašnjem direktoru Doma kulture, gde se predstava igrala, neko od osoblja u prolazu rekao: "Predstava se odlaže", a on se okrenuo i zapretio: "Ko odlaže? Nemoj da vam jebem majku." Ali sutradan si mogao da mu predložiš isto neku takvu "predstavu", i on bi to prihvatio sa poverenjem. Hoću da kažem da kultura više nije stvar poverenja; a to je u toj oblasti broj dva. Broj jedan su, naravno, kreativnost i čudo.

A kada biste uporedili izdavačku scenu tada i danas?

Tada su u državnim izdavačkim kućama sedeli obrazovani ljudi, vrhunski pisci i naučnici, a danas knjige izdaju nedefinisane osobe. Svojevremeno su dvojicu izdavača uhapsili zato što su paralelno sa knjigama prodavali "čudotvorne" čajeve, praškove i tekućine. Podsećaju me na one volšebne tipove sa drangulijama i preparatima iz slavnih vesterna. Danas je u izdavaštvu osnova zaraditi pare, tada je ideja bila širiti kulturu. Promenio se i odnos prema literaturi, a i sama literatura. Svet je preplavljen lakom književnošću čiji je cilj da širi što više beznačajnosti, zabave i spektakla. Uputstvo je: "Pročitaj i zaboravi pre nego što si počeo da čitaš". Gi Debor i situacionisti su još pre pedeset godina govorili da mi živimo u društvu spektakla. S druge strane, čitava savremena umetnost se sve manje bavi suštinom, a sve više pitanjima svakodnevice. A svakodnevica je postala banalna, liči na prezasićen rastvor. Svet leluja na površini bez smisla i cilja. Jedini cilj je trošiti novac. Bankarski sistem diktira svetom. Zbog toga mislim da je danas opljačkati i prevariti banku sveta i moralna obaveza svakog čestitog čoveka.

Ni relevantni časopisi za kulturu u Srbiji skoro da ne postoje. Da li je to zbog odsustva institucionalne podrške ili zbog nedostatka ideje čime bi u današnje vreme časopisi za kulturu uopšte služili?

Ne može se reći da ne postoje, ali su uglavnom neinteresantni i neintrigantni, što je jedna od posledica krize stvaralaštva. Prisutno je i potpuno odsustvo koncepcije: oko časopisa su okupljene male interesne grupe ili nekompetentni ljudi. A u umetnosti postoje izuzetne teme, pojave i ličnosti koji su ovde nepoznati. Moram priznati da je zavladala i kriza radoznalosti. Za značajne umetnike se proglašavaju minorni likovi, a to je posledica delovanja raznih klanova. Kao što su političari upropastili društvo, tako su samoproglašeni umetnici upropastili umetnost. Ko se seća časopisa kao što u bili "Delo", "Savremenik" ili "Književnost", ili ko čita ovovremeno "Pismo" (koje je osnovao i uređivao Raša Livada), "Istočnik" i "Poeziju" (koje je osnovao i uređuje Milutin Petrović), videće u njima sistem, ideju i razlog. Milan Vlajčić je svojevremeno rekao da danas većinu časopisa u Srbiji "uređuje poštar". A u vezi sa važnošću časopisa podsetiću na naše "Letopis Matice srpske", "Venac", "Srpski književni glasnik", "Misao", ili na "La Nouvelle revue frannjaises" (urednici su bili Žan Polan i Andre Žid), "Les Temps modernes" (urednik Sartr), "Les Lettres nouvelles" (urednik Moris Nado), na "Encounter" (sa idejama pesnika Stivena Spendera) ili današnji "Le Magazine littéraire", a da ne govorimo da u svetu svi veliki i uticajni dnevni listovi i nedeljnici, koji kreiraju duh vremena, imaju dodatke za književnost i kulturu. Iz časopisa su uvek dolazila najvažnija dela jedne kulture.

Kada ste 1985. godine pokrenuli ediciju "Alef", već prvi naslovi objavljeni u njoj jasno su ukazivali na Vaš urednički senzibilitet. Prva knjiga bile su Borhesove Jeretičke lekcijei>, za njom su sledili Beket, Sioran, Jung, Genon, Ortega i Gaset, Solovjov... Čime ste se rukovodili pri izboru ovih knjiga i autora?

Mene su interesovali pre svega autori koji se bave suštinom. Dok se ne pojmi suština, neće moći da se shvati čovekova psiha, neće moći da se odgonetnu umetnost, mitovi i religije, neće se osetiti njihova snaga i poruka, ne mogu se otkriti njihove tajne, čovek neće moći da se približi, dremaće negde pored Velikog Puta. Pogotovo neće biti razumljive društvene pojave, promene i kretanja. Neće se uhvatiti pravac, a zaobilazno kretanje će se (što je za pametnog čoveka, inače, uzbudljivo!) pretvoriti u lutanje pustinjom. U tom slučaju živećemo u društvu bez cilja. A takvo je naše društvo – skup skitača, opsenara, gatara, ajduka – sve sami probisvet. Da bi jedno društvo funkcionisalo, potrebno je da određeni procenat ljudi shvati suštinu. Ti ljudi će s vremenom formirati društvene slojeve sposobne da usmere one koji se zovu masa, rulja i gomila. Mi smo očigledno društvo rulje, jer vidimo, primera radi, da ta rulja ne ume ni da glasa, dakle da se bavi svojom sudbinom, nego glasa upravo za one protiv kojih i izlazi da glasa. To je posledica neodgovornosti. To je lepo definisao Krleža: "U gomili smrdi, ali je toplo." Shvatanje da su prostor i vreme linearni jedino govori o relaciji život–smrt. Sve ostalo je paradoksalno, ali jedino ima smisla. Suštinsku predstavu o ovome je napisao Basara u jednoj svojoj knjizi: "Ljudi kojima unutrašnje vreme protiče brže od spoljašnjeg, pokretači su istorije."

Tokom 2013. godine reizdali ste tri kultna naslova: Pobunu masa Ortege i Gaseta, antologiju Gnostički tekstovi i Šejkin Traktat o slikarstvu. Ovim reizdanjima kao da ste zatvorili jedan krug. Zašto ste sada objavili baš ove tri knjige, u čemu je njihov značaj i aktuelnost?

Jedan od razloga je i ovo o čemu sam upravo govorio. Ortega i Gaset je pre osamdesetak godina snimio situaciju, predvidevši ono što se danas događa: potrošačko društvo, zavaravanje, zaglupljivanje masovnim medijima, "uspon beznačajnosti" (o čemu su pisali Kornelijus Kastorijadis i Bodrijar, a što je predvideo Niče Vidoviti), "društvo spektakla" (koje su opevali Gi Debor i ekipa), čoveka-masu čija je glavna osobina neodgovornost i skrivanje iza drugog, propast individualnosti, koja je za državu, društvo i kulturu najvažnija, odsustvo želje za otkrivanjem i duhovnom avanturom, vladavina tehnike, postvarivanje sveta (što je kasnije razradio Hajdeger).
Gnosticizam je po mome osećanju važna duhovna pojava protiv koje se hrišćanska crkva žestoko borila, a upravo su takozvane gnostičke jeresi (kako ih Crkva naziva) propovedale da se u čoveku večito bore dobro i zlo. Da podsetimo, Njegoševa Luča mikrokozma je spev koji opeva tu unutrašnju dramu i teskobu. A tu su negde Anica Savić Rebac i Ljubomir Simović. Da to nije tako, ovaj svet ne bi bio užasno mesto: ratovi, bitka za novac, kriza identiteta, moralno posrnuće, sebičluk... I to se događa u sve većoj meri i u užasavajućim oblicima i dimenzijama.
A što se Šejke tiče, on je upravo kreator koji je sve ovo o čemu sam govorio davno shvatio i sve te dileme prikazao u svom slikarstvu i u svojim tekstovima. On je predskazao da će svet postati jedno veliko Đubrište, prostor male upotrebne vrednosti, a čovek postvareno biće bez cilja i nade. Svet naprosto postaje upravo ono što i hrišćanska crkva govori, prikazuje i misli. Pitam se da li je i ona jednim delom talac ovakvog sveta?

Pisali ste i pišete o slikarstvu i slikarima, objavljujete važne knjige o umetnosti. Zašto zapravo muzeji u Srbiji ne rade? Kako Vam uopšte izgleda savremena likovna scena?

Ovde ne da ne rade muzeji, ovde u stvari ne radi ništa. Osim nekih ekipa i pojedinaca, koji u stvari rade iza leđa, "na crno". Samo što ne piše: "Lokal se izdaje". Više nema volje za radom, jer je smisao rada postao gubljenje vremena. Država koja niti jedan (i cifrom 1) procenat društvenog dohotka ne ulaže u kulturu nema budućnosti. Država koja nije u stanju da ustanovi da li je predsednik te države završio neki imaginarni fakultet jeste država tutumraka. Onda vam se događa da divlje horde budaletina razvijaju transparent na nekoj fudbalskoj utakmici pitajući zašto nam ne rade muzeji. Zar to nije nečija surova kazna i osveta? Zar to ne liči na pokretnu ludnicu, na progon razuma? S druge strane, ovde više nema zanosa i ideja jednog kneza Pavla, koji je osnovao Narodni muzej u Beogradu (a da još niko nije ni pomislio da objavi njegovu prepisku sa velikim istoričarem umetnosti Bernardom Berensonom, s kojim je bio saradnik i prijatelj)... Onaj koji za vikend ide u svoje selo da kupi šljive i peče rakiju neće se baviti duhovnim i naprednim idejama. On za to nema vremena, njiva ne može da čeka... A što se tiče trenutnog stanja u likovnoj umetnosti, iskreno da vam kažem, to poslednjih godina ne pratim jer me ne uzbuđuje ta isključiva potreba za novim. Nekako mi je čitava savremena umetnost prešla u pomodarstvo. I ono što se kod nas može videti jeste samo refleks opšteg stanja. Stvari su suviše počele da liče jedna na drugu da bi bile umetničko delo.

Ova 2014. godina proći će u znaku obeležavanja stote godišnjice Prvog svetskog rata. Objavili ste nekolicinu knjiga koje govore o ovom ratu ili su napisane povodom njega, a pre nekoliko godina objavili ste i tematski broj "Gradca" posvećen Mladoj Bosni. Kako gledate na aktuelne polemike oko Sarajevskog atentata?

Ja na Mladu Bosnu gledam sa velikim divljenjem, jer je taj pokret za mene bio otpor i bunt. To je ona vrsta reakcije koja je povremeno neophodna, a u ovim vremenima je potrebna što češće. Današnji svet pati za njom. Imam utisak da je Austrougarska, tresući se, jedva čekala Spasioca – Mladu Bosnu. Ali naše je društvo učmalo i takoreći mrtvo, pa se i na Mladu Bosnu gleda kao na grupu razbojnika, jer je danas i ovde učmalost prerasla u agregatno stanje. Ovo društvo više nema snage da se pobuni, u njemu su samopoštovanje i ponos zamrli. Ono je jedna ogromna praznina. Ovde sada nema ni dostojanstva ni kuraži da se nekom prizna pravo na ujedinjenje, na saživot i na samopoštovanje. Ne znam da li vidite u vezi sa ovim kako provejava Kosovo? U pitanju je odsustvo realnosti: ne gledaš ko ti je pred vratima, a gledaš šta leti na nebesima. Lelečeš za pluskvamperfektom, a ovde kradeš bogu dane. A to što se u svetu i kod nas ružno piše o mladobosancima, to je odraz licemerja, sebičluka, laži i nehumanosti.
Koji su uzroci strašnog pada srpskog društva i kulture? Kako smo dovde došli? Postoji li izlaz?

Uzroke vidim u jednom nezrelom, bandoglavom i sebičnom društvu, društvu koje dva veka nije uspelo da se uspostavi i da napreduje u bilo kom pravcu. Ovde su državna rukovodstva za ova dva veka više ličila na skup ludaka, a narod je postao sitničav, neiskren, nezbrinut, pun mržnje i odsustva smisla za drugog i za drugačije, narod pod raznim varijantama bensedina. Države kao što je ova nemaju nikakvog smisla, svrhe, značaja i perspektive u svetu. To je razlog što nas ne uvažavaju i ne priznaju. Da nesreća bude veća, ovde su se bili naklatili i komunisti koji su upropastili sve čega su se dotakli. Prosto je neverovatno šta se sve ovde sručilo i survalo. Zbog toga sam ubeđen da izlaza nema, jer ovaj narod se ne obuva u istoj pameti. Ovde pamet uglavnom služi za muvanje, mračne poslove, sulude ideje, i za zajebanciju. Budući da je Srbija u odnosu na razvijeni evropski svet na samom dnu, ako bi kojim čudom i krenula u nekom dobrom pravcu, kada dođe na pristojan nivo, ko zna da li će svet postojati u ovom stanju, i da li će uopšte postojati.

Kažete da su komunisti upropastili sve čega su se dotakli, ali ste pomenuli i da su tada umetnost i kultura ljudima bili važne, a u državnim izdavačkim kućama sedeli kompetentni ljudi. Zar nije doba komunizma zlatno doba kulture na ovim prostorima?

Mislio sam na to da komunisti nigde nisu u ondašnjem obliku ostali na vlasti (osim na Kubi; ono sa Čavezom je bila sprdnja jednog somnambula), što znači da je jednoumlje stvar koja ne može da funkcioniše. Cenzura i samocenzura su bile deo strahovlade, a posledica je "zarobljeni um" (kako je to definisao Česlav Miloš). Kod nas je tipičan izrod komunizma bio Milošević i njegova bulumenta. Posledice svega toga se osećaju i danas. A šta su ovi današnji na vlasti nego relikti komunizma? Pošto su silom nagonili narode na bratstvo i jedinstvo, komunisti su direktni krivci za nacionalizam, raspad države i krvoproliće. Ja oko toga nemam nikakve dileme. A što se kulture tiče, nema te stege, sile i ideologije koja može ugušiti stvaralaštvo i kreaciju. To je najautentičnija, najjača snaga i potreba u čoveku. Ona ponekad može koristiti i vlasti, kao što je koristila Titu, za političke petljavine. Pa ako postoji određena doza slobode u tom smislu, normalno je da se oko te slobode okupljaju oni koji imaju potrebu da nešto iz umetničkih dela saznaju o svetu i sebi. Pojedini komunistički diktatori su to shvatali i u drugim državama. Ali da su upropastili ekonomije, mnoge sudbine zavili u crno, naneli mnogo nepravde, patnje i bede, skrcali mnogo para na gluposti, to je valjda svima jasno. A to što danas neki pate za tim vremenima, to je zbog toga što je njima tada bilo lepo: troškarili su sitnu paricu, mislili su da žive u rajskom naselju, ali zauzvrat nisu smeli da pisnu, ponašali su se kukavički i prema sebi i prema drugima. A takvi su i danas. Ja na njih ne računam, oni za mene ne postoje jer ničemu ne služe, društvo sa njima propada. A što se tiče "zlatnog doba", njega je nemoguće danas uspostaviti jer su zapostavljene vrhunske vrednosti, njih ovde više niko ne prepoznaje. Za "zlatno doba" potrebna je "zlatna koka".

Radili ste jedno vreme kao urednik i u Službenom glasniku u kome ste pokrenuli nekoliko lepih edicija i objavili nekolicinu važnih knjiga. Kako sada gledate na svoje angažovanje u Glasniku?

To je bio jedan odvažan poduhvat Slobodana Gavrilovića. On je hteo da ustanovi ozbiljnu, temeljnu i moćnu izdavačku kuću, kao što su nekada bili Prosveta, Nolit, Srpska književna zadruga ili Matica srpska. Čini mi se da bi ta njegova ideja bila bliska razmišljanju slavnog francuskog izdavača Žozea Kortija (čija izdavačka kuća i danas postoji u Parizu): "Svaka se knjiga proda. Neka za 25 dana, a neka za 25 godina." On je bio čovek strpljenja. Takođe je hteo da pokrene neki oblik leksikografskog zavoda, koji je neophodan svakoj kulturi sa pretenzijama, iako je činjenica da bi ovde trebalo pre toga napraviti enciklopedije pevaljki i političkog šljama. Dakle, okupljena je jedna grupa iskusnih, profesionalnih i obrazovanih urednika iz raznih oblasti, i kuća je izvanredno funkcionisala, imala je veliku i kvalitetnu produkciju, bila u žiži medija i javnosti, dobivši u regionu sve važne nagrade za izdavaštvo. Radovalo me je što sam i ja učestvovao u tom poslu. Posle pet godina Slobodan Gavrilović je smenjen, a nas urednike je smenio izvesni Ljušić. Danas je ta kuća u totalnoj stagnaciji, utopivši se u nekorisne i mrtve izdavače.

Kako je izgledao vaš odlazak iz Službenog glasnika? Šta Radoš Ljušić, sadašnji direktor Glasnika, danas predstavlja u Srbiji?

To je bila sprdnja. Sa mnom su, u nedostatku razumnih dokaza, raskinuli ugovor zato što nisam popunio neka dva obrasca, koja inače ničemu nisu služili.
A što se onog Ljušića tiče, on je tipičan proizvod društva u kome živimo: partijski preletač, neobrazovani namćor, nazadnjak, nacionalista... Jednom rečju, jedno pravo srpsko luče.

Vratimo se na "Gradac". U vremenu ideološke jednoobraznosti i terora "političke korektnosti", ono što "Gradac" i danas čini posebnim jeste i činjenica da je uspeo da ne bude ni ideološki jednoobrazan niti "politički korektan" (podsetimo samo na naslove iz biblioteke "Cveće zla" – Pičke, Cigarete su uzvišene, Trava, Droge i opijenost). Objavljujete mistike i fizičare, teologe i stripadžije, levičare i desničare, utopiste i cinike, slikare i filozofe. Šta im je zajedničko?

Živimo u jednom kompleksnom svetu gde se mnoge oblasti saznanja ukrštaju, u svetu u kome se na svetlost iznose mnoga zaboravljena saznanja, tako da istorija dobija smisao i kontinuitet koji je bitan. Više, na primer, nema "mračnog srednjeg veka", nego je ustanovljeno da su duhovna ili tehnička saznanja iz tog "mračnog doba" dragocena za formiranje sveta savremenog čoveka. Zatim, recimo, alhemija nije više nadrinauka nego je ideja o putu čovekovog unutrašnjeg, duhovnog razvoja, puta iz nižeg stanja svesti u više. Gnosticizam ima sve više pristalica jer nam govori o dualizmu u svetu, što se potvrđuje u svakodnevnom iskustvu. Mistika, prema kojoj je hrišćanska Crkva bila krajnje sumnjičava, danas se razume kao najupečatljiviji i najautentičniji prilaz Bogu, želja za Sublimacijom. A svemu je zajedničko da se ne birajući puteve dođe do suštine i istine.

Pored ostalih, objavljivali ste i autore koji pripadaju evropskom krugu velikih konzervativnih mislilaca, a koji su pre izdanja "Gradca" u našoj sredini bili gotovo nepoznati, Evolu, Genona, De Mestra, kao i pisce poput Artoa, Ženea, De Sada, Selina i Jingera, čitav niz "ljudi sa senkom", kako ste jednom rekli. Zašto? Šta se danas od takvih ljudi može naučiti?

Slično bih mogao da odgovorim kao i na prethodno pitanje. Svet je kompleksan, sve je u prožimanju, a to je jedan oblik slobode – dato ti je da prihvatiš mogućnost da sve ima lice i naličje, da je sve istovremeno svetlo i tamno. Možda će u skoroj budućnosti upravo konzervativna mišljenja iz prošlosti spasiti svet. Potvrđuje se da se stvari često vrte u krugu, samo što mi to zbog velike vremenske distance uvek ne primećujemo. Sve je kao kod Heraklita: sve se oko nas "s merom pali i gasi". Svi ovi pisci i mislioci su doprineli da se svet shvati u svojoj isprepletanosti i želji da se ispolje sve strane čoveka i sveta kako bi se došlo do istine. Čovek još nije saznao totalnu istinu o sebi i u sebi, pa zato luta, tumara, posrće, ne može da nađe meru kako bi proživeo život sa manje muka i zabluda. Interesantno je da su u jednom prosvećenom društvu Antonena Artoa oterali u ludnicu. Pištao je i cvileo otud za milošću, ljubavlju i pravdom... Ali u knjizi Pisma iz Rodeza (u "Gradcu" objavljena pod nazivom Pisma iz ludnice), Arto je dao jednu od najupečatljivijih slika savremenog društva. U odnosu na vreme Artoove patnje, svet se "menja", ali toliko kao da si ga stavio pod indigo. Artoova knjiga je nešto najpotresnije što sam ikad pročitao. Drugi primer je Žan Žene. Kada je objavljen broj "Gradca" posvećen njemu (1983), kada homoseksualnost nisi smeo da pomeneš ni u snu, Žene je o tome pisao bez ustručavanja (čak je zbog toga bio u zatvoru u Srbiji, a da ne govorimo o "članstvu" u slavnim francuskim zatvorima), ali je bio jedan od retkih umetnika koji je žestoko osuđivao zločine u Palestini. Pre neki dan sam u "Politici" pročitao razgovor sa Milenom Marković (koju mladi čitaoci inače zovu vau-pisac), koja je navela čudesan podatak da sve više mladog sveta čita Ničea (kome je "Gradac", da kažem usput, posvetio jedan tematski broj). Ne da me to raduje, nego predosećam čas kada će ti mladoničeanci rasterati ove licemere i duševne parazite.

Kada se pogleda bibliografija "Gradca", to je jedna čitava enciklopedija pobunjenika najrazličitijih vrsta. Zašto je pobuna važna?

Pobuna je jedan od oblika traganja za istinom, kao umetnost i nauka. Sport sigurno nije traganje za istinom, osim ako nije na svetu najvažnije da saznaš za koliko neko može da pretrči od tačke A do tačke B. Ali sa pobunom se javlja jedan opasan problem. Kroz istoriju posledice pobune često su bili krv i razaranje. Verujem da će čovek u bliskoj budućnosti izmisliti nove oblike pobune. Na primer, neće glasati, organizovaće se preko interneta ili neke druge tehnologije oko raznih tekućih problema, ignorisaće silu i propagandu kojima oni koji imaju moć žele da ga porobe... Jedino pobuna može da spase svet. Povodom toga, dodao bih nešto što je važno za odnos prema umetnosti. Mislim da greše oni koji sve što je novo proglašavaju za pobunu. U osnovi želje za novim krije se ljubav prema nesavršenstvu, prema nekom obliku pometnje, prema manirizmu i dekadenciji, prema haosu koji teži da pređe u kosmos. Svi prelazni periodi su leglo umetnosti... Ali, nije jednostavno tu zagonetku odgonetnuti... Ima u knjigama.

Godine 1991, povodom stotog broja "Gradca", napisali ste da je "Gradac" "pokušaj da se prevaziđe provincijalni način mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti i da se poštuje naša sveta prošlost". Ne treba biti mnogo oštrouman pa shvatiti da je danas dominantan upravo provincijalni način mišljenja, i u politici i u kulturi, kao i naopačke izvrnuta hijerarhija vrednosti za koju se zalažete. Ali treću stvar koju ističete jeste nužnost postojanja svesti o tradiciji. Kojoj i kakvoj tradiciji, naročito danas, u vremenu u kome se svi rađaju juče, a tradicija se konstruiše na osnovu dnevnih politikantskih potreba?

Iako je ovde sve pošlo u suprotnom pravcu od onoga kojim sam želeo da se uputi "Gradac", činjenica je da "Gradac" još postoji. Znači da su te ideje i taj put izvodljivi. Tačno je da je Srbija postala provincijalna u svakom pogledu. Zato su, kao što sam već rekao, pre svega krivi političari, zatim nestručni, neobrazovani ljudi na važnim mestima. Neke primere smo i u ovom razgovoru pomenuli. Činjenica je da su sve promene koje su se ovde dogodile unazadile i unakazile i državu i društvo. Posledice su raspad vrednosti i neprepoznavanje puteva kojima treba krenuti. Sve se poseljačilo u onom primitivnom i smislu kada ljudi gledaju svoje sitne interese i nisu više ni voljni ni sposobni da čuju niti glas savesti niti glas onih koji možda znaju put. Kada je Sula hteo Rimu da vrati slobodu, Rim nije umeo da je prihvati. Zato je farsa kada navijači traže otvaranje muzeja, dakle oni koji bi ih slatko opelješili i zapalili. Pa zar nije ovde reč o posrnuću jednog naroda? U svakoj kulturi postoji i poštuje se tradicija. To je ono što je najvrednije, najnaprednije u jednom narodu i što ga povezuje sa tradicijama drugih naroda, a što je najveće planetarno i civilizacijsko dobro. Pesnik Ezra Paund je rekao: "Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za okivanje." Međutim, ovde je briga o tradiciji prepuštena onima koji misle da su tradicija "jelek i opanci", netolerantno i zatucano sveštenstvo, nacionalističko buncanje, poseljačen jezik... Naprosto, tradicija nije prošlost. Ona je kontinuitet – povezati danas ono što je bilo juče sa onim što će doći. Tradicija je, u stvari, vizija, snaga i kvalitet da stvoriš nešto dobro u vremenu u kome živiš i koje dolazi.

Kažu da se desničari i levičari razlikuju po tome što prvi misle da su bolja vremena iza nas. Držeći se ovakvog određenja, reklo bi se da ste Vi zapravotvrdi desničar.

Mislim da su podele koje su se dogodile – kao što je podela na desnicu i levicu, ustanovljena pre dvesta godina – danas prevaziđene i ne odražavaju pravu sliku stanja stvari. Naprosto, svet se drastično promenio. Tome je najviše doprineo razvoj tehnologije, a time i odnos prema radu, prema kapitalu, a što formira sudbinu čovečanstva. Promenio se i odnos prema, na primer, svetom i profanom, time što su i crkve morale ili će morati da promene odnos prema čitavom svetu, jer se menja čovekov odnos prema Bogu, na šta su najviše uticala naučna otkrića iz atomske fizike, molekularne biologije, astrofizike, genetike... Možda je desnica usporavala određena svetska kretanja time što je dokazivala da teorija progresa vodi u entropiju vrednosti, ali je takođe i činjenica da je levica upropastila pola planete. Stvari stoje tako da su danas glad i siromaštvo, zagađenost planete, kriza rada, agresija novca, krah individualnosti, prisutni više nego ikad do sada u istoriji čovečanstva. Šta danas na tom planu može da poboljša bilo desnica, bilo levica, budući da više "ne zna desnica šta radi levica"? Rešenju problema se mora prići drugačije. Mislim da je neophodna jedna planetarna revolucija. Ali da li je ona danas moguća? Između ovih dilema je i moja sklonost desnici.

Knjige koje dublje promišljaju civilizacijske procese postoje i čitaju se, ali naše vreme je vreme ideologizovane kulture, medijskih potemkinovih sela i terora brzine i površnosti. Kakva je zapravo uloga takvih knjiga danas?

Savremeni čovek sve manje i sve ređe shvata da je povratak izvorima povratak "večitim uzorima mudrosti". Kada bi poštovao izvore, poštovao bi prirodu, poštovao bi um i dušu. Jednostavno, razumeo bi istovremeno i drugog čoveka i planetu na kojoj živi, i kosmički svet čiji je delić. Zar to nije "prirodno, razborito i intuitivno"? Tajna je u jedinstvu suprotnosti, koje je još Heraklit otkrio i proglasio za postulat broj jedan. Samo će budala pitati – a zar Heraklitov svet i društvo u kome je živeo nisu doživeli propast? Jesu, jer su došli varvari, ali je ostala ona tradicija o kojoj smo govorili u kojoj se čuva kontinuitet. Postoje i zaklopljene knjige, knjige-kase za koje većina nema ključ; ključ drže ljudi od poverenja i znanja.

Kada se osvrnete unazad, kako Vam izgleda Vaš pređeni put? Je li vredelo?

Moj pređeni put izgleda kao da sam sa Velikog Putovanja lađom (lađom "od čistoga kedra", što bi rekao kralj Milan, čija se vizitkarta pojavila u originalnoj verziji Hjustonovog filma Mulen Ruž, ako razumete šta hoću da kažem) došao na neko stratište na kome gore i purnjaju poslednji ostaci one građevine-tradicije, u čijim podrumima još postoji blago koje se može spasiti, ali niko nije ni sposoban, ni voljan, ni hrabar da skoči u taj plamen. Dok se svuda unaokolo čuju "bubnjevi i zurle".



VREME, broj 1201, 9.1. 2014.

Objavi komentar Blogger

 
Top