BORIS DUBIN

Neobjavljeni intervju

Razgovor vodila Marija Šubina



Ovog proleća je Marija Šubina za jedno drugo izdanje razgovarala sa Borisom Dubinom, poznatim sociologom, prevodiocem, pesnikom, našim stalnim autorom i drugom redakcije, jednim od onih retkih ljudi čiji stavovi za današnju obrazovanu manjinu nesumljivo predstavljaju moralni autoritet. Razgovor tada nije bio objavljen, a danas, posle nepunih šest meseci, mi vidimo da njegov sadržaj nije izgubio ni trunku od svoje aktuelnosti.

Rusko društvo se svakim danom sve više raspaljuje. Gotovo svaki novi događaj ili u Ukrajini, ili u Rusiji, podiže agresivno raspoloženje na svim nivoima. Šta je to, što se tako odjednom s nama dogodilo?

Kod nas već dosta dugo traje stvaranje svih neophodnih uslova za jednu ovakvu situaciju. Već sredinom 90-ih, u početku na samom vrhu vlasti, a kasnije i u onim slojevima društva koji su se zaista iskreno oduševljavali idejom mogućih promena, počeo je da slabi intenzitet prvobitnog reformskog impulsa. I tako su postepeno počeli da se kristalizuju takozvani prodržavni orijentiri, idejni konglomerat koji je Rusiji uvek bio blizak. U početku se to manifestovalo vrlo umereno.
Sovjetski savez je mnogima u sećanju još uvek bio relativno blizu i društvo je radije izbegavalo bilo kakve analogije s njim. Bilo je to nešto, dosta nedefinisano. Jeljcin je po mom mišljenju iskreno, bez imalo kolebanja stremio da se Rusija udalji od svega što je sovjetsko i da priđe nečemu drugom, ili nekakvoj dosovjetskoj Rusiji, ili već nekakvom modelu koji bi možda više ličio na zapadni. Prvim čečenskim ratom 1993 – 1994 udaren je i prvi klin kojim je započet proces rastanka s idejom o promenama, s idejom o mogućnostima iznalaženja nekakvog drugačijeg puta u budućnost. Počela je potraga za nacionalnom idejom, ponovo su zazvučale „stare pesme o važnom“ i o godinama 1995 i 1996, može se govoriti kao o godinama gašenja euforije izazvane Perestrojkom. Izborna podrška učesnicima reformi je već tada bila samo odjek predhodnih godina nade, podrška po inerciji. Mnogi su za Jeljcina glasali protiv svoje volje, tek da bi nekako spasli zatečenu situaciju, da bi pomogli da se ona održi u nekakvom relativno zdravom stanju.
No osim idejnih i ideloških previranja, mnogo ozbiljnije stvari su se događale na socijalnom planu. Uporedo s tim je tekao proces sve oštrijeg odvajanja višeg dela društva od onog nižeg, raskol između mladih i starih, između centra i periferije. Rusija je zemlja sa gigantskom periferijom, i ta činjenica je kako s istorijske, tako i s kulturne, socijalne i ekonomske tačke gledišta izuzetno ozbijan i važan faktor. Nakon državnog bankrota objavljenog 1998, zemlja je bila spremna za Putina – za nekoga koji treba da zavede red. Rezultati tadašnjih istraživanja javnog mnjenja nam govore da kod većine ispitanika, pitanje iz kojih profesionalnih krugova potiče Putin, nije izazvalo nikakvu uznemirenost. Većina ispitanika u KGB-u nije videla ništa zastrašujuće. I upšte, bilo šta sovjetsko je prestalo da ih plaši. Osim toga, postojao je i mit o tome da je KGB poslednje mesto u državi gde je sačuvan red. A red se, naravno, shvatao isključivo kao sovjetski – stroga hijerajhija i subordinacija. Drugačije predstave o redu prosto nisu postojale.
Već tokom prvog i drugog Putinovog mandata (a o trećem, onim što je protekao pod pseudonimom, i ovom četvrtom da i ne govorimo), Rusija je pretvorena u prirepak televizije. Analitičari javnog mnjenja su već tada, oprezno i sa izvesnom strepnjom, među sobom razgovarali o tome da javnog mnjenja zapravo i nema, i da oni, istinu govoreći, izučavaju samo efekte dejstva sredstava javnog informisanja. Formiralo se to što smo mi bez ikakvog predhodnog dogovaranja spontano počeli da nazivamo „većina“, a što je sasvim nedavno Kiril Rogov nazvao „supervećina“ ili specifična podrška tipu predsednikovanja koje je u zemlju već utvrđeno. To je nekakva nova vrsta „mase“, vrsta koji se razlikuje od „mase“ koju su poznavali klasici sociološke misli i koja je tako plašila Ortegu-i-Gaseta. Masa je danas rasuta i ona ne može delovati u jednom jedinstvenom vidu kao nekakav subjekt, no to uopšte ne znači da nije u stanju da podržava vođu. Već sam početak malog kavkaskog rata 2008, jasno je pokazao kako se ta virtuelna rasuta masa pretvara u pravu silu. Kada na informativnoj sceni počnu da se dešavaju realni događaji, ona je vrlo spremna da ih podrži i ta njena podrška može porasti čak i do 80%.
Svetska ekonomska kriza 2008. je malo zaustavila ovu tendenciju, te je proces zbijanja redova oko prvog lica bio nešto usporeniji. A događaji oko Krima, pokazali su da je samo par nedelja dovoljno pa da se situacija drastično promeni. Naravno, to je moguće sprovesti samo sa već pripremljenom većinom, na već ranije očišćenom političkom i informacionom polju. I sudeći po tome kako je sve to u vojno-političkom smislu bilo sprovedeno, ova operacija je već odavno i po svoj prilici vrlo detaljno bila razrađena.

Ali oni nisu mogli da predvide da će se u Ukrajini dogoditi Majdan?

Naravno da su mogli. Obzirom na to kako su Ukrajinci prokockali sve što su postigli u „narandžastoj“ revoluciji 2004, s njihove strane je bilo sasvim razumno da odmah započnu pripreme za sledeći scenario takve vrste. U Ukrajini je proradio isti onaj model koji je 1991 u Rusiji propao, model koji sam ja nazvao „izgubljena pobeda“. Pobedili su, i nekoliko meseci nakon pobede, ni nova vlast ni elita, nisu znali šta s tom pobedom da rade. Ukrajina je u tom položaju i sledećih nekoliko godina ostala da visi, a Rusija je to procenila kao trenutak njene slabosti. Ujed zmije se dogodio u pravom trenutku i kako vidimo, bio je dobro pripremljen.
U Ukrajini se dogodila mobilizacija društva, a u Rusiji su počeli da teku vrlo komplikovani procesi koje ljudi od profesije, a među njima i ja, nisu umeli na vreme da ocene. Ovakav stepen konsolidacije oko prvog lica, koliko ja znam na ovim prostorima do danas nije zabeležen. Tako visok stepen podrške vojnim dejstvima, i istovremeno potpuno iracionalna ozlojeđenost na čitav ostali svet, ovde se još nikada nisu dogodili. Ne bih da budem prorok, no meni se čini da Rusija u liku „supervećine“ danas donosi istorijsku odluku koju u svojoj dosadašnjoj istoriji nikada nije donosila. Na kraju krajeva, tu našu kobnu 1917. nije niko nikada birao. Ljudi su se podešavali saglasno uslovima koji su tada vladali. A danas je narod izabrao ovaj put. Rukovodilac zemlje je za nepune tri ili četiri nedelje uspeo da okrene ne samo rusko društvo, već i ceo svet naglavačke. Niko nije mogao da pretpostavi da se za tako kratko vreme, takvom brzinom, s takvom podrškom i uz toliku zbunjenost svih relevantnih sila u svetu, ovako nešto zaista može dogoditi.

Šta je to što je moglo da izazove ovaj efekat? Konstantno visok rejting Putina? Želja da se pronađe taj čuveni „osobeni ruski put“?

Taj efekat izaziva njena najnezdravija tačka – samoodređenje ruskog kao državnog. Rusija mora da bude velika država, a velika država je ta koje se ostali plaše. Nije loše ni da je poštuju, ali je mnogo bolje da je se plaše. Taj kompleks „osobenog puta“ Rusije, moje kolege i ja smo uvek opisivali kao kompenzatorni. U privredi je sve manje ili više loše, sami ništa ozbiljno ne možemo da promenimo, vlast krade i levom i desnom, a kompenzacija svega toga izražave se podrškom „osobenog puta“ na kojem je Rusija, navodno, uvek postajala velika. A ustvari, tek kada je izlazila na opšti put, put po kojem se kretao i ostali, veći deo civilizovanog sveta, tek tada je Rusija u svojoj istoriji postajala velika. Ali kompenzacioni psihološki mehanizmi pobeđuju, i za rezultat imamo to da se ljudima sviđa što je Rusija ceo svet okrenula naglavačke. O čemu bi lepšem još mogao da mašta dvorišni huligan? U okolnim dvorištima ga se svi plaše! Mala proba svega ovoga – naše gordosti i našeg „osobenog puta“ – bila je Olimpijada. Ona je našu vlast ozbiljno učvrstila.
Budući da je stepen monolitnosti većine tako euforičan i virtuelan, meni se današnja situacija, u društvenom smislu čini prilično trula. Nemojmo zaboravljati da su sve to ipak samo misaone i usmene igre ljudi bez odgovornosti. Tih 60, 70 ili više procenata „supervećine“, sve su to „glasovi“ ljudi koji van svojih privatnih života (a po svoj prilici čak i u okviru njih) nikada, niočemu i ništa nisu odlučivali. I zato sve te izjave podrške i poverenja, sve te pohvale i odobravanja, sve su to zapravo krici ozlojeđenosti, euforija izazvana ovim specifičnim trenutkom. Uskoro će oni primetiti (između ostalog) i rast cena, i za sve što su dosada krivili kradljivu vlast, moraće da počnu da krive Krim.

Ali, nije li ta ista većina već potpuno spremna da prihvati već gotovo otvorene sugestije vlasti o „nacionalnim izdajnicima“…?

Oni zasada ne izlaze na ulice sa zahtevima da se nacionalni izdajnici streljaju. No glavno se već dogodilo i raspoloženje većine je očigledno. Počeće da raste broj uručenih otkaza vezanih, u prvom redu za odnos prema Krimu, zatim prema Ruskoj armiji i prema prvom licu vlasti, pa onda i šire, vezano za nedovoljnu podršku neoimperijalnog i neodržavnog projekta. I ne sumnjam da će kaznene inicijative ove vrste stizati odozdo, a ne s vrha. Skorašnji slučaj na Univerzitetu Ministarstva spoljnih poslova (МГИМО) je veoma slikovit. Oni se nimalo nisu ustručavali da u otkazu profesoru Zubovu, kao razlog za otkaz otvoreno navedu sledeće: „zbog antikrimske politike“. Razlozi mogu biti formulisani i drugačije, na primer za antipravoslavlje. Može se dogoditi da predavač nije dovoljno pravoslavan da bi mu se dozvolilo da izlaže svoje poglede na istoriju Rusije.

Može se pokazati da on nije dovoljno dobar Rus? Da li u perspektivi vidite mogućnost pojave, na primer, antisemitizma?

Da, to je sasvim moguće. Mi vidimo da je antiukrajinizam već na delu, a to što u Rusiji skoro da više i nema Jevreja, to antisemitizmu nikada nije smetalo. Antisemitizam bez Jevreja, to je poznat istorijski fenomen koji se događao u mnogim zemljama, pa čak i u Velikoj Britaniji. Zato će i dalje nastaviti da nas dele na čiste i nečiste. Skoro sam siguran da će nekakva forma „lova na veštice“ neizostavno postojati, no, ponavljam, to uopšte ne znači da će se kampanje ovog tipa obavezno voditi s vrha.
Mi smo i ranije pretpostavljali da se u nacističkoj Nemačkoj i u staljinovom Sovjetskom Savezu nije sve odvijalo isključivo putem direktnog nasilja s vrha. Mnogo toga se događalo u nižim slojevima društva. A sada mi shvatamo kako se to moglo odvijati, recimo, u poznatom „zagovoru lekara“ (дело врачей) i u jeku sovjetskog antisemitizma krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka. Tada je mnogo toga polazilo ne s vrha, već iz raznih slojeva društva, uključujući i one najniže. Bila je to stvar prestiža, ili tačnije mogućnost da praktično bilo ko otvoreno, čak pobedonosno, na široka vrata može ući u javnu sferu. I zato govorim da će sve te odluke koje su, naravno, donete i prihvaćene na samom vrhu, prihvaćene u srednjim slojevima društva, a potom prihvaćene i podržane apsolutnom većinom stanovništva, za sobom povući vrlo ozbiljne posledice ne samo za nas, već i za sve ostale, za ceo svet i na kraju, za našu decu, uključujući i onu još nerođenu.

Posledice? Koje vrste?

Prvo što nam sledi je ekonomski krah. Što se pak političkog otrežnjenja tiče, budući da nema apsolutno nikakve druge politike osim kremaljske i da se istovremeno kulturna javnost nalazi u stanju potpune smetenosti, s time će po mom mišljenju ići mnogo teže. Najgore je to što već duže vreme teče inteznivni proces truljenja društva. Ranije mi se činilo da u Rusiji ipak postoje neki oblici kolektivnog opstanka, mesta koja proces raspadanja nije zahvatio. Međutim, danas mislim da nema tog skrivenog ugla do kojeg ovaj proces nije stigao. Naizgled sasvim zdravi ljudi, danas su spremni da veruju neverovatnim glupostima, da brane mišljenja koja nikada ranije u svom životu nisu smatrali za svoja, da padaju u jarost, da gube glavu i sposobnost kritičkog mišljenja. O prostoj ljudskoj solidarnosti ili makar želji da se razumeju i drugi, da i ne govorimo. Prilikom naših teoretskih razmatranja, mi smo mislili da će ovo stanje nemoći, opšte isključenosti, razdrobljenosti društva na kraju dovesti do definitivnog truljenja sistema. No pokazalo se da on vrlo brzo može biti preveden u stanje ekstraordinarnosti, stanje koje je vrlo svojstveno Rusiji. Vanredno stanje – to je moćno oruđe vlasti koja drugim sredstvima i ne ume da utiče na stanovništvo.
I to je ono što meni izgleda kao nešto što je najozbiljnije. Mi vidimo da Rusija svoje probleme odguruje od sebe, premešta ih na druge zemlje, druge regione, od nekih praveći neprijatelje, a od nekih testo koje će lako moći da mesi kako joj se prohte. Mislim da će Ukrajina na kraju isplivati iz ove teške situacije, a što se Rusije tiče – nisam uveren. Rusija je zapravo prava žrtva nastale situacije, i to žrtva koju, ako se nad tim malo zamislimo, možda ni ne treba žaliti. Velika većina stanovništva je sama učinila ovaj izbor, tako da će ona sama, a nažalost i mi zajedno s njom, morati da rasplićemo ovo klupko i da ko zna još koliko dugo prtimo sav teret problema koje će sobom doneti ove sadašnje neodgovorne odluke.

Kako danas ocenjujete protestnu aktivnost s kraja 2011. i tokom 2012. godine?

Tada smo mislili da je to početak nečega. A ustvari, bila je to svečana naznaka kraja, poslednja oproštajna parada. Ona se, naravno može i produžiti – evo, sad skoro, na „Marš mira“ je izašlo 60 hiljada ljudi – no mi smo sad u situaciji kada to više neće imati nikakvog značaja. Ako ga i bude, on će se odraziti u nekoj dalekoj budućnosti, bez realnih efekata na sadašnjicu. Pokazalo se da je kvalitet našeg društvenog materijala takav, da sve mere zbijanja redova i ozdravljenja koje smo tada primenjivali, danas izgledaju tek kao nekakav zdravstveni laboratorijski eksperiment u jeku epidemije.
Može se čekati sledeće „otopljavanje“, može se pokušati ponovno udruživanje, no zasada nema osnovanih razloga očekivati da to može postati iole stabilan put do nekakve tačke od koje više nema povratka na staro. Naprotiv, svi razlozi govore da će ubuduće biti samo još gore, mnogo gore, i to svima.

A za sebe lično, kakav ste recept vi izabrali?

Perspektiva marginalnosti i samoće me ne brine. Ja sam već navikao da živim u takvoj klimi. Mene brine nešto drugo. Kidaju se veze među ljudima koji su nekada radili zajedno, veze zemlje sa ostalim razvijenim svetom sa kojim smo se za ovih poslednjih četvrt veka, kako-tako, počeli povezivati.
Produžiću da radim to što sam i dosada radio, i po mogućnosti s ljudima s kojima to i ranije radio. Ali sam se prvi put u životu zamislio nad tim, nije li je možda ipak pametnije da mladi ljudi što pre odu iz ove zemlje. Jer ako ostanu, ovo stanje u koje je naša zemlja dovedena će pogubno uticati na njihove živote, njihovo dihovno stanje i umnu delatnost, i to s ozbiljnim posledicama po zdrav razum i građansku svest.





* Intervju je objavljen istog dana kad i sledeće saopštenje: „Juče, 20. avgusta je u 67. godini života umro sociolog, prevodilac i kulturolog Boris Dubin."


21.08.2014.


Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net



Objavi komentar Blogger

 
Top