DANILO KIŠ

PSALM 44

(ulomci)


…Seća se: čovek je iz gomile što je bila doterana u dvorište opštinske zgrade izdvojio najpre jednu prsatu devojku pegava nosa i naredio joj da pođe sa njim na “naknadni pregled”, kako reče, no onda se pojavi i ta treća osoba, očigledno devojčin otac i reče da će i on da pođe s njima…

“Valjda da nam držiš sveću!” reče onaj i ritnu ga u stomak a čovek se skljoka na kolena; onda pritrčaše dva civila i svališe ga batinama u sneg. Jedan mu stade nogom na vrat, a drugi mu zavi brkove oko prsta, zatim ih jednim trzajem otrgnu s lica a krv šiknu po snegu; čovek urliknu i pokuša da oslobodi vrat ispod čizme, no čovek mu se tada osloni celim telom na vrat; onda onaj prvi izvadi kratki bajonet što ga je nosio na remenu preko debelog civilnog kaputa koji mu je dopirao jedva do bedara i odseče čoveku nos, zatim baci krvavi odrezak pred gomilu: “To je opomena da ne turate nos svuda”, reče. Onaj što je pograbio devojku već ju je dovukao do stepeništa sa kojih je bio uperen u gomilu mitraljez, i još su mogli da vide kako se devojka opire i grabi sneg, pa zatim kako već naga i iscrpena klonu kao onesvešćena, zatim, dok je čovek skidao opasač sa kaputa, kako ona vrisnu i polete ka gomili, no čovek zamahnu opasačem i prebaci joj ga preko glave: “Zar se nismo još pomirili”, reče, “sasvim pomirili sa sudbinom”: jednom joj je rukom stezao opasač oko grla, dok joj je drugom izvijao ruku, a bose noge pritiskao cokulom.
Ona pokuša da oslobodi grlo iz omče no čovek pritegnu opasač i ona pade u sneg, zatim je prevrnu na leđa i s mukom joj razdvoji kolena kao kada se golim noktima otvara školjka; – i posle: kako se čovek uspravlja i priteže opasač preko kratkog sivog kaputa i kako kleknu pored devojke i vadi bajonet, i ono što nije videla ali je shvatila: kako joj levom rukom pritiska obraze dok joj se vilica nije razjapila i kako joj onda s dva poteza razreza usta s obe strane sve do ušiju i kako udara drškom po zlatnim kutnjacima dok ih ne istrese sebi u šaku: glava je zjapila kao kakva čudovišna riba-ljudožder; shvatala je i ono što nije videla: za minđuše nije bio potreban bajonet: kada se tkivo zamrzne postaje krto i lako puca.

*

U vitrinama logorskog muzeja bile su izložene tašne i novčanici od ljudske kože. Made in Germany. Uštavljena ljudska koža, kada se dobro isuši, naliči na pergament. A neispisani, beli list hartije, pogotovo pergamenta, draži ljudsku maštu, jer svaki je čovek umetnik i željan da ostavi traga na zemlji. Valjda je baš ta činjenica navela Ubermenscha da na sasvim anonimnoj i idealno beloj ljudskoj puti zabeleži svoje inicijale i da time u potpunosti osvedoči svoje umetničke naklonosti. Ars et artibus, umetnost i zabava, kako je to proklamovao još stari Horacije, to je oduvek bilo jedno od suštinskih obeležja svake iole valjanije umetničke tvorevine. A ljubav je, kao i uvek, samo stimulans.
Zato se ne treba čuditi što je Ubermensch, u vidu nekog umetnički naklonjenog eses-oficira, izabrao baš damsku toalet-tašnicu za predmet svoga interesovanja. Pokloniti jednoj dami arijevske krvi toalet-tašnicu od ljudske kože – to znači dokazati dami bez mnogo cifranja da je ljudski život krajnje efemerna stvar i da ljudska koža nije ni tako skupa ni tako dragocena kao što se to misli. A još ako je na takvoj tašnici otisnut pečat umetnika (dakle čoveka kome nije metafizika strana) u vidu crteža ili akvarela koji predstavlja jednu kičersku i infantilnu jedrilicu čija jedra nadima vetar (simbol viših, metafizičkih sila) ili jedan šablonski krin (simbol nevinosti duše i tela) time je efekat u potpunosti postignut.Ubermensch trijumfuje u ljubavi i u umetnosti.




Objavi komentar Blogger

 
Top