ALEKSANDAR TIŠMA


NEIZBRISIVE MRLJE NA LICU ČOVEČANSTVA



…Ti kažeš: ,,To su bila samo deca.’’ ,,Uostalom, ja ih nisam ubio ni jedno.’’ ,,To su bili taoci, ovi ili oni ljudi, svejedno, trebao je broj, a pošto sam ga dobio, ja sam ga samo predao četi za streljanje. ,,Bili su to komandosi, a po uputstvu s višeg mesta njih je trebalo predati SS-ovcima na streljanje, i tu niko nije mogao ništa da izmeni.’’ ,,A ono su bili Jevreji, predodređeni, kao što je poznato, vladajućom ideologijom, da budu uništeni, i tu se takođe nije ništa moglo da izmeni.’’ Ko sve ne hoda po zemlji sa takvim samoopravdanjem u glavi, koje više davno i ne izvlači iz neiskazanosti! Nemci i nenemci i mi njihovi bivši protivnici, koji smo takođe negde dodavali spiskove, udarali pečate gde nam je bilo rečeno, pratili i predavali ljude za koje je to bilo naređeno, gledali neku decu kako plaču ne pitajući zašto plaču jer smo se plašili da ćemo saznati nešto što se kosi s našim nazorima a što ćemo i inače biti nemoćni da promenimo. Može li čovek koji je video bespomoćne ljude, ljude okružene oružnicima, i rasplakanu decu, decu pripijenu uz roditelje koji ne mogu da im pomognu – može li takav čovek da živi na zemlji? Može, svakako.  ( Bajka o Kurtu Valdhajmu, 1987.)

Ljudi se ponašaju kao i drugi delovi prirode na našoj planeti. Naviru iz svojih rodnih duplji, razmnožavaju se, zaposedaju neku teritoriju. Okupljaju se prema sličnostima koje otkrivaju u društvu drugih ljudi, prema sličnostima u izgledu, ponašanju, ishrani i radu, prema jezičkom ili drugom izrazu kojim se koriste za sporazumevanje, a kada te sličnosti pretegnu, onda obrazuju zajednicu, pleme, kao i pripadnici drugih živih vrsta.
…Imati ljude bespomoćno potčinjene sebi, čak i one koji se lično ne poznaju i koji zbog toga kao da izmiču našem uticaju, upadati u njihova sela i gradove i pljačkati i paliti njihove kuće, privući sebi i razgolititi njihove nikada pre toga viđene žene i kćeri,  ili im, kad su već pobeđeni, nanositi beskrajne muke u zatvorenim i od spoljnog sveta nenadgledanim i njemu nepoznatim prostorima kao što su sobe za saslušavanje, ćelije i koncentracioni logori, mučiti ih polako, raspolažući njima po vasceli dan, ne dati im ni da jedu ni da piju, ne dati im da sednu, da predahnu, da zaspe, zabadati im ili im lagano uvrtati oštre predmete u osetljive delove tela – to su te niskosti do kojih ljudi stižu kad fanatično veruju u svoje pravo na borbu i kada sakaćenjem istorije dođu do uverenja da oni koji stoje nasuprot njima zaslužuju nasilje, pošto se nisu potčinili, ili baš zato što su se potčinili, jer kao što iznervirani vaspitač  utoliko više tuče dete ukoliko ono više plače, tako i muke mučenog izazivaju želju kod mučitelja da mu patnje uveća, dok više ne bude mogao da pati…
…Koliko će to tako trajati? Da li će rat, to organizovano nasilje, ikada nestati? Mi to ne znamo. Čovečanstvo može sutra prestati da postoji, a može isto tako imati i vrlo dugu budućnost, povećati svoj broj i proširiti svoju moć, prostrti se i na druge planete i u vasioni. Da li će pri tom širenju, u slučaju da se ispuni, doći do novih, još surovijih i žrtvama još bogatijih ratova, samo se može pretpostavljati, mada je teško pretpostaviti da čovek u svojoj pohlepi i krvoždernosti neće iskoristiti novoosvojene prostore da bi neprijatelju zadao udarce, i da neprijatelj neće pokušati da se istim sredstvima brani. Postoji, takođe, mogućnost i neke druge budućnosti, u kojoj će ratovi jednog dana prestati. Za to već govori i činjenica da se jedna polovina čovečanstva, sve žene naime, ne bave i ne misle da bave ratom i organizovanim nasiljem. I druga grupa, koja ne naginje ratu, to su stari ljudi. Njih čak ni lov više ne privlači, mogućnost da ubiju ptice i druge životinje, a kada ipak s puškama i psima švrljaju šumom, onda je to više zato da bi se u senci drveća podsećali na minule radosti. Ukoliko i čovečanstvo stari, kao i pojedinac, ukoliko bi i ono postepeno zanemarilo instiktivno u sebi, moglo bi nastati vreme u kojem bi ubijanje neprijatelja bilo izbrisano iz programa čovečanstva.
Ali čak ako takvo vreme i dođe, to ništa ne menja u onome što se već dogodilo. Nikada neće mir u budućnosti iskupiti patnju vojnika odvedenih na bojišta, raznetih udarcima i pogocima, koji su se, pridržavajući rane i prizivajući majke, bedno i prevremeno upokojili; nikada neće nadoknaditi ni strah onih Mađarica koje su sovjetski vojnici naterivali da noge zadenu sebi iza ramena i služe kao ljuljaške za nasladu, dok im kičme nisu popucale i one izdahnule pod svojim silovateljima; nikada patnje onog osmogodišnjeg ili devetogodišnjeg Jevrejčića iz Francuske koji je, pre nego što će izdahnuti od gladi u logoru smrti Aušvic, izvlačeći iz džepa svog pocepanog kaputića  komad sasušenog kolača, sa suzama u očima pitao: ,,Kad će stići moja mama? Sačuvao sam za nju ovaj komad kolača…’’ Nikada, niko. To ostaju neizbrisive mrlje na licu čovečanstva, svedočanstvo njegove promašenosti, njegove neuspelosti.’’ (Jedan vid ljudskog ponašanja, 1994.)

…Neko će reći da preterujem, možda i da se pretvaram, jer označujem ozbiljnim izrazima, ozbiljnim argumentima, jednu frazeološku igru kao što je usklik za lakoćom nacionalne zemlje na jednom groblju mešovitog nacionalnog sastava. Ali u ime te frazeološke igre vode se ratovi – ovaj rat koji traje u Jugoslaviji  nastao je baš iz nje….Predlažem da mi koji se bavimo rečima pokušamo da sprečimo da se i u budućnosti, bar na parčetu zemlje gde živimo, pomoću reči i u ime reči ubija, hapsi, siluje, zatvara. Predlažem da to otpočnemo iskorenjivanjem frazeoloških igara kojima smo tako skloni i po vaspitanju i po zanimanju, da izvrnemo svoj vokabular kao što tifusari kad počnu da prezdravljaju izvrnu košulju zagađenu vašima da bi istrebili gamad. Naša gamad su naše predrasude, a predrasude se zasnivaju na nejasnoj reči i nejasnoj misli koja iza reči stoji. Budimo za početak jasni! Jasnoća je prva stepenica poštenja.’’ (U čijoj zemlji, 1995.)



Izbor preuzet iz više eseja Aleksandra Tišme objavljenih u knjizi Pesme i zapisi  2001. u izdanju Prosvete, Beograd 

via Gledišta

Objavi komentar Blogger

 
Top