SAŠA JELENKOVIĆ


PEDESET


Pedeset mi je godina i za rođendan sam
dobio buku i bes. I tortoise ’’Pelikan’’ penkalo.
Potrošio sam dane na spasavanje iz ovog
ludog pozorišta. Laknulo mi je tek
kada je odsviran poslednji takt himne.
Upotrebljava se sve, od creva do kostiju.
Čovek stupa na mesečevo tlo i ne čuje
kako škripi osovina zemaljske kugle.
To je radost, to je odvajanje, to je pometnja.
Na prozoru je granica, na stolici uspomene.



SRCE

Ja sam zvono, moj san je obećanje.
A ko će biti klatno kad me zemljani
kalup porodi? Ispod metalnog plašta
ježevi osnivaju teozofsku koloniju.
I sve što se čuje mamac je za surovost.
Ko sledi svetlost izgubi pogled deteta.
Oči mu postanu hlebovi, a ruke rogovi
jelena. Sve što otkrijem boli me duboko
iza srca, a kad srce dodirnem, niz krv
zaplove jarosni anđeli.
U hramovima su tajne, u hramovima je ljubav.
Hramovi su ostrva elegija. Ne mogu da priđem,
prestrašenom se ne otvara. Zato što nema virova,
zato što je more svila, zato što je so kokain.
Moja ljubav je svrdlo. Nema vremena za skok.


 GRAD NAGLIH POKRETA

Izmiču saznanja o taloženju hrane i iluzija,
a množe se pisani dokazi protiv mojih poroka
ali i vrlina, kao da je lako naći čoveka nalik sebi,
a od sebe goreg. Onog koji neće poći sa mnom.

Ništa od čitanja, ništa od dopuštanja i preokreta,
govori se bez obnavljanja, obnavlja bez ushićenja,
otvara i povlači, nikada ne pristaje, ako se koleba
tada prestaje kretanje od Elpenora do Elpenora.


DOMINE

Negde na kraju sveta čovek ne očekuje nikog.

U kuhinji čuva kalendare prestupnih godina,
beleži moguća skretanja, preplavljuje ga ono što broji.
Ulovio je glagole od kojih nema koristi, i sad jede
i jede, luda životinja kojoj su podmetnuli istoriju
da u njoj živi bez pitanja.

Objavi komentar Blogger

 
Top