SAŠA PAUNOVIĆ


PRODAVNICA TAJNI I ZABLUDA




Glava prva:

NESREĆNI SLUČAJ PODNAREDNIKA ILIJE KONSTANTINOVIĆA

(nacrt sna)

Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago on može otkopati ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako ‘valja’. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga ubi i zakopa 30. marta 1892. na Veliki ponedeljak, uveče.
I jedan i drugi vojnik bili su ubeđeni da će Ilija oživeti kad Vasilije iskopa blago.

(Voni sud osudi Vasilija)

Bio je četvrtak, pijačan dan, kažu da je grad bio pun seljaka koji su se vraćali s pijace, đaka koji su toga dana podizali svedočanstva, u Smederevu je gostovalo Novosadsko Pozorište, voz je iz nepoznatih razloga kasnio nekoliko minuta…
I tada je puklo.
Tog 5.juna 1941. u eksploziji municije koja je skladištena u Smederevskoj tvrđavi živote je izgubilo oko dve i po hiljade ljudi. Među njima, u Malom gradu, i žandarm Milorad Konstantinović, sin Ilijin.
……
(svako nedeljno jutro, kada sam ovde, ritualno provodim s prijateljima u bistrou “Royal Custine”, u osamnaestom pariskom arondismanu)
Povukao me za rukav, kaže “ Ti si Smederevac? “.
Okrenem glavu, vidim krepkog starca, živih, sitnih očiju: njegovi hladni prsti mi se zabadaju u nadlakticu.
Dvadesetak minuta kasnije, sedimo sami za stolom, šnajder u penziji, više od osamdeset godina – rekao bih, primiče glavu bliže mojoj: “Tako je bilo! Dole, pod kamenom i dalje čeka lagum Jerininog zlata, kažem ti.”
Da, zove se Ilija, Vasilijev unuk.

***********

Glava druga:

ČIKA DUŠKO

“Godinu dana sam ćutao, nisam išao na posao, jeo se u sebi, čak se i razboleo!” – govorio je, kao za sebe, čika Duško. Ja sam ga, s visine svojih petnaest godina pratio iz ogromne fotelje, opšivene tamno zelenom, izlizanom čojom.
Komšija Dule je živeo na našem brdu, u neomalterisanoj kući na sprat viktorijanskog stila, na više voda (u vidu ćiriličnog П), s prozorima obloženim nekada belim, metalnim žaluzinama. U dvorištu je imao petla sa čađavim grlom, i jednu matoru, olinjalu mačku.
Prošao je utabanu stranputicu intelektualca-alkoholičara: beogradski profesor književnosti – nastavnik srpskohrvatskog u smederevskoj osnovnoj školi – bibliotekar u istoj – rana penzija.
“Mene moja Branka uopšte ne razume, ma nikad nije ni pokušavala, ne znaš ti to!” – nastavljao bi svoj monolog čika Duško. S vremena na vreme bi otpio gutljaj-dva vina iz kristalne čaše s dugačkom drškom. Nju je držao levom rukom. Desnom bi mlatarao oko mene – svojim tankim, od duvana požutelim prstima bi mi boo oči. Ništa mi nije smetalo. Rukavi uvek bele košulje su mu bili podvrnuti do lakata (sećam se tog jarkog, kao pozlaćenog slova na njenom levom džepu).
Iako je mogao, čika Dule nije upotrebljavao krupne, komplikovane reči, da me impresionira. Uvek razumljiv, zaistinit. Ni traga od tuđih, sažvakanih misli. Jednom se okrenuo ka meni, izbacio iz sebe zadimljeni vazduh, pa rekao da se ne brinem: “Ne reci nikom, sledeći put je gađam u srce.”
Nikad nisam saznao?
Ogromna prostorija čika Duškovog dnevnog boravka je bila podeljena na dva simetrična dela crnom gvozdenom policom prenatrpanom knjigama.
U prvom smo sedeli mi, u drugom su boravili Džojs, Selin, Jonesku, Dikens, svi su tu bili… Leuti Svete Lukića, Bora i Dobrica Ćosić (tad mi je jednako bilo), Konstantinović, Krleža, Marinkovićev Kiklop, Desnica… Svi prašnjavi.
Gledao sam potuda stalno širom otvorenih očiju, kao hipnotisana riba. Zašto se sećam Šopena?
Duško nije sam išao u prodavnicu, po piće. Išao sam ja.
“Kupi flašu-dve godominove ‘Smederevke’, Sale!” – obično bi rekao čika Dule, krišom mi stavljajući novac u dlan.
“Da kupim i ‘Knjaz Miloš’?” – upitao bih ga, naivan.
“Ma kakva kisela, znaš da mi je nju zabranio doktor Stojanović.” – spreman je bio profesor.
Ceger sa flašama Smederevke sam ilegalno, da tetka Branka ne vidi, ostavljao ispod oraha, u dnu njihovog dvorišta. U korovu.
Bio sam student druge godine kad mi je otac telefonom, u neformalnom razgovoru, rekao da je umro čika Duško. Otišao sam u Granap na Skenderiji i kupio flašu belog. Bez Radenske.

***********

Glava treća:

PARIS vs BRETAGNE

……………….
(gatvilški svetionik iz 1774 – 365 stepenika, 52 prozora)

……………….
“Sinoć su psi ostali u kućama, sakriveni pod krevetima, a mornari su bančili s kurvama po seoskim krčmama. Sat vremena pre ponoći začule su se jake sirene iz luke: uprkos teškoj kiši i paklenom severnom vetru, kapetani brodova “Ofelija” i “Bolivija” su odlučili da isplove – pravac Amerika. Sirene su se ponovo objavile u zoru. Saznali smo da su brodovi nestali u dubinama nedaleko od Gatvilškog svetionika.” – zapisao je u svom dnevniku Bernar Lblan, seoski pop iz Barflora, 19. janura 1881.
“Il n’est homme ni chose sans son défaut et souvent ils en ont deux ou trois”
(nema čoveka ni stvari bez mane, često ih ima dve ili tri – stara bretonska izreka)

……………….

- kad je noću more mirno mogu ponekad da čujem zvona s crkve, znaš, tamo iza svetionika je nekad bio grad Is
- ne vidim ono što ne postoji, ali nauči me neku reč bretonskog, Andre
- vidim, sinko, ti i dalje valjaš taj francuski po ustima ko neki pijani ruski mornar, a hoćeš bretonski, ej..?! – naborano lice mu se pretvori u osmeh
laktovi nam se sudaraju na limenom šanku
- abaoue ma beuzet Ker Is, n’eus kavet den par da Paris
- hajde sad na francuskom, molim te
- depuis que fut noyée la ville d’Ys, on n’en a point trouvé d’égale à Paris
(od kad je potopljen Is, nema više grada koji može da se meri s Parizom, ponavljam naglas)
- pa vo beuzet Paris, ec’h adsavo Ker Is – opet će on na bretonskom, pa požuri da mi prevede:
- quand Paris sera engloutie, resurgira la ville d’Ys
(kad Pariz bude progutan, nanovo će se pojaviti grad Is)
- pričaj mi o Isu, Andre
- beše to u doba kad je u ovim keltskim zemljama hrišćanstvo stalo nogom za vrat paganskim običajima…
- paganskim? – prekidam ga nestrpljivo
- pa da, iska princeza Dahut je, ohola, prelepa i bludna, negovala stare keltske vradžbine…hrišćanstvo joj je bilo užasno dosadno i glupo…eh..ta strogoća i kvazimoral lokalnog sveštenika Korentana, sukob generacija, šta li..?!
nasmeja se starac, pa nam naruči po još jednu čašu jakog bretonskog belog vina i reče gazdi da nam napravi u pola bagete sendviče sa slanim puterom i šunkom
- ne zaboravi kornišone! – zapreti mu dugim zakrivljenim kažiprstom
- usamljen čovek je dobar posmatrač, kao samuraj – hvatam ga za ruku
- a ti me, mali, ne prekidaj stalno! – pogleda me popreko, pa nastavi:
- vidiš, sinko, iz tog sukoba se rodilo prokletstvo grada Is, što je Dahutin grad postajao radosniji, razigraniji i bludniji, to su kletve lokalnog sveštenstva bile veće i prokletije…i onda je puklo, grmelo je i duvalo i padalo danima, okean je procvetao gustom crnom penom i sedmog dana progutao grad, razuzdane ljude, gradsku crkvu sa ogromnim zlatnim krstom, popa Korentana i njegovu bratiju, povukao za sobom bludnu i oholu, prelepu Dahut, sve, ali da znaš, sine, svakog dvadesetog dana meseca marta, kad je ovde najveća oseka a more mirno i modro, ja, Andre iz Kampera, mogu da vidim u daljini vrh zlatnog krsta kako izranja iz peska, mogu da čujem zvona crkve i praskavi smeh svojih davnih sugrađana
posle smo u tišini završili sa sendvičima i vinom, Andre je uzeo gazdine novine sa šanka, prelistao ih bez nepotrebnog šuškanja, istrgao list iz sredine i veštim pokretima napravio fišek pa u njega brižljivo pokupio mrvice sa limenog šanka
- odoh da nahranim ptice, sinko


***********************************************************



* podaci: dr Leontije Pavlović:

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića; pod njihovom vladavinom izgrađena je Smederevska tvrđava

** dnevnik Bernara Lblana




 *** kafedžija gospodin Morel







via Zmijski Jezik

Objavi komentar Blogger

 
Top