KOKAN MLADENOVIĆ


ŽIVOT U IBIJEVŠTINI


intervju

razgovorala Sonja Ćirić


Predstave Kokana Mladenovića publiku i javnost ne ostavljaju ravnodušnim. Ove godine je režirao Doktora Nušića, po komediji Dr Branislava Nušića, u izvođenju ansambala Narodnog pozorišta u Somboru i Kruševačkog pozorišta, Kauboje u Narodnom pozorištu u Kikindi, a premijera predstave Dogvil, pozorišne adaptacije scenarija istoimenog filma Larsa fon Trira, održaće se 19. decembra u beogradskom Mikser hausu. Doktor Nušić je na nedavnom Međunarodnom festivalu klasike "Vršačka pozorišna jesen" dobio tri nagrade: za najbolju predstavu, za režiju, i za glumu (Saša Torlaković), a na upravo završenom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu – nagradu za epizodnu ulogu (Bojan Veljović) i specijalnu nagradu za tekstove songova (Marko Šelić Marčelo).

"VREME": Da krenemo od najnovije predstave: zašto ste izabrali Dogvil?

KOKAN MLADENOVIĆ: Iza mirnih porodičnih života stanovnika Dogvila, koji vole da o sebi govore kao o verujućim, plemenitim, lokalnoj zajednici odanim ljudima, kriju se mržnja, agresija i netolerancija prema svakom drugačijem načinu mišljenja, voljenja ili ponašanja. Dogvil je, živeći u izolaciji, izgradio svoja pravila i u njemu su se razvile neke posebne vrste ljudi, koje postoje samo u malim, zatvorenim sredinama. Interes tih ljudi je da Dogvil nikada ne postane deo nekog šireg prostora, jer će ta promena obesmisliti njihovu važnost, moć i vrednost koja postoji samo unutar izolovanog sveta Dogvila. Dogvil ne prašta različitost i surovo će se osvetiti svakom ko pomisli da bilo šta promeni u toj palanačkoj idili. Želite li da vam nabrajam još neke neprijatne paralele sa gradom u kome živimo, ili...?

Mi toliko dugo, još od raspada Jugoslavije, živimo mimo sveta, uronjeni u vulgarno preživljavanje i mržnju, sa urušenim, a onda srušenim sistemima obrazovanja, znanja i kulture, da nije čudo što su se upravo kod nas razvile te posebne endemske vrste, vrste koje nastaju, razmnožavaju se, a onda zauzimaju teritoriju koja je, izgubivši vezu sa svetom, postala idealni poligon za devijantne jedinke svake fele. Neke od tih jedinki, na kraju ovog nekontrolisanog procesa, logično, umisle da su mesije i spasioci nacije i, ukoliko se neki Darvin hitno ne pojavi, na kraju će uništiti i ono malo zdravog razuma koji je još preostao na našem Galapagosu.

Kauboji su komad o dešavanjima iza kulisa jednog pozorišta, ali i o kulturi koju sprovode nekvalifikovani ljudi. Istina, oni na kraju naprave odličan mjuzikl, a kod nas...

Predstava Kauboji, koju sam, po tekstu Saše Anočića, radio u Narodnom pozorištu u Kikindi, slavi radost teatra, ali otkriva i njegovo tužno naličje. Nasuprot tome, iz našeg realnog života, radost je prognana. Ne može se biti srećan u nesrećnoj zemlji, a zemlja u kojoj živimo je svoju istoriju pretvorila u seriju propuštenih prilika. Jedna od tih propuštenih prilika ogleda se u nemogućnosti da suštinski promenimo nas same i društveni sistem u kome živimo. Iznova dokazujemo da smo nezreli i nesposobni za demokratiju i srljamo ka još jednom kultu vođe. Na sceni je, kako kod nas tako i svetu, jedna generacija polusveta koja se politikom bavi iz interesa, razume igre moćnijih od sebe i kretanja krupnog kapitala i pokušava da, u što kraćem roku, za sebe i svoje partijske istomišljenike prigrabi što više bogatstva. Oni nemaju viziju države i dobrobiti naroda. Njihova svest ograničena je mandatom, tim famoznim periodom koji im stoji na raspolaganju da otmu što više, a zatim prepuste narode i države nekim novim beskrupuloznim likovima. Kod nas ne postoji politika, niti kultura. Postoji samo estrada, a estrada se deli na političku estradu, "kulturnjačku" estradu i estradu u pravom smislu.

Vaša predstava Doktor Nušić, između ostalog, priča da u Srbiji diplomu nema samo onaj ko je ne želi ili ko nema novca da je kupi. Šta mislite, šta o tome misle oni koji su diplomu stekli pameću i učenjem?

Zar nije hvale vredan naš novi društveni mehanizam koji je omogućio da gotovo svako, ko ima malo novca, može da, u jednoj zemlji nekadašnjih radnika i seljaka, ima fakultetsku diplomu i, zašto ne, doktorsku titulu. Ta opšta demokratizacija obrazovanja dovela je do toga da danas u Srbiji diplome nemaju samo pametni, već svi oni koji to žele. Nigde na svetu nećete sresti diplomirane starlete, partijske gorile, ministarske šofere, poslaničke svastike, kao što je to slučaj kod nas. Kako onda ne zavideti narodu koji je na toj planski urađenoj rasprodaji znanja pokupovao šarene diplome i poređao ih na svoje vitrine, između goblena i kristalnih čaša.

"Znanje, samo znanje, znanje
pa to je diskriminacija!
To je fašizam pametnih!
Diploma je za svakoga!.."

To kaže Marko Šelić Marčelo, pisac songova u našoj predstavi. Mi smo, na sreću, ukinuli "fašizam pametnih", i obrazovanje učinili dostupnim svima, oborivši mu cenu do pristupačnosti. Mnogobrojne afere koje su potresle javnost nakon premijere našeg Dr-a, pokazale su da Nušić nije bio samo sjajni dijagnostičar devijacija svog vremena, već i mudri anticipator nepopravljivosti naših mentalitetskih devijacija. U luksuznim kabinetima naših najviših funkcionera vise diplome koje su, bez obzira na pečat koji nose, potpisane rukom Branislava Nušića.

Da li je Tomislav Nikolić gledao Doktora Nušića? Da li makar zna za tu predstavu?

Nažalost, u Srbiji se ne falsifikuju samo diplome. Menja se istorija, sećanje, pa i savest. Zavisi od potreba. Mi živimo falsifikate sopstvenih života, pod budnim okom onih koji na svaku kritičku misao uzvraćaju jačanjem dogmatske svesti. Zato nas verovatno i nije iznenadila paranoična reakcija predsednikovog savetnika za kulturu koji je na premijeri Doktora Nušića u slici koju "doktoranti" formiraju tokom songa o diplomama, prepoznao lik svog voljenog vođe, pa zatim, kao u kakvom politbiroovskom trileru, insistirao da se dotična scena izbaci jer vređa "lik i delo" samog predsednika. Ili mu je, možda, zasmetalo što sklapanje ove slike prate stihovi:

"I ne štedi ambiciju, nemoj da si škrt:
posle obične diplome, kupi sebi Dr!"

Sasvim je moguće da u ovoj slici, ako vas je nažuljala savest, prepoznate i onog koji na njoj nije. Uostalom, neko prepoznaje Bogorodicu na tostu, pa zašto jedan savetnik ne bi prepoznao svog idola na rekviziti pozorišne predstave. Valja ga, možda, podsetiti na moto Gogoljevog Revizora – "Ne krivi ogledalo, ako ti je lice ružno."

U jednom od songova u Doktoru Nušiću se ironično kažehvala Bogu, tako više nije kod nas. Da li naravoučenija pozorišnih predstava služe nečemu?

Ono što je u vreme nastanka Nušićevog komada bilo tek naznaka jedne društvene devijacije, jedan beskrupulozni postupak novih bogataša, u međuvremenu je postalo manir našeg doba. Njegov Dr je komad o kupovini i rasprodaji znanja, o uništenom sistemu vrednosti u kome novac primitivaca diktira društveni ukus i modu. Bolno prepoznatljivo zvuče reči špekulanta Živote Cvijovića: "Danas ti je, brate, sve na prodaju. Sve se prodaje – poštenje, čast, savest, ljubav, prijateljstvo, ugled, poštovanje, sve, brate, sve!" Inflacija znanja, kupovina diploma, inostrani mešetari i lažni humanitarni radnici, prepliću se u ovoj mreži polusveta čineći je aktuelnijom no ikada. Nušićev komad, nasuprot komičkom maniru epohe, gotovo da nema pozitivnog junaka. Vreme koje je veliki komediograf naslućivao, a u kome mi živimo, upravo je takvo – vreme bez pozitivnog junaka. U takvom vremenu pokušali smo da, ne izneveravajući Nušićev humor, ni satirički potencijal komada, progovorimo o današnjoj Srbiji, zemlji koja je rasprodala sopstvenu pamet. Dodamo li tome zavidnu dozu sarkazma, obrešćemo se u idealnoj zemlji, Srbiji, zemlji ostvarene utopije. Otuda i stihovi sa početka predstave:

"Dame i gospodo! Gospode i ljudi!
Investitori, turisti,
rujna zoro koja rudiš!
Dobro nam došli u Srbiju,
zemlju iz bajke i snova!
Gde ne manjka novac,
al’ najviše vredi mozak!
Gde ne postoje rashod i raskol,
nego samo raskoš!
Pamet, čast, znanjeslave se.
Med i mleko cure iz slavine..."

Nažalost, Srbija je zemlja u kojoj satirička literatura ne zastareva. Mi se i dalje, kao da nisu minule decenije, pa i vekovi, ogledamo u tekstovima Sterije, Nušića, Domanovića i u njima nalazimo svoje lice, podjednako ružno, podjednako iskeženo, lice naroda koji svoje mentalitetske devijacije ne ispravlja, već ih sa nekim besmislenim ponosom kači na sebe kao ordenje.

U vašim najnovijim predstavama se glumi, peva i svira, pa ipak ste nedavno izjavili da u Dogvilu tragate za novom pozorišnom formom. Šta vam je nedovoljno u postojećim?

Predstava Dogvil pravljena je potpuno suprotno od načina mišljenja i funkcionisanja naših tromih i od svog vremena odrođenih teatara. Podrazumevala je okupljanje istomišljenika oko jedne pozorišne ideje, iznalaženje partnera, saradnika i prostora, odabir glumaca na audiciji i istraživanje jedne drugačije scenske forme, koja, u našem slučaju, donosi predstavu koja je istovremeno i koncert i mesto društvene polemike i, nadamo se, uzbudljiv pozorišni čin. Uočavajući neuralgične tačke našeg grada i naših života, pokušavamo da, na sav glas, govorimo i pevamo o ovom ruglu pogrešne politike, upropašćene kulture i uništene budućnosti jednog grada i jedne države.

Dogvil svakako nije predstava za one koji, svake večeri, sedaju pred ekrane svojih televizora kao pred ikonostas, i čekaju da im se obrati vođa sa božanskim vizijama. Nasuprot toj ogoljenoj ibijevštini u kojoj živimo, naša predstava pokušava da na javnu scenu vrati duh pobune i nepristajanja, onaj duh koji je krasio Beograd šetača i opozicionara, Beograd koji više ne postoji, ili koji se ne vidi od medijske magle u kojoj vas ubeđuju da svaki dan živite sve bolje, iako imate mnogo razloga da se stidite onoga što vas okružuje.

Deluje da EU podržava politiku premijera Vučića. Kako to objašnjavate?

Ja nisam Ketrin Ešton, niti bilo koji činovnik Evropske unije i nemam obavezu da zaboravim ko su bili ljudi koji se danas nalaze na čelu Srbije. Kada u jednom društvu ukinete moral, kao kategoriju, sve postaje moguće, pa i to da jedan zakleti četnički vojvoda, u poodmaklim godinama, pribavi sebi fakultetsku diplomu, nauči napamet par otužnih proevropskih fraza dostojnih loših priručnika, tipa "Folirajte se – Evropa" i postane predsednik države. Kakav to primer daje našoj deci? Draga deco, možete slobodno da, do svoje pedeset i neke godine, živite suprotno svim civilizacijskim pravilima, učestvujete u paravojnim formacijama i ratujete u stranim državama. Možete da širite govor mržnje, iseljavate pripadnike drugih naroda ili slavite ubistva svojih političkih protivnika. Možete da, svojim delovanjem, unizite parlament jedne države i pretvorite ga u prostački palanački cirkus. Možete da... da jednog dana sve to zaboravite i od najgoreg đaka postanete, ni manje ni više, nego predsednik države. Iz iste ideološke matrice dolazi i Šešeljev omladinac, Miloševićev ministar informisanja u vreme gušenja slobode štampe i zatvaranja medija, vlasnik najnecivilizovanijeg ponašanja u javnim nastupima, a danas monopolista nad evropskom idejom i ultrademokrata, premijer Srbije Aleksandar Vučić. To su ljudi formirani u glibu devedesetih, u mirisu baruta i krvi i pitanje je trenutka kada će prestati da javno izigravaju vegetarijance i poželeti da se vrate svojoj pravoj prirodi.
Nije mi, dakle, stalo koga Evropska unija podržava i iz kojih razloga to radi. Ja samo znam da mi zdrav razum, kultura sećanja i ono preostale građanske hrabrosti ne dozvoljavaju da, bez stida, izgovaram imena ljudi koji vode državu u kojoj živim.

Intelektualci u Evropi intenzivno razmišljaju o mogućem trećem svetskom ratu. A kod nas?

Neće biti trećeg svetskog rata, ali je i bez toga svet u kome živimo "izašao iz zgloba", kako to Hamlet kaže. Sa uspehom smo srušili sve utopijske projekte i sve ideale kolektivnog dobra. Naša deca odrastaju u svetu sebičnih i beskrupuloznih ljudi, bez ikakve svesti o drugima. Novac je postao moćni okvir sveta, a uspeh imperativ.
Verujem da je vreme u kome živimo vreme nestanka država, nažalost, ne u onom smislu u kome Marks vidi odumiranje države, već u smislu minorizacije država pred gigantima krupnog kapitala. Kupiće vaše banke, vaše rudnike, izvore vode, obale, fabrike; kupiće vaš život namećući mu imperativ beskrajnog rada i robovanja hijerarhijskom napretku, ili otplaćivanju kredita. Onoga trenutka kada smo prodali svoje ideale, prodali smo u bescenje sve što čini naš svet.
Živimo u besčasnim zemljama, živimo daleko od svake ideologije, svedeni na grabežljivo preživljavanje od danas do sutra. I to, nažalost, nije nešto što je primenljivo samo na Srbiju. Takvo je stanje i u regionu, a bojim se i šire. Naši moćnici su podjednako beskrupulozni, naše vlasti istovetno bahate i nesklone kulturi. Našu umetnost omeđuju oni koji o umetnosti ne znaju, i ne žele da znaju, bilo šta.

Poslednjih godina radite u regionu i po unutrašnjosti Srbije. Kako iz te perspektive ocenjujete beogradsku sezonu?

Pozorište je, kako to Šekspir kaže, ogledalo društva, a naše pozorište je slika i prilika jednog društva bez ideološke vertikale, društva sumnjivog morala i još sumnjivijeg ukusa. Sistem po kome funkcionišu naše institucije kulture odavno je prevaziđen, ali opstaje, nimalo iznenađujućim kompromisom vlasti, koja o kulturi i njenom značaju za sudbinu jednog naroda ne zna ama baš ništa, i pozorišnog sveta, koji je odavno zaboravio na suštinu naše umetnosti i živi svoje uljuljkane živote koji se mere jevtinom popularnošću i uredno isplaćenom platom. Taj se sistem više ne može popraviti i na njega je primenjiva sjajna rečenica kralja Lira: "Neka se sve promeni, il’ neka nestane sve!"

Vaše ideje o transformaciji pozorišta, o kojima ste govorili u vreme dok ste bili upravnik Ateljea 212, nailazile su na nerazumevanje. Međutim, sada, u Gradskom sekretarijatu za kulturu razmišljaju da uspostave neke od tih vaših predloga.

Rezultati koje smo ostvarili tokom trogodišnje avanture u Ateljeu 212, svrstali su tu kuću u red najintrigantnijih pozorišta u ovom delu Evrope. Ponašali smo se kao deo jednog velikog tržišta koje podrazumeva sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, bavili se temama koje nas zanimaju i angažovali vrhunske umetnike – Olivera Frljića, Borisa Kavacu, Emira Hadžihafisbegovića, Nikolu Ristanovskog, Jagoša Markovića itd. Postavili smo Krležine Glembajeve, nakon trideset osam godina pauze, na beogradsku scenu. Vratili smo Abdulaha Sidrana u Beograd i uznemirili Srbiju predstavom Zoran Đinđić... Predstava Zoran Đinđić Olivera Frljića bila je zalogaj koji je zastao u grlu postđinđićevske Srbije, ali i zalogaj koji ansambl Ateljea 212, uz časne izuzetke, nije mogao da svari. Uljuljkani u beskrajnu sigurnost svojih plata, nespremni za hrabre iskorake u repertoaru, naplatili su svoju popularnost i mitingaške usluge raznim političkim opcijama i – priča je bila završena.

U bukvalnom smisli reči, nije bila završena. Vi ste otišli iz Ateljea, a rasprava da li ste unapredili ili unazadili Atelje se nastavila.

Prašina koja se digla oko mog odlaska sa mesta upravnika Ateljea 212, ogolila je kukavičluk i bezidejnost naše kulturne i javne scene, na jedan način koji ne ostavlja mnogo izbora. Ja sam otišao i uživam u svom ispunjenom i kreativnom izgnanstvu. Kako kaže Bomaršeov Figaro: "Čovjek koji iskreno voli pozorište može uraditi samo jedno – pobeći što dalje od njega!"
Ne znam, dakle, o čemu razmišljaju gradske vlasti, po pitanju kulture, ali bi me i sama činjenica da o bilo čemu razmišljaju prijatno iznenadila.

Vi važite za čoveka koji sme glasno da kaže šta misli.

Mi živimo u loše napisanoj, a još gore režiranoj farsi. Decenije naših života prolaze u gledanju jednih te istih lica političara koji su čas na vlasti, a čas u opoziciji, a kojima interes nije boljitak naroda već vlast, sama po sebi, sa svim blagodetima i privilegijama koje im donosi. Svejedno je ko vlada, oni koji su sopstvenom nesposobnošću i korumpiranošću dugoročno kompromitovali pojam demokratije na ovim prostorima, ili oni koji su, izašavši iz Šešeljevog šinjela, naprasno progledali i prohodali držeći se za čarobni štapić Evropske unije, ili, pak, bliski saradnici Slobodana Miloševića, ogrezli u kriminalu, spletkama tajnih službi, prikovani za svoje fotelje koje im daju smisao postojanja. Srbija je jedna uništena i ponižena zemlja u kojoj popovi voze preskupe automobile, žive u pozlaćenim dvorovima i ponekad, valjda kad nije post, siluju malu decu, zemlja estrade i rijaliti programa u kojoj je srušen svaki vrednosni sistem. Danas je moralno nemati morala, glupo je biti pametan, a demodirano biti pošten. Bog ne stanuje u crkvi, pravda u sudovima, obrazovanje u školi, a humanost u zdravstvu. Ako postoji veće dno, od ovog na kome smo se našli, onda je to dno našeg neshvatanja da smo dotakli dno.

Ipak, složićete se da svi mi težimo izlazu...

Izlaza nema. Srbija je, verovatno prvi put u svojoj istoriji, zemlja bez opozicije i bez ikakvog opozicionog potencijala koji može da je povede napred. Jedino što je gore od ovakve vlasti koju smo, ne zaboravite, sami izabrali i koja tako više govori o nama samima nego o sebi, jeste srpska opozicija, skupina ljudi bez ikakve vizije, potrošena u beskrajnim privilegijama poslaničkih mandata, namirena iz perioda nekadašnje vlasti, sa ustima punim demokratskih fraza i džepovima punim sumnjivog novca. Sa zaprepašćenjem izgovaram da je vreme vlasti Slobodana Miloševića, te nakaradne vlasti koja je uništila naše živote i prostor u kome živimo, imalo mnogo veći opozicioni potencijal oličen u Beogradskom krugu, Građanskom savezu, Radiju B92, Studiju B, "Našoj borbi" i čitavom jednom širokom pokretu mislećeg i pravdoljubivog sveta. Taj svet više ne postoji. Srbija je zemlja bez ikakve budućnosti, Dogvil kome, bojim se, sledi isti kraj kao u sjajnom Fon Trirovom filmu.

Da li vas zbog ovakvih stavova nema u beogradskim pozorištima?

Protekle sezone su bile, verovatno, najuspešnije u mom pozorišnom životu. Imao sam sreću da gotovo dve godine odsustvujem iz Beograda i režiram predstave sa mađarskim, slovenačkim, rumunskim i hrvatskim glumcima. Gradovi u kojima sam boravio i ljudi koje sam upoznao omogućili su mi, između ostalog, da iznova živim u svojoj domovini, Jugoslaviji, i potvrdili su moje uverenje o nedeljivosti jugoslovenskog kulturnog prostora.
Sa druge strane, učmalost pozorišnog Beograda, istrošenost modela po kome funkcioniše naša kultura i tužni zaokret u desno naših pozorišnih repertoara, naučili su me da čovek ne mora nužno da se raduje povratku kući.



VREME, br.1250

18.decembar 2014.


Objavi komentar Blogger

 
Top