Pasje meso je bilo ukusno, Varlam Šalamov

                                                                                

VARLAM ŠALAMOV


PASJE MESO JE BILO UKUSNO



Dve veverice boje neba, crnih njuškica i re­pova, zaneseno su posmatrale nešto što se do­padalo iza srebrnih ariša. Priđoh sasvim blizu grani drveta na kojoj su sedele, i tek tada me veverice primetiše. Njihove kanđžice zagrebaše po kori drveta, modroplava tela dveju životi­njica vinuše se uvis i negde vrlo visoko utihnuše. Trunje od kore prestade da pada po snegu. Ugledah ono što su posmatrale veverice.
Na šumskom proplanku čovek se molio bogu. Platnena" ušanka ležala je sklupčana kraj njegovih nogu. Inje se već bilo nahvatalo po njegovoj ošišanoj glavi. Imao je čudnovat izraz lica, isti onakav kakav se sreće  na  licima ljudi koji se sećaju detinjstva, ili nečeg isto tako dragog. Krstio se širokim i brzim   pokretima: trima skupljenim prstima kao da je nadole povlačio sopstvenu glavu. Nisam ga odmah prepoznao — tako je mnogo novog bi­lo ucrtama njegovog lica. Bio je to zatvorenik Zamjatin, sveštenik iz iste barake u kojoj sam živeo i ja.

Ne primećujući me, on je poluglasno i svečano, usnama koje su nemele od hladnoće, izgovarao reči što sam ih poznavao i pamtio iz detinjstva. Bili su to odlomci iz slovenske liturgije — Zamjatin je služio službu u srebr­noj šumi. On se polako prekrsti, ispravi i opazi me. Svečanog izraza i ganutosti namah nestade, bore u povijama spojiše mu obrve. Zamjatin nije voleo da mu se podsmevaju. Zatim podiže kapu, otrese je i stavi na glavu.
—    Služili ste liturgiju? — počeh.
—    Ne, ne — reče Zamjatin osmehujući se mojoj neupućenosti. — Kako bih mogao da služim? Pa nemam ni svete darove ni epitrahilj. Ovo je običan državni peškir.
I on ispravi prljavu satastu krpu koja mu je visila o vratu i koja je zaista podsećala na epitrahilj. Mraz je prekrio peškir snežnim kri­stalom, kristal je svetlucao i u duginim boja­ma prelivao se na suncu kao vezena crkvena tkanina.
—    Osim toga, sramota me je ali ne znam gde je istok. Sunce sad izlazi na dva sata i za­lazi za istu onu planinu iza koje je izašlo. Gde je, u stvari, istok?
—    Zar je toliko važno gde je istok?
—    Nije, naravno. Nemojte još da odete. Zaista vam kažem da ne služim i ne mogu da služim. Jednostavno ponavljam, prisećam se, ponavljam nedeljnu službu. I uopšte ne znam... da li je danas nedelja?
—    Četvrtak — rekoh. — Tako je jutros rekao nadzornik.
—    Eto vidite, četvrtak. Ne, ne, ne služim. Ovako mi je prosto lakše. I manje sam gladan — osmehnu se Zamjatin.
Znam da je svaki čovek ovde imao nešto poslednje, nešto najvažnije — ono što mu je pomagalo da živi, da se grčevito hvata za ži­vot koji su nam tako uporno i predano oti­mali. Ako je Zamjatinovo poslednje bila litur­gija Jovana Zlatoustog, moje „spasonosno poslednje" bila je poezija — omiljene pesme drugih pesnika koje su se na neverovatan način pamtile ovde gde je sve drugo bilo davno za­boravljeno, isterano, prognano iz sećanja. To je bilo jedino što još nisu uništili premor, mraz, glad i beskonačna poniženja.

Sunce je zašlo. Tmina koja se u rano zim­sko veče naglo širila već se naselila među dr­veće. Odvukao sam se u baraku gde smo živeli —  u onisku, izduženu kolibu s malim prozorima, nalik na malecnu štalu. Kad sam se obema rukama mašio za teška zaleđena vrata, iz susedne kolibe začuo sam šum. Tamo je bila alatnica — magacin gde se ostavljao alat: testere, lopate, sekire, ćuskije, rudarski pijuci. U slobodne dane alatnica je bila pod katancem, ali katanca sada nije bilo. Zakoračio sam pre­ko praga alatnice i teška vrata umalo što me ne prignječiše. U magacinu je bilo dosta procepa između greda, pa su se oči brzo navika­vale na polumrak.
Dva kriminalca golicala su jedno veliko štene, ovčara od oko četiri meseca. Štene je ležalo na leđima, skamčući i mašući šapama. Stariji kriminalac pridržavao je štene za ogr­licu. Moj dolazak nije zbunio kriminalce — bili smo iz iste brigade.
—    Ej, ti, ima li koga napolju?
—    Nema nikoga — odgovorih.
—    Daj, 'ajde — reče stariji kriminalac.
—    Čekaj da se još malo ugrejem — odgo­vori mlađi. — Vidi ti kako se samo bori! — On mu napipa slabine i zagolica ga.
Štene s poverenjem zaskiča i liznu čovekovu ruku.
—  A, ližeš se . . . Nećeš se ti meni lizati. Senja...
Semjon, držeći levom rukom štene za ogr­licu, dohvati desnom sekiru iza leđa i brzim, kratkim zamahom sruči je na glavu psa. Šte­ne se zakoprca, šiknu krv na ledeni pod alat­nice.
—    Drži ga jače — povika Senja podižući po drugi put sekiru.
—    Šta ima da ga držim, nije pevac — reče mlađi.
—    Deri mu kožu dok je topla — poučavao je Semjon — i zakopaj je u sneg.
 Uveče, u baraci, niko nije mogao da zaspi od mirisa supe od mesa, dok sve nisu pojeli kriminalci. Ali je kod nas u baraci bilo suviše malo kriminalaca da bi mogli da pojedu celo štene. U jednoj porciji beše ostalo još mesa.

Semjon me pozva prstom:
—  Uzimaj.
— Neću — rekoh.
— E, onda — i Semjon prelete pogledom po pričnama — onda ćemo da damo popu. Ej, oče! Evo uzmi malo ovčetine od nas. Samo posle isperi porciju.
Zamjatin izroni iz mraka na žutu svetlost benzinke, uze porciju i nestade. Posle pet mi­nuta pojavi se s opranom porcijom.
—  Zar već? — ukita Senja radoznalo.— Brzo ti, bome, gutaš. Kao galeb. Ali to, oče, nije bila ovčetina, nego štenetina. A to psetance je i tebi prilazilo, zvalo se Nord.
Zamjatin je ćutke gledao u Semjona. Za­tim se okrete i izađe. Izađoh za njim. Zamja­tin je stajao na snegu iza vrata. Povraćao je. Na mesečini, lice mu je bilo kao od olova. Lepljiva, sluzava pljuvačka otezala mu se s poplavelih usana. Zamjatin se obrisa rukavom i srdito me pogleda.
—    Gadovi su to — rekoh.
—    Da, naravno — reče Zamjatin. — Ali meso je bilo ukusno. Nimalo gore od ovčetine.



 Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović