BRUNO SCHULZ


DRUGA JESEN



Između mnoštva naučnih radova koje je moj otac započinjao u retkim trenucima spokoja i unutrašnjeg stišavanja, između udaraca nesreća i katastrofa, kojima je obilovao taj avanturistički i burni život – njegovom srcu je najbliža bila uporedna meteorologija, naročito specifična klima naše provincije puna svojevrsnih jedinstvenih osobenosti. On, baš moj otac, položio je temelje naučne analize klimatskih formacija. Njegova »Skica opšte sistematike jeseni« objasnila je jednom zauvek suštinu tog godišnjeg doba, koje u našoj provincijskoj klimi dobija tu otegnutu, razgranatu, gotovansko raširenu formu, koja se pod nazivom »kinesko leto« pruža daleko u dubinu naših šarenih zima. Šta da se kaže? On je prvi objasnio sporedni, sekundarni karakter te kasne formacije, koja nije bila ništa drugo do neka vrsta trovanja klime mijazmama prezrele barokne umetnosti koja se izrođavala, sabijena u naše muzeje. Ta muzejska umetnost koja se raspada od dosade i zaboravljena, zatvorena bez izlaza ušećerava kao staro slatko, preslađuje našu klimu i uzrok je te lepe, malarične febre, tih šarenih delirijuma, kojim izdiše ta otegnuta jesen. Jer lepota je bolest, učio je moj otac, to je neka vrsta drhtaja tajanstvene infekcije, tamni nagoveštaj raspadanja, koji se diže iz dubine savršenstva i koju savršenstvo dočekuje uzdahom najdublje sreće.

Nekoliko konkretnih napomena o našem provincijskom muzeju neka na ovom mestu posluži boljem razumevanju stvari… Njegov početak pada u XVIII vek i vezan je za kolekcionarsko oduševljenje dostojno divljenja otaca bazilijanaca koji su darivali grad tom parazitskom izraslinom koja je opterećivala gradski budžet preteranim i neproduktivnim izdatkom. Niz godina blagajna Republike, otkupivši u bescenje te zbirke od osiromašenog reda velikodušno se upropašćivala tim mecenstvom, dostojnim neke kraljevske rezidencije. Ali već sledeća generacija gradskih otaca, mnogo praktičnija i koja nije zatvarala oči pred privrednim neophodnostima, posle neuspešnih pregovora sa kuratorijumom nadvojvodinih zbirki, kome je htela da proda ovaj muzej – zatvorila ga je, likvidirala upravu i poslednjem kustosu odredila doživotnu penziju. Za vreme tih pregovora stručnjaci su sa sigurnošću koja nija izazvala nikakve sumnje konstantovali da su lokalni patrioti jako precenjivali vrednost tih zbirki. Čestiti oci su sa oduševljenjem vrednim pohvale kupili ne jedan falsifikat. Taj muzej nije imao nijednu sliku prvorazrednog majstora, ali je zato imao cele kolekcije treće- i četvrtorazrednih, cele provincijske škole, poznate samo stručnjacima, zaboravljene, slepe ulice istorije umetnosti.

Čudna stvar: čestiti monasi su imali ratničke sklonosti, veći deo slika je predstavljao bitke. Spaljeni zlatni mrak je tamneo na tim platnima izgorelim od starosti, na kojima su flote galera i karavela, stare zaboravljene armade trulile u zalivima bez izlaska, ljuljajući na napetim jedrima veličanstvenost davno nestalih republika. Ispod dimom pokrivenih i potamnelih verniksa jedva su se nazirale konture konjičkih bitaka. Kroz pustoš spaljenih ratova, pod tamnim i tragičnim nebom u groznoj tišini su prolazile sklupčane kavalkade, obuhvaćene sa obe strane u gomile i cvetove artiljerijskog ognja.

Na slikama napuljske škole stari bez kraja opaljeno i suvo popodne, kao da ga gledate kroz tamnu bocu potamnelo sunce izgleda kao da vene pred očima u tim izgubljenim predelima, kao na dan uoči kosmičke katastrofe. Zato su tako slabi osmesi i gestovi zlatnih ribarki, koje su sa izveštačenom ljupkošću prodavale povorke riba putujućim komedijašima. Ceo taj svet je odavno osuđen i davno prošao. Otud ta beskrajna slatkoća poslednjeg gesta, koji usamljen još traje – dalek samom sebi i izgubljen, stalno iznova ponavljan i već nepromenljiv.

A još dalje u dubini te zemlje, nastanjene bezbrižnim narodom veseljaka, arlekina, ptičara sa kavezima, u toj zemlji bez ozbiljnosti i bez stvarnosti male Turkinje punačkim rukama prave medene lepinjice poređane na daskama, dva dečaka u napuljskim šeširima nose korpu punu bučnih golubova na štapu koji se lako ugiba pod tim gugutavim krilatim teretom. A još dublje, na samoj ivici večeri, na poslednjem komadiću zemlje, gde se na granici mutnožutog ništavila njiha uveli buket mečje šape – još uvek se igra partija karata, poslednji ljudski ulog pred velikom noći koja dolazi.

Celo to skladište stare lepote izloženo je u bolnoj destilaciji pod pritiskom celih godina dosade.
– Jeste li kadri da shvatite – pitao je moj otac – očajanje te osuđene lepote, njene noći i dane? Stalno se iznova diže na varljive licitacije, inscenira tobožnje rasprodaje, bučne i mnogoljudne akcije, zanosi se divljim hazardom, razbacuje gestom rasipnika, uprošćava svoje bogatstvo, da bi trezneći se videla da je sve to uzalud, da ne vodi van zatvorenog kruga savršenstva osuđenog na samog sebe i da ne može olakšati bolnu suvišnost. Nije onda čudo što je ta nestrpljivost, ta bespomoćnost lepote morala najzad ući u naše nebo, razgoreti se odsjajem na našem horizontu, u te oblačne aranžmane, ogromne i fantastične, koje nazivam našom drugom, našom pseudojeseni. Ta druga jesen naše provincije nije ništa drugo do bolesna fatamorgana, koju u uvećanoj projekciji zrači na naše nebo umiruća, zatvorena lepota naših muzeja. Ta jesen je veliko putujuće pozorište koje obmanjuje poezijom, ogromnom šarenom lukovicom koja se ljušti sloj po sloj sve uvek novom panoramom. Nikad da se dopre do ikakve suštine. Iza svake kulise, kad uvene i uvije se šušteći, pokaže se nov i sjajan prospekt, trenutak živ i istinit, pre no što, gaseći se, ne pokaže osobine hartije. Sve perspektive su nacrtane, sve panorame od kartona, samo je miris pravi, miris kulisa koje venu, miris velike garderobe, pun šminke i tamjana. A u sumrak taj veliki nered i haos kulisa, ta zbrka bačenih kostima, po kojima se gaca bez kraja, kao po šuštavom, uvelom lišću. Tu vlada velika bezglavost i svako vuče za užad zavesa, a nebo, veliko jesenje nebo, visi u dronjcima prospekta i puno je škripe blokova. I ta žurna groznica, taj zadihani i kasni karneval, ta panika jutarnjih balskih sala i Vavilonska kula maski, koje ne mogu da pogode svoja prava odela.

Jesen, jesen, aleksandrijska epoha godine, koja u svojim ogromnim bibliotekama gomila jalovu mudrost 365 dana sunčeve putanje. O, ta staračka jutra, žuta kao pergament, slatka od mudrosti kao kasne večeri! Ta popodneva lukavo osmehnuta kao mudri palimpsesti, sa mnogo slojeva kao stare požutele knjige! Ah, jesenji dan, taj stari šaljivčina – bibliotekar, koji se u izbledelom šlafroku penje po merdevinama i proba slatko svih vekova i kultura! Svaki predeo mu je kao uvod u stari roman. Kako se divno zabavlja puštajući junake davnih povesti u šetnju pod to zadimljeno i medeno nebo, u tu mutnu i tužnu, kasnu slatkoću svetla! Kakve nove avanture će doživeti Don Kihot u Soplicovu? Kako će izgledati Robinzonov život posle povratka u rodni Bolehov?

Zagušljivih, nepokretnih večeri, zlatnih od sunčeva sjaja, otac nam je čitao odlomke svoga manuskripta. Oduševljeni let ideja dozvoljavao mu je da na trenutke zaboravi strašnu Adelinu prisutnost.
Došli su topli moldavski vetrovi, naišla je ta ogromna žuta monotonija, taj sladak vetar s juga. Jesen nije htela da se završi. Kao sapunski mehurovi dolazili su sve lepši i eteričniji dani i svaki je izgledao do poslednjih granica tako oplemenjen, da je svaki trenutak trajanja bio čudo produženo preko mere i skoro bolno.
U tišini tih dubokih i lepih dana neprimetno se menjala materija lišća, dok drveće jednog dana nije ostalo u slamenom ognju sasvim materijalizovanog lišća, u lepoti lakoj kao cvet pleve, kao sloj šarenih konfeta – veličanstveni paunovi i feniksi koji treba samo da se protresu i zalepršaju, da bi izgubili to sjajno, lakše od hartije, olinjalo i već nepotrebno perje.




s poljskog preveo Stojan Subotin



Izvor:

PRODAVNICE CIMETOVE BOJE – pripovetke / Bruno Šulc. Prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. – Beograd: Nolit, 1961.

Objavi komentar Blogger

 
Top