JOVICA AĆIN



OMAĐIJANI BRUNO ŠULC



[Reč #38, Beograd, oktobar 1997]

 

Pritajivši se, posmatra nečiju priliku kako je, s veknom hleba u ruci, na trenutak predahnula nad tek iskopanom zemljom.
Dok svuda drugde vlada mrak, noć na groblju je, pod mesečinom, kad se zagledamo, jesenji dan ispunjen senkama, širokim i lelujavim. Sve dnevne seni sa ulica, kućnih ulaza, iz bašta i dvorišta, dolaze da tu prespavaju. Nije to miran počinak, nego je obuzet nemirima pokupljenim iz ljudskih poslova i kretanja. Ali, samo takav odmor prija senkama u njihovoj grobnoj spavaonici. Tu se one krepe do jutra, oslobađaju se svetlosti koja onda magličasto obasjava teritoriju mrtvih. Iz jedne od udaljenih senki, Bruno gleda u priliku, moglo bi biti da je ona Vlad ili Emil ili, ipak, Pavel, gleda je kako hleb premešta iz ruke u ruku. Čini mu se da je iskopana jama nekako plitka i mala, kao da je za dete.

Priljubivši stomak uz tlo, prikrada se bliže. Crne oči su mu užutele i svetle. Ni mačjim očima nije lako sa igrom senki, iako su im senke prirodna sredina. Bruno je zastao iza stabla ariša, i dalje četvoronoške. Pokušava da se uspravi, hvata se za drvo, ali na kraju odustaje, samo blago počešavši stegno o koru. Lice mu je bledo, brada mala i šiljasta, na nausnicama tek nekoliko dlaka. Oko vrata mu je ogrlica. Gole i sitne prsi su mu bez malja. Zaklon je nedovoljan da bi sakrio stražnji deo njegovog tela, moćne slabine, par šapa i debeli, dugi rep, sve s poprečnim prugama. Kao da je preobražaj prekinut na pola. Kao u slučaju sirena, tritona, kentaura. Kad bi se probudio, nakratko pomisli iz sredine svog uspavanog mozga, da li bi ostao takav, pola čovek, pola tigar. Da li samo noću u njemu vrvi želja da je zver, da se umiljava, da kida? Jednog jutra se Bruno Šulc probudio pretvoren u čudnog stvora, ne u bubu, nekog opnokrilca, ili ispunjenog kondora na polici u salonu, već baš u tigra koga raspinje požuda. Ništa novo u životu. No, u Brunovom slučaju, sam bi rekao, desilo se da se on probudio suviše rano, i preobražaj je morao biti prekinut. Tako može biti i sa stvaranjem. Računamo da će ono potrajati niz godina, da je pred njim večnost, ali posle šestog dana Bog, preneražen, prestaje i uklanja se s vidika nedovršenog sveta.

Prilika se još trenutak premišlja, onda ipak, pošto je brzo prinela hleb ustima, čučnuvši, spušta veknu nalik sivom kamenu u raku. Bruno je dovoljno blizu da uoči da raka nije prazna. Oseti glad, i požali što i sam nije pojeo makar zalogaj hleba. Da se blagovremeno usudio, mogao je to da učini. Nečije zgrčeno telo s hlebom žustro je zatrpano. Humka je donekle poravnana lopatom. Gotovo se i ne podigavši iz čučnja, ili je Brunu to samo izgledalo, zgurena prilika izmiče senkama i napušta groblje.

Bruno Šulc, profesor crtanja u drohobičkoj gimnaziji "Vladislav Jagel", probudio se veoma rano. Tako rano, ni svanulo nije, da se više ne seća ni da li je noćas spavao. Probudio se kao Bruno Šulc, mada još nije siguran u to. Boji se da će ga neizvesnost koju oseća pratiti celog dana. Prati ga ona već celu godinu, ili čak dve, tri. Gubi i pojam o godišnjim dobima. Na prozoru, iza stakla valjda je navejao sneg. Šta god da je, sasvim je pokrilo površinu okna. Ko bi još u zoru prao prozore mlekom, pita se, i to mlekom zaleđenim, iskristalisanim od dosute vode. "Belo blato", kaže u bradu da ne bi uznemiravao ostale u drugim sobama, iako čuje prigušeno šljapkanje u hodniku i odnekuda, s druge strane, dečji plač. "Galicija, kakav crni sneg!" - reče, dohvatajući knjigu s poda u kojoj je zadenut list žućkastog papira. U polumraku se osvrte za olovkom. Uze je iz čaše na stočiću. Sipnu u čašu malo vode iz limenog bokala, nagnu je i vide kako se u vodi kao u ogledalu nagnu cela soba. Otpi, povuče pokrivač ispod pazuha, osloni o uzglavlje kreveta, a knjigu položi na kolena. Pod njim slamarica jako zašušta. Pogleda u slova na korici, Ferdy/; ostatak je prekrio papir. Izravna ga.

Poče da crta tigra, od repa, i kada je stigao do slabina prestade, pa obliznuvši tanke usne krete da piše.
Novembar 19, 1942.
Može biti da je taj datum, a ne mora biti. Svejedno, ali me muči da li sam kod kuće. Koja je moja kuća? Ulica Florijanska 10, Drohobič, Galicija, Poljska, ili Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, ili kao u snu kad glas kaže nad žrtvom, nemaš ti druge teritorije, nije tvoja zemlja ovde nego je u podzemlju, vrati se tamo? Otkako sam preseljen ovde, u Stolarsku, izgleda da je geto moj jedini dom, poslednji dom, i koji sutra nikada neće izgledati kao danas. Biće srušen i spaljen. Hteo bih dragoj Gospođi da kažem kako mi je milo što sam je sreo, i kako mi je žao što se najbolje stvari u životu ne dešavaju ranije dok nam još kalendar nije iščileo iz mozga i još znamo gde stanujemo, koja nam je otadžbina.

.
Vaš Bruno Šulc

.
Još ne zna kome će poslati ovo pisamce, sročeno nekako bezvoljno, i da li će ga ikome poslati. Pošta je strogo kontrolisana. Niti svako može da šalje, niti svako može da prima pisma. Čini mu se da su svi, svakako sve žene kojima je pisao već mrtve ili će biti mrtve, možda i ne stigavši da pročitaju njegovo pismo, ili će ih pogubiti sutradan pošto ga dobiju i pročitaju. Namesti jastuk pod leđima. Gombrovičev roman Ferdydurke koji mu je služio kao podmetač skliznu na pod. Odustao je od ideje da se posluži Čarobnim bregom ili Josifom Tomasa Mana, preteški su. Bio je gladan i jedva dohvati knjigu, odloživši je opet na krilo. Da li sam kod kuće? Onda mu ispošćeno i iskrivljeno lice gotovo sinu. Čak razvuče stisnuta usta. Kao da mu je u posetu došao neki mili duh i uz uzglavlje mu spustio jabuku. Poče da piše ispod potpisa.
Czy Adela jest w domu? - tako me je na kapiji zapitala gospođa koju sam tada prvi put video. Adela, kod kuće!? I ne sačekavši moj odgovor, ušla je sa osmehom, očešavši mi lakat svojim širokim kukom. U tom kuku nisam osetio nikakvu toplinu. Hajde, dete, dodala je, stupajući u kuću, pre nego što će viknuti, ima li ovde neke Adele, hajde, dete, idi nešto crtaj, i moj Karl, mlađi od tebe, već ume da boji kao veliki moler.
Naša služavka Adela se pojavi iz kuhinje. Ovlašno zvirnu gospođi u lice i vrati se u kuhinju. Tamo je šmirglom čistila ringle na šporetu. Otac je bio na tavanu. Mora da je čuo da neko traži Adelu, i mogao sam odozdo da vidim njegovo lice na krovnom prozorčetu. Bilo je obliveno znojem i treslo se. Cela kuća je podrhtavala od njegove iznenadne groznice. Gotovo bi se srušila da u njenom temelju, u kuhinji, nije stajala Adela i, leđima okrenuta pridošlici, bez ikakvog znaka slušala šta joj je ova govorila. Reči su prvih pet minuta bile nepovezane, samo zamršeno klupko glasova. Gospođa je bila uzbuđena što je našla Adelu. Morala je da se raspituje na sve strane. Obišla je mnoge adrese koje su se pokazale lažnim. Sumanuto je lutala gradom i okolinom. Posle tog uvoda, pribra se koliko je to bilo mogućno u njenom stanju i zapita.

Znate li ko sam ja?

Adela prestade s trljanjem, lagano se obrte celim telom, suočivši se licem u lice s tom brižljivo i pomodno odevenom ženom, i značajno trepnu. Onda jedva primetno skrete pogled. Gledajući preko gospođinih ramena, osmehivala se s blaženstvom. Kroz otvoreni kuhinjski prozor virili su očevi pomoćnici i davali joj znakove.

E, pa onda, znate i da će Vam kod mene biti bolje nego igde. Držaću Vas kao malo vode na dlanu.
Nema sumnje, gospođo Ginter, da bi tako bilo, maznim glasom reče Adela, i dalje gledajući u pomoćnike koji počeše da skaču, prave svakojake smešne grimase, istovremeno s pohlepnim izrazom. Pokazivali su šta bi sve radili sa Adelom. Bez očeve dozvole su napustili dućan, prepuštajući mušterijama da se same snalaze s balama pamuka, namotanim tekstilom i šarenim tkaninama. Adeline crne oči su blistale. Zadiže haljinu iznad kolena i počeša se po butini. Na trenutak joj se nazre podvezica. Pomoćnicima skoči temperatura, razleteše se po tamnim kutkovima dvorišta. Potom ponovo, gurkajući se i penjući se jedan drugom na leđa, nagrnuše na prozorski okvir.

Prihvatate? - poletno zapita gospođa Ginter.

Adela sede na stolicu uz šporet, prekrsti noge u poluprovidnim čarapama.
Gospođa je, dok je u njoj nesavladivo rasla napetost, čekala odgovor. Ne izdržavši, molećivo je dodala da joj je muž lenština, ćerke su se ugledale na oca, a dečak je divalj i tupoglav. Jednostavno, nemoćna je da sve sama postigne.


Ne. Ne mogu. Adelin odgovor je bio pun samilosti, ali zvučao je neopozivo.
Uzmakavši nekoliko koraka, pogledao sam gore na tavansko prozorče. Očevo lice, orošeno znojem, vidno je poprimilo spokojniji izgled. Nekoliko leptirova iz njegove kolekcije pravili su šestice i osmice iznad njegovog čela. Naša služavka Adela nije volela te leteće šarolike listiće čije larve je otac nabavljao po visokim cenama iz najegzotičnijih krajeva sveta. Otuda će ih jednom, dok je otac imao svoj redovni napad gradskog skitanja, mahanjem maramom sve isterati iz kuće da se više nikada ne vrate.

Dok je gospođa Ginter padala u očaj, pozivajući se na neko tobožnje Adelino obećanje, na svoju bespomoćnost, te da služavkin odgovor lako može da je otera i u smrt, Adela je bivala sve mrzovoljnija. Šta će ona kod ovih propalih trgovaca tekstilnim materijalom, ponavljala je gospođa. I hoće li Adela da smesta kleknem pred njom, i već se spuštala na pod koji je Adela uvek držala veoma čistim. Gospođa se upusti i u objašnjavanje kako navodno Adeli nudi da bude gospodarica, a ne tek obična i prosta služavka. Adela je slegala ramenima, širila ruke, dlanove okretala na gore, ali nije odstupala. U jedan mah Adela se, na gospođine reči da je spremna i da joj liže stope, zakikota i od tog nekontrolisanog kikota suza joj navre na oči. No, odmah se suspregnu i znalački našminkano lice joj se stvrdnu. Gospođa je iz minuta u minut shvatala da je njena misija propala.

Preleti pogledom pismo i, zanemarivši ono što je dopisao, zape na glasu iz sna; dakle, verovatno je spavao. Ono čega nije mogao da se seti, može biti da mu se otelo dok je pisao. Ako je to bilo i samo na tren, ipak je sanjao. Bog je odstupio, a Veliki falsifikator je u to umešao prste, tvorac, zločinac i jeretik. Drži se za nogavice tog jeretičkog tvorca, jer ga samo on svojim lažima može proneti do kraja ovog sveta i, zatvorivši krug, vratiti ga na početak kad još nikakve istorije nije bilo, kad je Mesija, zajahavši horizont, prekoračio oblačne granice i stupio u bespomoćni i otvoreni svet.
Početak sna ispruži ruku iz zaborava i naprosto ga ošamari. Snovi nas kažnjavaju ako ih zaboravljamo. Odmotava mu se taj san poput noći u snegu. Sahrana na pustom groblju. Žrtva je gurnuta pod zemlju, jer to može biti jedino žrtva. Samo je njeno pravo na podzemnu teritoriju, čak i kada ostaje nasred ulice, ili zajedno s drugim žrtvama truli u jarkovima.

Nema obreda, nema molitvi, nema bdenja. Kakav je to leš, čiji, pita se Bruno, jer ne može da nazre nastavak sna. Ovaj san, zaključuje, počinje od repa. Ili je to samo privid mrtve materije koja bi da oživi? A on u ovom času ne sanja li budan nešto puno pretnje, nadoknađujući tako noćašnju nesanicu? Konačno diže ruke, pa ih spušta i ustaje iz postelje. I vreme je, policijski čas je istekao, može napolje. Može, mrmlja, iz geta, ali će u njemu večno ostati. Knjiga je opet na podu. E, moj Gombro, reče Bruno. S njom je i pismo s postskriptom odlepršalo. Tu će ih i ostaviti, hitajući sa oblačenjem. Ne uspeva, međutim, da ustane. Odiže ćebe. Čaršav mu je obavio nogu, a pritisnuo ga je petom druge. Slobodnom nogom odvija čaršav s druge. No, čaršav ne popušta, opire se i na kraju je sav zgužvan. Nozdrve mu golicaju dašci od prašnjave slame. Posle tog malog rvanja nogu i čaršava, Bruno ostaje da leži još neki minut, hvatajući dah.

Rite, misli na iskrzane rukave i kragnu. Uzima svoj poslednji crtež i s dve špenadlice ga pričvršćuje ispod košulje, uz grudi. Na crtežu je tužni muški lik u času dok se pretvara u pohotnu zver koja se umiljava paru devojaka samo u bluzama od tila, s francuskim čarapama, i golim od podvezica do pupka: zagrljene, jedna prekrštenih nogu sedi drugoj u krilo. Bolje mu je. Crtež greje, i deluje protiv uroka. Gombro je otplovio, okrutni, zajedljivi pan Vitold, krenuo je za ljubavlju i nije se vratio. Bruno pokušava da se seti još nečega. No, ne vredi, nije se ni obrijao. Još će mi niknuti brada kao pravovernima. Vezuje kravatu. Primetio je da ga snovi tokom ove godine umiruju. Jedino ga snovi umiruju, utoliko više što je pomireniji da iz Drohobiča neće krenuti za Varšavu. Žuri, jer mora do Doma staraca, mora do Jahačke škole, zatim kod Landauovih. Mora usput da smisli i nekog viteza iz bajke, i neku princezu. Pri svemu tome, oseća sve jaču glad za koju, ipak, veruje da će minuti kad iziđe na ulicu, a možda će i sasvim proći kad pređe granicu geta, mada bi se, da nije postavljen kontrolni punkt za proveru gradskih dozvola, svaki put pitao gde je ta granica.

Krevet je ostao nezastrt, pretrpan uvaljanom posteljinom. Njegov zloslutni izgled odvraćao je od toga da iko više u njega legne. Tako je, inače, bilo nedeljama, i Bruno za to nije mario.
Da li bi mu pomoglo da guta vetar? Kao mlađi se, tokom leta, upuštao u duge šetnje dolinom Tismjenjice. Povremeno bi se dao u trk, razjapivši što više može usta. Osetio bi lahor čak do dna pluća. To je probao i u ranu jesen. Vazduh je bio hladan i pokatkad s dimljivom maglom. Kasnije, međutim, kad bi provejao sneg, nije morao da trči. Brži hod i donekle zabačena glava, i sneg mu je natapao jezik, od daha mu se mreškajući u grlu poput prostrane vodene površine. Ako ne bi disao, na pamet mu pada lenja misao, ovaj vlažni vetar koji duva s pojezerja, gde su široko razlivene močvare i ribnjaci, izmešan s vetrom od podgorja, mogao bi da mu prodre do samog želuca, hladeći ga i zavaravajući.

Kad ne vide da mu iko ide u susret, otvori usta, ali ga posle nekoliko časaka zapahnu tanka nit nečeg tuđeg. Miris nafte, čak dovde od Rafinerije. Zakašlja se sa odvratnošću. Povratio bi da je mogao na gladno srce.
Služio se očevim dok nije sačinio sopstveni plan grada. Svoj plan je smatrao delotvornijim i, svakako, jednostavnijim. Više je odgovarao skrovitijim slojevima gradske zbilje. I jedino je on umeo da ga čita. A danas je bio uveren da su samo na njegovom tačno upisani trgovi, ucrtane ulice i znamenitosti Drohobiča. Drohobič je postao jedan od nevidljivih gradova, lažno mesto u kome se stranac, služeći se kupljenim turističkim vodičem, nikada ne može snaći, nego je osuđen da luta do besvesti, sve unezvereniji, sve obuzetiji panikom da je pogubio i ciljeve i polazišta. Planovi u prodaji po knjižarama, koji su bili ranije izuzetno precizni i koje su kartografi s ponosom isticali kao majstorski rad među delima u toj vrsti, najednom su izgubili svaku verodostojnost. Ne zato što se grad tobože izgrađivao i širio, što su neka zdanja rušena a druga podizana, već naprosto što je neki zloduh umešao prste. Bog je odvratio oči od Drohobiča. Ustoličena lažnost grada učinila je u jedan mah sve donedavna tačne planove ništavnim, višestruko i opasno lažnim. Ko bi u njih poverovao i krenuo ulicama, prateći na planu pravce i razmere, nazive i koordinate, najposle bi se zatekao u bezizglednom položaju, čak bio uhapšen kao sumnjiva skitnica ili neprijateljski uljez. Tražili biste Gimnaziju u kojoj je nekad predavao slikarstvo, ne koraknuvši nijednom a da prst niste promišljeno pomerili po planu, i izleteli biste čarolijom na drugu stranu, na tesni i lavirintski Podvalem. I plan koji je otac čuvao u donjoj fioci svog pisaćeg stola, remek-delo s kojim ste mogli lutati do mile volje, a da ipak nikada ne zalutate, pretrpeo je opisani poraz. Njegovi pergamentski listovi, divno izrađeni u baroknom stilu ilustrovanih prospekata, zauvek su izgubili bitku. Nisu je izgubili protiv zapletenog i raznolikog haosa ulica i ćorsokaka. Izgubili su je od nestvarnosti koja je zaposela Drohobič. Sada su spojeni pergamentski listovi bili puka slika, ni lepa ni ružna, slika nečega čega više nema.

Ako ništa nije tamo gde bi po planu trebalo da bude, Bruno je na laž odgovarao jednakom laži, ali obrnutom po smeru. Plan koji je sazdao za sebe, bio je u njegovoj glavi. Bio mu je neophodan, jer njegov grad, njegov otkad se rodio, više nije bio njegov. Zinuo je da opet uhvati malo vetra. Njegov plan je bio jednostavan. Sva svoja iskustva i znanja ispreturao je u glavi. Idući ulicama pouzdavao se u slučajnost. Fatalan plan. Da bi dospeo do Doma staraca, retko kada bi se pogodilo da donde ide istom putanjom. Zanemarivao je iskustvo i znanje i predavao se instinktu. Plan kojim se služio bio je fatalan, jer je bilo samo pitanje dana kada će izneveriti. I tada Bruno neće stići tamo kuda je naumio. No, mora mu se odati priznanje. Tokom protekle dve godine, od časa kada je zaraza lažnosti nepovratno osvojila Drohobič, valjano ga je služio, onako kako mrtva materija ishranjuje živu.

Poranili ste, gospodine Šulc, reče mu na kapiji Doma staraca Anja koja se trudila da kuću održi čistom i u redu.
Nikako, pre će biti da je dan sporiji nego inače.
Mislite na vreme? Pitajući, Anja poče da mete na ulazu, niz vetar.

Vreme, ne, njega nikada dovoljno, samo mi o vremenu ne pričajte. Znate, Anješka, vreme više kao da i ne postoji za mene, sve je ispreturano. Izgubljena je postupnost, ni događaji se više ne natiskuju, stajući jedan drugome na pete i prste. Između dve činjenice je ogromna praznina, prostrana i pusta poput mojih pedeset godina. Zato više ni pričanja nema, dodade na kraju Bruno i uđe. A šta ima i da se priča, već za sebe reče Anješka.
Dom staraca je dupke pun knjiga i dokumenata onih kojih više nema. To su konfiskovani romani i lični dokumenti, otete pesme, maglovite teorije namenjene lomači. No, pre svake katastrofe, mrmlja Bruno, elementi moraju biti dovedeni u red da bi najposle lakše bili srušeni, smrvljeni u prah. Prašina u Domu miriše na propast. Taj zadah, koliko god čistila i brisala, prala i ispirala, Anješka je nemoćna da ukloni. Posle gutanja vetra, danas mu se učini da katastrofa ima i zagušljivi petrolejski vonj.

I kakve veze ima Bog s katastrofama sveta? nastavi Bruno nemi razgovor sa sobom za oštećenim pisaćim stolom. Posle ovog dana mogu da govorim neka mi Bog sutra bude u pomoći. Osećam da se nešto zbiva, ali ne uspevam da to prevedem u misao i odgovarajući uvid praćen tačnom i brzom odlukom. Kad se u hipu nađem u nevolji, sav utrnem. Samo se blesavo osmehujem, osvrćem molećivo, a pomoći niotkuda, i nisam siguran hoće li sutra ma koji Bog biti uz mene.
Svaka katastrofa bi mogla biti samo upozorenje. Ali, za šta? Neki znaci mogu biti upozorenje za predstojeću katastrofu, ali za šta je sama katastrofa upozorenje? Za neku još veću katastrofu? Dobro, uvek postoje manje i veće katastrofe. No, istinska katastrofa je ona poslednja, posle koje više nema sveta.
Ako su naše svakodnevne katastrofe upozorenje, onda me svakako podsećaju da ističu poslednji časi, te da bez oklevanja prekinem i iznova počnem, jer je život već na izmaku. Ne misliti na ono posle, ne planirati, nego ispuniti neki nagovešteni smisao, a koji pri tome nikada neće biti ispunjen. Svejedno, bez ludila o kome svakodnevno sanjam, i na koje me svaka katastrofa upozorava, da su mu šanse sve manje, sve tanje, život prolazi uludo. To ću znati kada se suočim s poslednjom katastrofom, i kada više ni trenutka neće biti za ma kakvu avanturu života. Bojim se, a katastrofe me svakodnevno hrabre. Nemam više šta da izgubim, kažu. Uzećemo ti sve ionako, stoga se odluči, ne dopusti da ti svakodnevno podsecamo noge. Skoči, viču mi na uho. Skoči!

Dakle, da skočim!?

Još od jeseni 1939. godine očekivao je da će se pojaviti. Verovao je, ipak, da će se to dogoditi u snu, a ne ovako, na javi, i to dok prevrće i popisuje knjige kojih je svakim danom sve više, koje kao skakavci u najezdi naleću preko noći na kapiju Doma staraca.

Imao je masku, svu obojenu u belo, s crveno iscrtanim obrvama. "Jesi li ti, Staš?" tiho zapita Bruno posetioca. Ovaj ne odgovori, ali skide masku i iskrevelji se, naduva obraze i isplazi jezik. "Dugo ti je trebalo", reče mu Bruno. "Ovo je, naravno, za tebe drugi svet. Da li je trebalo da pođem za tobom? Odlučio si da ne odeš sam, nego u ljubavi i s ljubavlju. Poznaješ pozorište bolje od ikoga." Vitkijevičeva utvara je ćutala, neprestano se kreveljeći. Razjapi usta prstima.

"Izvršio si pravo filozofsko samoubistvo. Uzorno samouništenje, za primer. Nemam argumenta protiv toga. Ako te pamćenje nije napustilo, setićeš se već: ako umrete, nećete znati kakva vas sutradan katastrofa tek čeka. No, zašto da znamo? Kada je ima, taština života je bezmerna, pa je samo svakodnevne katastrofe mogu dovoditi u normalu.
Mene nema više ko da prati u smrt. Josefa? Izgubljena je za mene. Ni ja više nemam koga da pratim. U svemu me katastrofe preduhitruju. Možda katastrofe doprinose tvojoj genijalnosti, ali priznajem da se ja uopšte ne osećam genijalno. Osećam se, naprotiv, kao mrtva materija.

Dakle, ne iz straha nego filozofski si kao prvi čovek, spoznavši obmanu, poveo svoju Evu u svet, u smrt, iz našeg Raja. Tebe je jabuka otrovala, a ona je, Česlava, znaš li, otrov prebolela."
Utvara tada prestade s kreveljenjem i brzo namesti masku na lice.
"Vidiš", Bruno produži ravnim glasom, "ja verujem da se provalija može preći milimetar po milimetar, postupno, bez skoka. I da je svaki put prelazim šta god da činim dok mislim da vreme ističe, da sam već počeo iznova. Uklet sam, ta taktika malih koraka upropašćava moje snage. Izgleda da postoji jedino slepi skok..."

Pojavi se Anja. "Gospodine Šulc..." On se trže i ustade od stola. "Javili su da danas ne idete u Reitschule. Tamo će biti svečani obilazak, oficiri... Bolje da Vas ne vide."
"Voleo bih malo čaja", reče on, podigavši pogled prema stropu kuda je odlebdeo njegov maskirani posetilac.
Izišao je iz Doma. Njegov umor se udvostručio, i njegova glad se pojačala. Još mu je ostalo vremena, skoro ceo sat, do Landauovih. Herr Feliks Landau se kući iz gestapovske Centrale vraćao oko četiri časa popodne, ukoliko se ne bi zadržao na specijalnim poslovima ili vanrednim zadacima. Prođe pored zatvorene biblioteke "Alfa". Iz nje je davno pozajmio Rilkeovog Maltea. Taj izmišljeni Malte Laurids Brige, koji je trebalo da oponaša svoga tvorca, sada je bio samo sablast, bez daha, u raskoraku sa svojim već mrtvim čitaocima. Sudbina dela je određena brojem mrtvih čitalaca a ne onih koji se još nisu rodili. Zar si došao nešto da mi kažeš ili da me pozoveš? Pitanje je u sebi uputio Vitkaciju, pokušavajući da oživi prošlu seansu s prijateljskom utvarom usred gomile knjiga mrtvih čitalaca. Ali se Stanislav Vitkijevič više nije dao prizvati, ili je smatrao da je na pitanje već odgovorio. Bruna obuze tiha gorčina s pomišlju da je on možda poput Vitkacijeve prijateljice preživeo, da je za njega uobičajena doza otrova nedovoljna. Vitkaci je sišao u podzemlje po nju. Ne iz malodušnosti. Ne, Staš je bio genijalni vidovnjak. I ponovio je Orfejev silazak u Had po Euridiku. Pogrešna doza otrova ostavila ju je na cedilu, u životu. Ili se, zapita se još jednom Bruno, samoubica namerno osvrnuo, taj zastupnik jeretičkih i prestupničkih metoda. Nije odmerio pogrešno, nego je dozu, njoj i sebi iza leđa, hotimično ublažio. Ona je ostala, a on je otišao. Nesreća se ne gubi svojim ponavljanjem, ne postaje elegija, već biva samo trajnija i neshvatljivija. Dok crtam bajke za malog Landaua, i ja ostajem. Zapravo razblažujem dozu, odlažem odlazak. Hteo bih mlaku vodu u koju ću skliznuti polako, a ne hladnu, ne nagli grč. To je moja spiritistička seansa sa smrću, lekcija iz bezbolne smrti.
Bez neke veće odlučnosti, da ne bi negde zastavši bio sumnjiv, krete put Strijske ulice. Odavno nije bio u njoj. Ionako ona nije više ono što je nekada bila, nije više njegova Krokodilska ulica, puna varki i preprodavaca želja. Tek što je ušao u nju, srete oniskog i debeljuškastog gospodina Šesta. Tako su ga zvali. Ime je dobio po tome što je rođen sa šest prstiju na levoj ruci. Tek odskora je došao u geto i uselio se u kuću koja je bila i Brunovo boravište. Pričalo se da je zlatom plaćao da ga ne nasele u geto, i potpuno je osiromašio. Kada više nije mogao da plaća, razumljivo je da se našao tamo gde i ostali. Šesto stade ispred njega. "Moj naklon, gospodine Profesore, moj naklon." Kad mu Bruno nevoljno uzvrati pozdrav, ovaj odmah, ne dopuštajući mu da prođe, gotovo kliknu: "Gospodine Profesore, molio bih Vas za jedan savet. Potpuno sam sluđen, a nemam nikoga ko bi mi u ovoj stvari mogao pomoći. Svi mi okreću leđa. Jeste li videli naše jutrošnje novine?" Kad mu Bruno reče, jedva ga nekako obišavši, da nije video drohobički Tigodnjik i da se boji da mu ni on nikako ne bi mogao biti od pomoći, Šesto zatapka za njim, čak ga uhvati pod ruku, i poče da objašnjava. "Najpre da čujete šta se desilo, a i Vi niste bez veze s tim nečuvenim slučajem, i znaćete bolje, ta još onomad ste sarađivali s tim novinama, i nekada sam s najvećom pažnjom, sa istinskim uvaženjem takoreći proučavao Vaše crteže koje ste u njima objavljivali. Jednostavno, da Vam kažem, ja sam p-o-k-r-a-d-e-n!" Nije bilo radoznalosti kod Bruna, ali ga iz neke mahinalne pristojnosti pogleda. "Još pre dve nedelje, kada još nisam bio komšija cenjenom gospodinu Profesoru, napisao sam članak i kao slobodan građanin odneo ga u redakciju. Prvo nisu hteli uopšte da me prime, ali imam i ja veza i vezica, i na kraju sam dospeo u kancelariju pomoćnika glavnog urednika. Znate li o čemu sam napisao članak?" Bruno je ćutao i reši da se za minut-dva svakako oprosti od Šesta. "Ne biste pogodili o čemu."
Pretpostavljam o nečem važnom, jer sve je u našem životu postalo važno - promrmlja Bruno, s mukom pomislivši da je u njihovom životu zapravo sve postalo nevažno. Osim, da on žali što se već jednom ne pretvori u neku divlju mačku i počne normalno da živi na drveću, negde u prašumi, pravekovnoj prašumi, kada je vreme još bilo detinjarija, mesijansko doba.

"Apsolutno ste u pravu", kaza Šesto, i čvršće steže Bruna za ruku, kao da je predosetio spremnost gospodina Profesora da se s njim ubrzo oprosti. "Apsolutno ste, kažem, u pravu. Reč je, ukratko, bila šta s Jevrejima. To je pitanje koje nas sve boli. Predložio sam da nestanemo s lica zemlje, i da se tako konačno ustanovi da smo mi so ove planete. Založio sam se da se pitanje već jednom i konačno reši. Jevreji nesumnjivo zaslužuju poseban tretman. Naravno da se slažem da se iz našeg naroda moraju ukloniti one Jevrejčine, oni Čivutini, one bradonje koje možemo da prepoznamo i po nosu. No, mi drugi, istina malobrojni, bili bismo zahvalni za specijalan postupak. Izneo sam, na primer, mogućnost da se nastanimo na kometi. Neka se pripreme transportni avioni; evo ja bih prvi priložio sve što imam za njihovu izgradnju. I kada ponovo u našu blizinu naiđe Halejeva kometa, a to bi trebalo da bude uskoro, da budemo prebačeni na nju, i mirna zemlja, i svi bismo bili srećni i radosni. Ideja mi je sinula kada sam, tu, skoro, pročitao izjavu uglednog nemačkog naučnika, jednog od vrhovnih akademika, da je Halejeva kometa nakrcana svim elementima i supstancama, koji su i u sastavu Zemlje, i da je, dakle, izuzetno plodno mesto, ne samo nastanjivo i podobno za život, nego pravi, nebeski raj."

Znači, dosta s Jevrejima - prvi put Bruno reče glasnije.

"Nego šta, dosta, svojim pitanjem samo opterećuju Zemlju, lišavaju ljude blagodeti, dosta, dosta, i srećan im put. A vratićemo se s Komete tek kada nas budu pozvali pokajnički, izvinjavajući se za sve što smo morali da plaćamo. Ali, nije u tome problem."

Da, Vaš članak, gospodine Šesto...

"Pomoćnik glavnog urednika me je primio namrgođeno i namrgođeno me je ispratio. Navodno, članak će biti pročitan, i ako je tako revolucionaran kako kažem, svakako će biti objavljen. Evo, koliko sam dana već nestrpljivo iščekivao pojavu moga članka. Noćima nisam trenuo od uzbuđenja. I danas sam još pre zore bio na nogama, i molio se da policijski čas već jednom prođe i ja vidim svoj članak, lepo ukrašen, s velikim naslovom, s mojim imenom, objavljen na čelnom mestu u novinama."

Bruno se seti šljapkanja u hodniku.

"Međutim, pokraden sam, i zato tražim Vaš savet. Šta da radim? Članak je objavljen, pogledajte." Šesto razvi novine i nadlanicom blago lupi po naslovnoj stranici. "Istina, naslov mu je izmenjen. Moj je bio Halejeva kometa - Obećana zemlja. Imam ja stila. A oni su stavili nešto trt-mrt o Madagaskaru. Sve su moje teze tu. Delovi članka su nešto ispremeštani, ponešto je i izostavljeno, ali sve je tu moje. Sada shvatam zašto nisu članak mogli odmah da objave. Trebalo im je vremena da ga isprepisuju, da promene tu i tamo pokoju reč, kao i da ja zaboravim na ono što sam napisao, pa tek onda da ga mirne duše objave, i to pod tuđim imenom, kao da se ja tobože stidim svoga. Članak sam čak potpisao nadimkom, da bi svi znali ko je njegov pisac. Eto, vidite da sam opljačkan. Moj članak je objavljen kao da nije moj. Moje ideje su plagirane, samo što su izvršene neznatne zamene, umesto Komete - Madagaskar, inače tu je i poseban tretman, i konačno rešenje, ma u celosti je moj autorski rad prepisan. Uzmite, pročitajte, uverite se i sami."
Bruno sleže ramenima, rekavši tiho: "Zaista žurim, već mi je vreme. Pa ipak, ako verujete da sam upućen u te stvari, u plagijate, krađe autorstva i slično, moj savet je da jednostavno dignete ruke. Budite naprosto zadovoljni što Vaše ideje prolaze, što hvataju korena, i postaju takoreći opšte dobro. Šta biste inače učinili? Ne primajte to srcu. Jednom će istina biti otkrivena i bićete neizbežno udostojeni pažnje. Vaše ideje su originalne. Ako ste danas marginalizovani, sutra ćete biti u centru, nećete moći da se odbranite od slave, a ona je ko kuga, ni vatra je nije kadra zauzdati."

"Da, da, tako sam i ja sam na momenat pomislio. Apsolutno ste u pravu. Postupiću kako kažete. Izvinite, još trenutak: kako ste ono rekli - da ne marim, da budem ponosan, jer moje ideje su opšte ili javno dobro?"
Bruno odmahnu rukom Šestu, što je za ovoga značilo i jedno i drugo, i opšte i javno dobro, kao i diskretnu, ali solidnu podršku gospodina Profesora da nastavi sa svojim originalnim idejama, požrtvovano, ma i po cenu da njegov genije ostane nepriznat, da, valja biti dosledan i odvažan, uraditi najviše šta se može, po svaku cenu, nema vatre bez pepela, da, i tu mu se ote glasno, dosta više s tim tlačiteljima Jevrejčinama. Slučajni prolaznik pogleda Šesta sa odobravanjem.

Za razliku od fresaka koje Bruno radi, po nalogu gradske komande, na zidovima Jahačke škole, Reitschule, za bivšeg stolara Landaua, današnjeg gestapovskog časnika, pravi porodične portrete, rodoslove, oslikava dečju sobu. Bivši stolar je za sebe obezbedio ličnog umetnika, "svog Jevrejina". Dokle god je "njegov", poklonjena mu je izvesna zaštita, mimoilaze ga pogromi i transporti, a ponekad dobije tanjirić čorbe ili ostatak od ručka. "Ja sam domaća mačka", ponavlja u sebi dok se prijavljuje, "pijem mleko iz zdele."
Danas samo jedan, jedan i po sat, kažu mu, pa ni toliko. Večeras domaćinu dolaze gosti na dogovor. Bruno se dvoumi koju od Grimovih bajki da izabere. Dali su mu olovke u boji i tabak crtaćeg papira. On zna kako je to teško naći u prodavnicama Drohobiča. Dete nije tu, izišlo je da se igra. Kao da se preslišava, poluglasno prepričava Ivicu i Maricu, a onda započinje lagano da crta jedan od prizora iz Snežane i sedam patuljaka. Da li da za Snežanu skine crte s Jozefininog lica? Ona je ionako katolkinja. Odustaje. Nije sposoban da dozove Josefin lik. Snežana, uspavana, ispada nekako bezlično. Tek nagoveštena sličnost sa Anješkom iz Doma. No, princ u potpunosti liči na Šesta, ali veoma vitkog i podmlađenog. Nos je apsolutno njegov. U ćošak ubacuje i jednog patuljka. To je, onako, njegov iskarikirani autoportret. Na patuljkovom maltene bezizražajnom licu iskrsava, jedva primetno, tek iz pozadine, životinjsko lice. Bruno s nekoliko poteza pojačava i sada je to, mada i dalje teško vidljivo, ali nesumnjivo prisutno, žalostivo psetance čije oklembešene uši vise preko patuljkovih obraza. Da bi obris prerušio, docrtava kapuljaču sa spuštenim ušankama. Nisam više za detinjarije, prošaputa, moja genijalna epoha je iščezla, detinjstvo, moji mesijanski trenuci.

Bruno se zagledao u rad. Okleva. Da li da nacrta drugi, a ovaj ponese? Ne, ne bi više stigao. Nema vremena. Na kraju bih ga još i uništio, pomisli, kada se setim onih papira u Domu staraca, te oporuke prema kojoj niko više ništa ne baštini.

Bruno oblači tanki kaput na izlazu. Samo da stigne pre policijskog časa da ode još po hleb. Napolju duva. "Vidim da se slabo hraniš, Šulc", kaže odsečno Feliks Landau, pojavivši se u predsoblju, i u uniformi. "Ne štedi na sebi i nemoj da mi se razboliš. Očekujem mnogo od tebe. Naša nacija ceni umetnost, i lično sam je dobro upoznao dok sam radio stolariju." "Da, herr Landau." "Zakačio sam se s Ginterom. Taj je osvetoljubiv." To je tako rekao kao da je rekao "gad". "Ne mogu da brinem o svemu, a poslova, s vama, Jevrejima, uvek ima. Jasno mi je da ste zaslužili, ali uvek govorim da oni koji umeju - mogu greh da odrade. Znači, ne izlaži se, drži se reda. A sada idi do kuhinje. Neka ti nešto daju."

Prebirajući u glavi svoj "jednostavni plan" grada, uobličen na instinktima i čistoj intuiciji, planirajući kako da najbrže stigne do hleba, ponovo pomisli na Josefu. Zar je mogućno da se ne može setiti njenog lika? Dobro, ove godine su za njega ionako godine amnezije. Najstrelovitije nam iz mašte vetre oni koji su nam bliski ili su nam nekada bili veoma bliski. Posvetio joj je svoju drugu i poslednju objavljenu knjigu priča. Tako je postala njegova zaručnica ne samo u životu nego i u duhu. Sanatorijum pod znakom Peščanika Jozefini Šelinskoj. Spojio je laž i istinu života i duha. Ne, ne samo da nije kadar da je sebi opiše, nego je nemoćan da išta kaže o njoj a da mu to samome zazvuči verodostojno. Pre pet-šest godina mogao je s njom da provede najmanje mesec dana u Lešnjoj potkovi, u najboljim sanatorijumskim uslovima, kada se bolesna čula oporavljaju u dodiru s prirodom i isceljuju kroz ljubav, a ipak nije. Čitava večnost je otada prošla. Mogao bi da kaže da se celog života nije micao odavde. Pariz, davno, Varšava ponekad, uvek prekratko. U Domu staraca, u pećini knjiških kolekcija, na dnu tog ispisanog bezdana, u poslednjoj knjizi, sakrivenu čuva falsifikovanu ispravu s kojom bi mogao da se preseli u Varšavu. Bila je zrno peska posle čijeg pada moramo da okrenemo peščani časovnik. Ta Kennkarte mogla bi biti izbavljenje. No, šta neki Statistički zavod zna o njegovom spasu! Odmahnu rukom i ogleda se u strepnji da ga ne vrebaju. Šta je onako mrko govorio Landau? Da ga ne uhapse? Gutljajem supe zavarana glad vratila se još žešće. U ćudi joj da biva sve nestrpljivija što je veće očekivanje da će biti utoljena, što je bliže hlebu. To je glad crnog četvrtka.

Jozefina je izgubljeni čarobni breg. Od zajedničkog nam ostaje jedino Kafkin Proces u prevodu. A i on je poput isprave za Varšavu falsifikovan ili nam je, dok je prevodila i pouzdanje joj padalo, sav pesak iscurio iz peščanika. Na kraju sam jedino ja potpisao prevod, njen prevod, moje ime. Valjda je tako moralo biti. Posveta nije dovoljno iskupljenje. Mesiju ne diram, od kada i ne pamtim. Jedan roman za drugi, pisani za prevedeni, nedovršeni za nedovršeni. Moj rukopis u komadima, moj Mesija koji neće objahati horizont i, naginjući se nad svet, konačno pasti na ovu zemlju koja više nije ni bespomoćna ni otvorena ni bela - za Proces kome takođe nije mnogo nedostajalo da skonča u Domu staraca, razvrstan, popisan, spaljen. Da bi neko delo bilo sačuvano, drugo će morati da ostane nestvoreno, za sve koji se nikada rodili nisu niti će ikada biti rođeni. Eto pravde koju fantazija uvodi u stvarnost.

S Mesijom ode i Josefa. Zato se više ne sećam njenog lika. Ona je lik iz Mesije, i ostaće tamo kao u kovčežiću koji sam, želeći da biram između mnogih, promašio... Kao u snu, kao da sam hodao u snu i, u neverici, promašio kvaku. Tako sam promašio i s Lešnjom potkovom, i s Josefom, u Mesiji ili u životu. Pipnuvši džep u kome mu je bila dozvola za kretanje, preseče ulicu. Zagrizavši usnicu, direktno se obrati liku iz romana. "Izgleda da ja to samo sanjam, je li?"

Sve vreme sam to znala. Ali, kako bih mogla da ti to kažem!
Da, ne, nisi mogla. Nisam ti davao priliku. I prevodila si pod mojim pritiskom. Sve što si mogla, bilo je kao sudbinski predodređeno. Zahtevao sam da govoriš jedino o sebi. O meni si morala da ćutiš. Trebalo je da te pustim. Više znaš nego što hoću da priznam. Zapravo jedino što znaš - to sam ja. Ni o kome drugom. Ponajmanje o sebi. Ti si moj san, moj, ničiji više, i nikome važan osim meni.
Da. Ne postojim drukčije. To je tvoja muka, a sada i moja. To je čarolija od koje nikome neće biti lakše, ali barem znamo da smo proživeli nekoliko trenutaka u nadi da će nam biti lakše, u nadi da iz svega može nešto ispasti.

Pa? Da li je ispalo?
Sanjaš me, i ništa više. Sanjaš me, i ništa više. Sanjaš me, i ništa više. Ništa više. Baš ništa, ništa.
I to nimalo - već mi je u svakom pogledu mnogo. Još kada bi se nekako oslobodila mene, kada bih bio otpušten s ponižavajućeg, činovničkog mesta tvog čuvara, bilo bi više od svega, prava stvar.
Onda bih ja tebe mogla da sanjam. Šansa da nešto ispadne.

Da. To.

Trebalo je, izgleda, da prođe dan i da ga tek prvi sumrak nepobitno uveri da je prošle noći ipak usnuo, i da više ne umišlja. I da je svu svoju fantaziju ostavio u dečjoj sobi, predao je bajkama, zamenio za šoljicu supe. Sada mu se svest razbistrila i znao je da je spavao, i seti se nastavka prizora iz sna. Tigrovskim skokom se našao na zidu koji je opasivao groblje, taj svetli džep usred velike, talasave jesenje noći, još veće usled senki, raširene vetrovima. Prepoznao je i groblje, Jevrejsko. Pogledom je pratio daleku priliku na mračnoj ulici. Zalaja neko štene, a prilika požuri, gurajući kolica na dva točka. Kad god bi dvotočkulja malo zaškripala, iz kapija bi se oglasio lavež. Na kolicima je bilo beživotno telo, tek delimično prekriveno. Sve mu se to približavalo, lavež, škriputanje, tamna prilika na čije je lice usredsređeno čekao da ga jasno vidi i raspozna. I to mu ne bi neobično.

Dok je hitao, pošto je nabavio hleb, plativši ga prehrambenom kartom i crtežom, od jutros skrivenim pod košuljom, pridruži mu se Pavel. Njih dvojica se, konačno, zaputiše Ulicom Mickijeviča. Pod kaputom je milovao umotani hleb, odolevajući da ne odlomi komadić i proguta ga naočigled uličnih prolaznika. Pred očima mu najednom ponovo i živo iskrsnu san. Bio je to upravo Pavel u snu; prepoznao je i ulicu, to je bila ova ulica, eno tamo na okretu u Ulicu Čackog, prepoznao je i mesto, do koga im je ostala još nekih desetak koraka. Na tom mestu Pavel, usred noći, iz džepova ubijenog grčevitom brzinom vadi dokumenta i papire, a onda ga tovari na kolica. Okrete se prijatelju i htede da mu ispriča svoj san. "Sanjao sam te...", ali ču kako ga preko ulice neko poziva, piskavim glasom. Istovremeno, u Ulici Čackog vide da je racija. Desetak ljudi stajalo je u gomili. Glas u kome se osećala začuđenost i radost, kao kada nekog bliskog sretnete neočekivano, glas istovremeno nošen upitnošću i nerazumljivim, slavodobitnim besom zbog upitnog tona. "Jesi li ti, Bruno?" Bruno mahinalno ubrza, pa stade i pogleda ko ga zove, sa strepnjom već zbog činjenice da je na domaku policije koja je zapovednim povicima saterivala nemu grupu na pedesetak metara odatle. Opazi da se Pavel uzmaknuo u senku apoteke, i udaljavao koračajući unatrag. Piskavi glas je poticao od... Bruno je s nevericom zurio u dečaka, odevenog u crnu uniformu i s lakovanim čizmama čije su pete odzvanjale po pločniku. Dečak najednom poraste. Nije mogao da se priseti da li ga poznaje. "Šulc", reče mu ovaj, još piskavije. "Ne poznaješ me, je li? Ja sam onaj koga odavno tražiš, i za tebe sam Mesija." Izvadio je iz futrole već otkočeni pištolj. "Klekni!" Dok se spuštao na kolena, Bruna kao da prostreli san koji nije stigao nikome da poveri. Vide da je telo sahranjivano u njegovom snu, telo koje je na kolicima nošeno noću po Drohobiču put Jevrejskog groblja, telo čiji neobeleženi grob nikada više neće biti prepoznat, njegovo sopstveno telo. Vide da je, u poljupcu s pločnikom, beskrvno lice mrtvog koji će biti odnesen s puste ulice, njegovo lice. Instinktivno, štiteći se, veknicom hleba pokri vrat, oseti čak i njen tvrdi, neočekivano hladni dodir na zatiljku. Prvi put da ga je bolesna glad tokom tog dana prošla. Iznad glave je čuo šištavi smeh. Ja nisam mrtav, pomisli, samo sam začaran, i u tom trenu mu je gestapovac Karl Ginter prvi put pucao u glavu.

Onda je, ponovo u glavu, opalio još jednom.

Sve je u tom četvrtku bilo uobičajeno u životu Bruna Šulca, sve je bilo kao i mesecima unazad, osim da je ovoga puta Bruno Šulc bio zauvek začaran. I razumljivo je tada što njegov grob, posle oslobođenja, kada je Drohobič pripao Ukrajini, nikada nije mogao ni biti pronađen. Čak su, putem novinskog oglasa, traženi njegovi naslednici ili dalji srodnici da bi im bila predata Šulcova ostavština. Ali, ni oni se nisu javljali, niti su ikada nađeni. Rukopisna ostavština u pitanju, neuručena, u kojoj je mogao biti i roman Mesija, takođe je nestala bez traga.

Bruno Šulc je, u sumrak, ostao na ulici izvesno vreme. Potom se piščev prijatelj krišom vratio po njega. I po hleb, koji je začudo ostao na mestu, netaknut, poprskan krvlju. U tom hlebu, u koji nije zagrizao uprkos ogromnoj gladi, stekla se sva detinjasta blagost Šulcovog života, hraneći nas koji ne želimo da ga zaboravimo.
U našoj začaranosti traje njegova začaranost. Sve ostalo što se može reći, već pripada mašti.

Objavi komentar Blogger

 
Top