MILOŠ VASIĆ:


PISMO SRĐANU TEŠINU



Dragi Srđane:

Pišem ti preko Peščanika, jer uskoro više nećemo imati drugog načina za javnu komunikaciju, kako je krenulo.

Vidim da te je postavilo za domara u Kikindi, u tom nekom kulturnom objektu i da si se jako naljutio na njih i poslao ih prostim rečima tamo gde im je i mesto, ako mene pitaš. Razumem te: i mene je jednom tako svelo na platu čistačice u NIN-u, mada me nije premestilo na to radno mesto – što bih bio voleo više. Čistio bih i brisao uredno i ponizno, jer je to posao odgovoran i važan, a ko smo mi da preispitujemo Previšnje Ukaze? Vidi: posao domara – to se kaže i hauzmajstor – odgovoran je i važan: treba neko da menja sijalice, vodi računa o grejanju i jesu li radijatori odzračeni, da bdi nad blagostanjem i sigurnošću jedne tako važne ustanove. Nisi rekao nude li ti i domarski stan; to bi bilo još bolje.

Ti si čovek pisac. Zato ću ti ispričati anegdotu koju sam jednom davno u Parizu čuo od Danila Kiša i dobro je zapamtio.

Dakle: jednoga dana 1937. godine u Moskvi, jedan tako domar po imenu Andrej Platonov čistio je brezovom metlom trotoar ispred kuće koju duži. Prođe čovek na biciklu i Platonov pomisli: Bože, da mi je bicikl, pa da se odvezem do Vologde gde, čujem, ima krompira… Tog biciklistu u međuvremenu prestigne čovek na motociklu, a biciklista pomisli: e, da mi je motocikl, pa bih skočio do Tule, gde ima čak i mesa na crnom tržištu. Prestigne motociklistu sjajni crni ZIL sa tamnim staklima u kome sedi čuveni sovjetski pisac, slavan, a bez talenta i pizda od čoveka, Konstantin Simonov. Motociklista ne sme ništa ni da pomisli. Simonov, međutim, misli ovako: džabe ti je i crna limuzina i Staljinova nagrada, Konstantine, kad talenta nemaš; da mi je talenat jednog Hemingveja, šta bih dao… U istome trenutku u Havani Ernest Hemingvej stoji za pultom i piše (mučili su ga šuljevi, pa je pisao stojećki) i misli: džaba mi i talenat i Havana i sve te pare, kad nisam genije kao Andrej Platonov koji sada čisti brezovom metlom ulice po Moskvi.

Nije Danilo Kiš nama te večeri tu anegdotu ispričao bez neke; i on je čovek pisac i bio je mnogo pametan.
Razmisli, dakle, Srđane. Moj ti je savet da se skrušeno prihvatiš domarskog posla, da nabaviš plavi mantil ili kombinezon, da imaš čekić, šrafciger i kombinirke u džepovima, da – ako daju – stekneš i domarski stan i da se staraš do daljnjega. Tvoje je da pišeš; kad su mogli domar Platonov i obućar Crnjanski i razni drugi, možeš i ti. Drugo si ti od onih koji su ti ponudili častan i odgovoran posao, a sami „ništa ne pišu niti rade, nego samo žive, drugima za primer“ (Platonov).


Srdačno tvoj,

Miloš Vasić

Peščanik.net, 04.01.2014.

Objavi komentar Blogger

 
Top