DANILO KIŠ


JUDAIZAM



Imati za junake svojih tekstova Jevreje, to se smatra nekom vrstom rasno-versko-nacionalnog opredeljenja, i neki bi kritičari, kada bi mogli, mene najradije uvrstili u hebrejsku literaturu i naterali me da pišem ako ne na hebrejskom a ono na jidišu. I tu je uzaludno svako dokazivanje, svako objašnjavanje, jer u odsudnom trenutku, u trenutku kad zatrube nacionalističke trube onda se treba opredeljivati za narod, za pokrajinu i za oblast, onda se treba jasno izjasniti da li si naš ili njihov, jer nečiji moraš da budeš.






Kada se govori povodom mojih knjiga o problemima judaizma, o Jevrejima, o „stradanju Jevreja”, itd., itd., sve to izaziva u meni jednu vrstu idiosinkrazije koju tumačiti (psihološki) jevrejskim kompleksom, frojdovskim Heimlichkeit-om, dakako da nije dovoljno. Što se mog odnosa prema judaizmu i jevrejstvu uopšte tiče, ja sam, još i mnogo pre nego što sam upoznao Kestlerovu surovu asimilatornu teoriju, na neki način i sam, idejom i življenjem, bio tu istu teoriju prihvatio, mada me je praksa, književna praksa u prvom redu, na izvestan način demantovala: pisati o Jevrejima, imati za junake svojih tekstova Jevreje, to se smatra nekom vrstom rasno-versko-nacionalnog opredeljenja, i neki bi kritičari, kada bi mogli, mene najradije uvrstili u hebrejsku literaturu i naterali me da pišem ako ne na hebrejskom a ono na jidišu. I tu je uzaludno svako dokazivanje, svako objašnjavanje, jer u odsudnom trenutku, u trenutku kad zatrube nacionalističke trube (ne Jerihonske!) onda se treba opredeljivati za narod, za pokrajinu i za oblast, onda se treba jasno izjasniti da li si naš ili njihov, jer nečiji moraš da budeš. I reći tada da nisi ni naš ni njihov, ako te još uvek budu pitali, onda to znači da si ono što oni intimno misle da ti jesi, nešto treće, možda ne njihov, možda još ne protivnik, ali u svakom slučaju neko na koga se ne može računati na opštenarodnom zboru književnika i fariseja. I kazati im tada da ti zapravo pripadaš, svojim jezikom na kojem sanjaš i na kojem pišeš, da dakle pripadaš ovoj našoj literaturi (makar pojam tradicije smatrao širim, evrocentričnim, i ne samo evrocentričnim, nego svetskim, zaista svetskim, neburžoaski i nenacionalistički, i ne čak u geteovskom značenju Weltliterature, nego borhesovski, kestlerovski, na način kako je zamišlja i shvata jedan Etijambl), reći im, dakle, da si, iz tog ugla gledano (u smislu tradicije) jugoslovenski pisac, to se onda smatra nekom vrstom književne laži, ili beskućništva, Heimlichkeit-om koji izaziva sažaljenje ili bes, jer si se tim opredeljenjem pokušao sakriti, poku­ šao si prikriti svoju intimnu pripadnost i pokušao si da već na samom startu, kao da su u pitanju utrke, zauzmeš sebi mesto u prostoru i vremenu, kao da si krenuo u pohod u sve naše krajeve, odjednom, ni kućić ni odžaković, Lutajući Jevrejin, koji će tim svojim opredeljenjem, tim svojim jasnim i jasno naglašenim književnim znakom dospeti bez po muke i do evropskih i vanevropskih izdavača, a zna se kojim putem i načinom.

Jevrejstvo je, međutim, u mom slučaju, i ne samo u mom, što se tiče psihološkog ili metafizičkog plana, isto ono nepromenjeno osećanje što ga je još Hajne nazvao „porodičnom nesrećom", Familienunglück, i ja bih svoje knjige iz tzv. porodičnog ciklusa najrađe nazvao tim zajedničkim naslovom: „Porodična nesreća". A to osećanje porodične nesreće jeste neka vrsta anksioznosti koja, jednako na knji­ževnom i psihološkom planu, pothranjuje osećanje relativnosti i — poteklu iz nje — ironiju. To je sve. „Moj je judaizam bez reći, kao Mendelsonove pesme." (Borhes).

Judaizam uz to — možda više u slučaju ličnosti iz mojih knjiga, E.S.-a i B.D. Novskog, nego u mom ličnom — ima nešto od one snažne i tajanstvene afektivne privlačnosti o kojoj govori Frojd, nešto od one „uznemirujuće neobičnosti" (što je samo slobodniji i tačniji prevod Heimlichkeit-a), koja je već, sama po sebi, vid oneobičavanja i na književnom planu. Posmatrano iz tog ugla, u odnosu na E.S.-a ili B.D. Novskog, određene prerogative judaizma, onako kako ih je shvatao Frojd, nisu bez zna­ čaja u formiranju pogleda na svet tih ličnosti: judaizam je tu vrsta latentne pobune. „Kao Jevrejin" — kaže Frojd — „ја sam bio spreman da pristupim opoziciji i da se odreknem svakog sporazuma sa kompaktnom većinom."

Sto se tiče Grobnice za Borisa Davidoviča (mislim na knjigu), i u njoj je udeo jevrejstva onoliki koliki je bio u samom boljševičkom pokretu (i ja sad nemam nameru da ulazim u razloge tog učešća), dakle u plejadi onih koji su stvorili „deset dana koji su potresli svet." Ta se vrednost dâ i numerički izraziti i mislim da jedno takvo merenje u okviru moje knjige ne bi dalo bitno različitu sliku od one koju o tome pružaju istorijski i arhivski izvori: od 246 tvoraca Oktobarske revolucije bilo je 119 „stranaca i Jevreja", od čega 16,6°/o Jevreja. Podatak koji bi bilo zanimljivo uporediti sa podacima o poreklu ličnosti iz knjige Grobnica za B.D. 

Jevrejstvo u Grobnici za B.D. ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem Jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je i tu, као i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja. Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizma književne transpozicije.


 

Iz: Čas anatomije, Nolit, Beograd, 1978



via  https://filozofskimagazin.blogspot.ba/2016/08/danilo-kis-judaizam.html


Objavi komentar Blogger

 
Top