foto - Mišo Mirković



JAKOB AUGSTEIN

preveo Miroslav Marković


DECA I RAT



Na prvoj slici koja nam se urezala u pamćenje je beživotno telo deteta na plaži. Ono kao da je zaspalo dok ga zapljuskuju talasi u kojima se utopilo. Na drugoj je mali dečak iz Alepa, lica prekrivenog prašinom i krvlju dok sedi na oranž sedištu u kolima hitne pomoći, praznog pogleda uperenog u kameru. Stalno viđamo ovakve slike. Građanski sukob u Siriji je i rat slikama. Kada mrtvu i ranjenu decu koristite na ovaj način, to je zloupotreba dece i naših osećanja, bez obzira na vaše namere. Prestanite sa tim.

Ove slike su neumerene i doslovno nepodnošljive. Kako da nastavimo da živimo kada ih ugledamo? One zahtevaju da se umiranje odmah zaustavi. Ali šta bilo ko od nas može da učini? Bukvalno ništa. Ove slike nam ispostavljaju apsolutni zahtev koji ne možemo da ispunimo. To je opasno, jer ako naš moralni sistem trpi poraze pred apsolutnim užasom, on se ruši ili pretvara u laž.

Susan Sontag u svom eseju Regarding the pain of others / Gledajući tuđu patnju zahteva da se prepustimo užasu ovih slika. „Slika kaže: okončajte ovo, intervenišite, učinite nešto. Ključna je ta konkretna reakcija“. Ali to je u stvari nemoguće. Pa upravo se tim rečima pravdaju zapadne vojne intervencije, koje uvek samo pogoršavaju stvari. Ljudi u Avganistanu, Iraku, Libiji bi bili sretniji da zapad tamo nije intervenisao. I u Siriji bi bilo daleko bolje da su se zapad, Rusija, Iran i Saudijska Arabija uzdržali od intervenisanja. Susan Sontag iznosi moralno-filozofske argumente, ne političke. To je slabost njene teze, jer u političkoj stvarnosti stravični prizori se koriste za opravdanje novih vojnih intervencija.

Da ne govorim o političkoj instrumentalizaciji mrtve dece. Kamera ima objektiv, ali to ne znači da je objektivna. Kada prikažete jedno mrtvo dete, ignorišete stotine druge dece i svesno ili zlonamerno pravite hijerahiju među žrtvama. Gledaoci te fotografije će biti ponosni na svoju sposobnost saosećanja, u skladu sa Lessingovom poukom da je „saosećajni čovek najbolji čovek“. Tek je prosvetiteljstvo izvelo revoluciju saosećanja, koje nije prirodno osećanje, već kulturološki fenomen. Patnja nije oduvek povezivala ljude. Prizor satira Marsije kojeg živog deru na slikama starih mastora kod savremenika je izazivao samo zadovoljstvo zbog kažnjavanja hibrisa i zadovoljenja pravde. Tek od prosvetiteljstva predstave ljudske patnje su sračunate na efekat prenošenja moralnih normi sa bliskih osoba na daleke neznance. U pitanju je pokušaj univerzalizacije ljubavi prema bližanjima nizanjem strašnih prizora.

Schopenhauer je jedan od filozofa saosećanja koji nam je u svojim delima ostavio kolekciju raznih zverstava za koje su ljudi sposobni: „Mnogi ljudi bi ubili samo da bi salom ubijenog uglancali svoje čizme“.

Saosećanje je ambivalentno osećanje, u smislu da je njegov nužni preduslov uzbuđenje. Mediji objavljuju slike golih žena sa namerom da seksualno uzbude. Slike mrtve dece treba da pobude moralne strasti. Iza saosećanja može stajati i sebični interes, kao što je još sredinom 19. veka primetio Søren Kierkegaard: “Društvene ambicije ovog divnog osećaja su u porastu. U Lajpcigu je osnovan komitet koji je toliko brinuo zbog tragične sudbine ostarelih konja da je odlučio da ih pojede”.

Zato kada mi od sada pokažete slike mrtve dece, iskoristiću svoje pravo da skrenem pogled.





Spiegel, 29.9.2016.


via  http://pescanik.net/deca-i-rat/





Objavi komentar Blogger

 
Top