MARKO VEŠOVIĆ



POMEN BRATU I SESTRI





SESTRA MILANA MILIŠIĆA




Meni je ime Milica. Kad je htio da bude prema meni nježan, Milan me zvao Milicija. U ovom ratu sam ostala i bez brata i bez majke. Više nemam nikog. A i bolesna sam.

Ne zaboravi da imaš Boga”, kaže mi komšinica.

E, zbilja baš, to stalno zaboravljam, mislim se ja. Ali ne vjerujem da će zbog toga meni Bog zamjeriti. Tu smo da zaboravljamo. Kad ne bismo zaboravljali, ne bi nas ni bilo. To je moje lično mišljenje.
I ja sam završila fakultet, ali sam se poslije toga razboljela. Ljekari su rekli da sam oboljela zato što sam u životu bila prezaštićena. Živjela sam pod staklenim zvonom: majka, tetka, ostala rodbina, svi me, sa sviju strana, branili od života, i baš to me, vele, uništilo. 

I Radovan Karadžić me liječio. Tablete koje mi je propisivao pomagale su mi, neću da kažem. Ali se onda ispeo na brdo i počeo da me gađa granatama.
Pa što si me, onda, liječio, je li? Što sam, onda, pila tvoje lijekove?” – mislim se ja.
Ali tješim se da nisam jedina. Ko zna koliko u Sarajevu ima nas kojima je Karadžić prvo davao tablete, a onda – granatama po njima.

Na komodi su stajali njegovi nalazi i recepti, jer nisam mogla da upamtim lijekove koje mi je propisao. I jednom pogledam onako. I vidim razgovijetan njegov potpis i uhvati me strah. Šta ako neko od ljudi koji mi dolaze vidi taj potpis i upita me: šta ti je ovo?
Pa zgužvam sve te recepte i nalaze i bacim ih u vatru.
Milan ju je stalno u pismima korio: Treba jednom da počneš brinuti sama o sebi. Da sama sebi ložiš vatru, da sama sebi ovo, da sama sebi ono. 

Molio ju je: Ne budi izlempana i raspekmežena, ako ne uradiš nešto ozbiljno za sebe, umrijećeš mlada. I odvoji se od majke bar dva-tri sata dnevno. Fizički se odvoji. Ubiće te to što si stalno uz majku, što si se pretvorila u njenu dadilju, što drukčije i ne postojiš osim kao njena dadilja.
Milan je mislio da je to najopasnije za mene: neću nikad odrasti, vazda ću ostati dijete zato što sam majkina dadilja.
Govorio joj je: ajde na Trebević, ajde na Baščaršiju, ajde na kliniku, ajde gdje god znaš, idi u knjižaru, idi u.. u… u – ma znaš gdje! Bavi se bilo čime što nije gospođa Olga Milišić, što nije titranje oko Olge, što nije bolesni strah za Olgu. 

Ako hoćeš prevodi filozofske tekstove, ti si čini mi se zaboravila da si diplomirani filozof, ako hoćeš zavedi neoženjenog komšiju; ako hoćeš sviraj violinu, to je sasvim svejedno. Milicija moja, učini nešto, nije majčin život u tvojoj ruci, nisi ti anđeo Gospodnji da smrt i život dijeliš. Ali u tvojoj ruci jeste tvoj život, i nemoj ga baciti u smeće tako divljački, moli te tvoj brat.

Ali ja, onda, Milanove riječi jesam čitala, ili ih nisam razumjela, i jesam li slušala, ali ih uopšte nisam čula.
Majka bi vam, sigurno, mnogo ljepše nego ja ispričala za Milana. Jer ona je puno čitala, a Milan joj redovno donosio knjige. Posljednja se zvala Običan dan od Gončarova. Zabilježila je čak i dokle je došla.
Milan je u djetinjstvu bio stođavo. Kad prekardaši, otac ga zaključa u verandu dok ne zamoli za oprost. Jednom je sa djecom čupao ćeropane. To su muškatle. Komšija kaže:
Ovaj Milan, ko hajduk, čupa ćeropane, a njegova majka, gospođa Olga, sjedi i čita i baš ti je nju briga”.
Čitala sam i ja prije nego što sam se razboljela. A onda me prošla volja za čitanje, ostala mi jedino volja da satima gledam u svoje ruke, ili u plafon, ili u jednu tačku. A sad, kad sam ostala živa u ratu, ne mislim da ću više ikad onako gledati. Nadam se da neću, ali ko će znati sigurno? 

Da je živa, majka bi vam sigurno ljepše nego ja ispričala i ono o ustašama.
Sa Milanom je iz Dubrovnika pobjegla 1941. godine. Sjela na uskotračni voz, s djetetom u naramku, da se od ustaša skloni kod rodbine u Sarajevu.
Onda ustaše zaustave voz, sve Srbe poskidaju i pobacaju u jamu. Samo majku i Milana nisu bacili. Majka je jednom ustaši stalno ponavljala:
Pogledaj ovo dijete, pogledaj ovo dijete”.
I onaj ustaša pogleda Milana. I sažali se. Pa kaže onim svojima:
Propustite ih barem do Sarajeva”.
Milan je o tome i pjesmu napisao. Zove se Pretres. “E baš bih ga volio upoznati”, znao je reći često. “Volio bih vidjeti kako izgleda, šta priča, i uopće”.
Pa pita mamu: pamti li kako je taj ustaša izgledao? Majka kaže da ne. Niti ga je upamtila, niti ga je zaboravila.
Pa kako to, boga ti? – pitamo mi. 

Ona jeste u njegovo lice gledala, ali ga vidjela nije. Od straha. Od toga je u Milanovoj pjesmi nastalo ono “čudo koje ne možeš prepamtiti i ne smiješ zaboraviti”. 

Milan je uvijek tvrdio da smo bili jako siromašni. Tvrdoglavo je ponavljao: “Mi smo bili siromašni, mi smo bili siromašni“. To mi je jednom dosadilo, pa sam pitala majku:
Jesmo li bili?”
A ona: “Kako smo mogli biti siromašni kad je Milan imao kinderfrajlu, a ja kuvaricu?”
Onda ja, sljedeći put, velim Milanu:
Milane, upamti, mi nismo bili siromašni. Jer si ti rastao uz dadilju, a mama čitala knjigu dok njena kuvarica pravi ručak. Ali, ako to tebi treba za tvoju pjesmu, onda nek ti bude da smo bili siromašni”.
Mama bi onda rekla: “Koga Bog obdari na jednoj strani, na drugoj ga ostavi prikraćenog, isto ko moj Milan što je ostao prikraćen u zdravom razumu”. A tako nekako, vala, i jeste bilo.
Strašno je mrzio jednoga majora sve dok nisam shvatila da ga mrzi zato što misli da je major najviše dokle se u vojsci može napredovati i objasnila mu da je to mali čin. Nije znao činove, jer nije služio vojsku. Kad sam mu objasnila, zaključio je da mu se ne isplati mrziti tako mali čin. 

Ja neću u vojsku, radite šta znate, ali neću u vojsku“, rekao je kad je završio fakultet. I ujko Nino ga oslobodi vojske: nađe ljekara koji će ga osloboditi.
Ali je trebalo je da mu Milan ponese pare. Kaznio ga ujko Nino: morao je lično Milan da ljekaru ponese te pare! Znao je: moraju se za to dati pare.
Ali, kad je došao kod ljekara, para nigdje. Pretraživao po sebi pola sata, a para uopšte nema. Onaj ljekar ljut, shvatio to kao Milanovu sprdnju. I Milan se vrati kući, a pare mu u zadnjem džepu.
A jednom je Milan ukrao tramvaj. Jeste, jeste, u-kra-o. Govorilo se da se jedino tramvaj ne može ukrasti. On je htio dokazati da ta izreka uopše nije tačna. I ukrade tramvaj, i stane bježati s njim, i slupa ga cijelog, i bude suđen i veliku odštetu plati. Majka bi vam to ljepše ispričala, bila je vrlo obrazovana, a ne ko ja: danima gledaj u plafon, ili u svoje ruke, ili u jednu tačku.

Onog dana kad je Milan poginuo, ja sam preležala na kauču, gledala drugi program, i nisam sebe mogla natjerati da ustanem i upalim prvi, a na njemu je javljeno za Milanovu pogibiju.
Izjutra me zove Abudlah Sidran telefonom: 

Milice, muka mi je. Milan.”
Šta je s Milanom, pitam ga.
A on opet:
Milice, muka mi je. Milan.”

Poslije nazove me njegova Šahbaza i kaže da je Milan ubijen. A komšija koji je ispred vrata čuo naš razgovor kaže: 

Nije čudo što su ga ubili. Oni hoće da pobiju sve viđene ljude. To im je plan.”
Znala sam da ne smijem ni plakati, ni vrištati, jer ako majka dozna za Milana, odmah će umrijeti. Starost i bolest i nemoć bili su su je skroz ispili, došla ko paučak, evo ovolišna, ma nema je uopšte. Morala sam, kako sam znala i umjela, skriti od nje smrt Milanovu, da i bez nje ne ostanem. Jer ako majka umre, ja ću se ubiti. Šta ću sama na ovome svijetu?
Počeše dolaziti ljudi s flašama rakije na žalost, a ja nikoga nisam smjela da pustim u kuću, jer će se majka odmah sjetiti i reći će:
Milica, otkud kod nas ovoliki ljudi kad mi nemamo toliko prijatelja?”
Pa sam njihova saučešća primala ispred vrata. U hodniku.
Jednom iz Zagreba zvala Nikoleta Svilokosić, prva Milanova ljubav. Pita: zna li mama za Milana? Ne zna, i ne daj bože da sazna. Violeta mi onda veli da će lično doći u Sarajevo i kazati joj. Jer svaka majka ima pravo da zna za smrt svoga djeteta. 

A ja počnem plakati! 

A Mario, naš stanar i student medicine, uzme mi slušalicu i kaže:
Gospođo, vi možete doći u Sarajevo, ali ako to pokušate reći staroj, ja ću vas u tome najsurovije spriječiti. Noge ću vam polomiti, ako treba”.
Poslije Milanove pogibije, dođe iz Beograda njegova Jelena da obiđe majku i mene. Prije toga mi telefonirala. Dođi, ali nemoj majci kazati da je poginuo, velim joj. Ma kako ću joj ne kazati? – pita Jelena. Kako mogu Milanovoj majci pogledati u oči, a ne zaplakati? Kako je mogu gledati kao da ništa nije bilo i praviti se da je Milan živ? 

Onda nemoj ulaziti u kuću, kažem. 

I srele smo se nas dvije u gradu, popile kafu, posjedjele pet minuta, i otišle.
A majka stalno zapitkuje: šta je s Milanom? Ja joj lažem. Javlja li se? Javlja. Šta kaže? Ja izmislim, isto kao da mi kazuje neko. I čudim se samoj sebi: kako ovo sad odjednom umijem lagati, a nikad prije nisam umjela? Lagala sam da spasim majku, a time sam spasavala i sebe.
Jer ako majka umre, ja ću se ubiti.
A evo vidite da nisam. U životu ništa nije kako si vjerovao da jeste. 

To je moje lično mišljenje. 

O Milanovoj pogibiji ima tačno osamnaest verzija. Pričali su kako je kome odgovaralo. 

Prva je odmah razglašena u Beogradu: ubili ga ustaše, silovali njegovu ženu Jelenu i odveli je u nepoznatom pravcu. Posljednju je verziju objavio je radio Bar: da je Milan poginuo u automobilskoj nesreći. A jedna Pavićević Borka napisala je da je Milan poginuo dok je išao po vodu. 

Ali nije. Ubila ga granata u našoj kući, dok je prelazio iz sobe u kuhinju. Ubio ga pritisak od eksplozije.
Meni je u ovom ratu bilo najteže što nemam nikog da mi odnekud dođe. Mnogo sam se stidjela pred komšijama što meni nikad niko ni otkud ne dolazi. Pa kad mi je došla Milanova Jelena, isto ko da me sunce ogrijalo. 

Jednom, poslije rata, pričam s njom. Pita me: koji su mi dani u ratu bili najgori? Ja kažem. A najljepši? Pa to je najlakše pogoditi. To je kad si mi ti došla. Ona mi ne vjeruje. Ja velim: jeste, jeste, najsretniji mi je bio dan kad sam se mogla pohvaliti pred komšijama da je i meni neko došao.
Meni samoća više teška nije. Ja sada znam da se može sam na svijetu. Da se od toga ne umire. Ali sam se pred ljudima mnogo stidjela što nemam nikoga da mi dođe. 

Jer to je isto kao da nisi ljudsko biće.

I tako, majci sam lagala, ali je ona često znala kazati:
A Bog zna, sinko, je li on i živ u Dubrovniku?”
Kao da me namjerno puštala da joj lažem? Da joj laganjem Milanov, a time i njen, a time i svoj život produžujem? A ja sam joj lagala svašta. I da ćemo se za Božić svi okupiti i na ražnju okrenuti jagnje. Danas ne bih umjela slagati ni stoti dio onoga.
Ali je mene počelo da peče što joj to krijem. Znala sam da je Nikoleta Svilokosić rekla istinu: svaka majka ima pravo da zna za smrt svoga djeteta. Pa sam tri dana pred njenu smrt, kad više nisam mogla izdržati, isto kao u priči U cara Trojana kozje uši, stala kraj ikone i rekla:
Majko, Milan poginuo. Majko, Milan poginuo. Majko, Milan poginuo.“
Ona me više, mislim, nije mogla čuti. Sjećam se, padale su granate. Ko zna je li me čula, ne znam sigurno, pa nisam Bog. Ali nek sam joj to kazala i nek je meni laknulo. Peklo bi me, ko zna koliko, možda i danas.
Jednom su jako padale granate, a ja joj velim: 

Majko, meni je s tobom najljepše.”
A ona:
I meni s tobom, sinko.”
Kad prestanu granate, ići ćemo u šetnju.”
Hoćemo, sinko.”

Gledala je da meni olakša muku. Uživala je u svakoj hrani. Znala sam ja – ona se samo pravi da uživa, kako meni ne bi bilo teško što joj nemam šta dati da jede. Jednom sam kuhala tri dana zaredom makarone, jer onda, znate i sami, fala bogu, u Sarajevu nije bilo ničega. A ona i treći put kaže da su odlične. I još me pita:
Ima li još ovoga? Ovo je jako fino.”
Moja majka je vjerovala u zagrobni život. Pitam je jednom:
Šta ću ja, majko, kad mi ti odeš?”
A ona:
Upamti, sinko, ja tebe neću nikad ostaviti, ni na ovome ni na onome svijetu. Ja ću umrijeti, i to brzo, ali tebe nikad neću ostaviti samu. To dobro upamti.” 

Upamtila sam. Ne mogu reći da mi to pomaže. Ali ne mogu reći ni da mi skroz ne pomaže. Ako me majka može vidjeti, ja mislim da mora biti ponosna na mene. 

Ponekad je bilo i stvari za smijanje. 

Ima ovdje jedan Stjepan, koga zovemo Bato, predsjednik Kućnog savjeta. Kad je počeo rat, on je postao glavni u našoj zgradi. Pomaže ovom, pomaže onom, pomaže u svemu, pomaže svima. Majka je mislila da je on jako moćan čovjek. Jednom su granate padale satima i tako su majci dozlogrdile da je rekla:
Sinko, idi Stjepanu nek urgira.”
Kod koga, majko, da urgira?”
Zamoli Batu nek ode i nek im kaže da sa granatama prestanu. Ne mogu ih više slušati. Izludiću.”

Poslije jedne predratne upale pluća, majka je često padala u kome. Ljekari uopšte nisu znali kako će je i čime će je izvući iz tih njenih koma, pokušavali su antibioticima, ali ništa ne pomaže.
Jednom sam povjerovala da je gotova. Pa digla slušalicu, telefonirala ljekarima, razmjenjivala adrese i brojeve telefonske sa prijateljima i poznanicima, čekala da izdahne. Ali nakon dva-tri dana, ona se sama izvukla iz kome. 

Ti si majko, teško bolesna”, velim joj kad je došla sebi.
A ona veselo:
Ma je li? Znači ja? Budiboksnami! A ja sam mislila, sinko, cijelo ovo vrijeme, da si mi ti bolesna! I jako sam se bojala da ćeš umrijeti.”
Ko će znati šta joj je u komi kroz glavu prolazilo pa pomiješala sebe i mene. Ili se i ona bojala da ću, ako ona umre, i ja odmah umrijeti?
Kad padaju granate, ja kažem:
Majko, najbolje je da se vratimo u ona vremena kad sam te vodala po sobi. I kad smo šetale čak do limuna.”
Opet će se vratiti ta vremena”, kaže ona, “opet ćeš ti sa mnom šetati do limuna”. 

A možda to i nije rekla, nego sam ja to pomislila.

Limun je u susjednoj sobi u koju u ovome ratu nismo ulazili nikad. Jer je bila najizloženija granatama. Prije rata, naše šetnje do limuna za nju su uvijek bile praznik. I strašno mi je nedostajao stanar Mario koji je mamu vodao po sobi, i u banju, i hranio je na kašičicu, ali je otišao iz Sarajeva kad se ovdje zaratilo. A ja nisam imala dosta snage da sama vodam mamu po sobi. Od nje, u stvari, više nije ništa ni bilo živo, osim njene velike oči. I njena sijeda kosa, koja joj je narasla, pa je vezivala u repić, isto kao i što je i Milan svoju u repić vezivao.

Mama je umrla 14. avgusta 1992. godine. Iz posljednje se kome nije vratila. I toga dana su mnogo treštale granate. Ja legla da se malo od njih odmorim, zaspala u deset do deset, onda sam začula hripanje i vidjela kako je umrla. 

Ustala sam, poljubila njeno mrtvo čelo i okrenula se ikoni: 

Gospode, neka bude volja tvoja. Ako je to volja tvoja, onda neka bude.”

Ujutru sam se probudila i vidjela mrtvo tijelo i prepala se, prvi put u životu sam vidjela mrtvo tijelo i htjela sam strašno da se prepadnem, htjela sam vrištati od straha, a onda sam rekla sebi da je to moja majka, da to nije mrtvac nego moja majka i da se, prema tome, nemam šta bojati. 

Sahranili smo je na Lavu.

Poslije majčine smrti, sjela sam u fotelju, pijuckala rakiju i osam mjeseci mislila kako ću se ubiti. Dolazili komšije, donosili prijateljske riječi, ja pijuckala rakiju i prodavala porodično zlato dokle ga je bilo. Poslije, kad je zlata nestalo, ljudi više nije bilo nigdje: pogledala sam oko sebe i vidjela da sam ostala sama, da su mi svi prestali dolaziti. 

Pa uzmem dva kanistera i iziđem vani, pod granate, da se borim za život.
Otišla sam u park cara Dušana. Mnogo sam se bojala tog odlaska po vodu, ljudi su mi pričali da je to najstrašnija stvar na svijetu: satima se čeka u dugim redovima u kojim se još i gine od granata.
I kad sam stigla u park cara Dušana, vidim jedno biciklo, na njemu dečko sa dva kanistera vode. Imala sam u džepu tri posljednje cigarete. Pitam ga hoće li mi prodati ona dva kanistera vode.
Dečko pristane i preruči vodu iz svojih u moje kanistere, a ja se ponosno vratim kući. Komšije vele: 

Bravo, Milice!” 

Biva, bravo što si izašla vani i donijela vodu, junak si ti, Milice. A ja sam se postidjela od toga što sam ih prevarila, jer sam tu vodu kupila. Pa sjutradan ponovo uzmem kanistere i istinski donesem vodu.
Prodavala sam jedno po jedno iz kuće, knjige, slike, sve prodavala, jer nisam htjela da umrem. Postala sam kompa sa švercerima, uglavu svakog znala, naučili me gdje šta da prodam, a pušila sam strašno. Za mene su govorili: 

“Milica, najveći ratni pušač, kojoj šteka cigara ne znači ništa.” 

Prodala sam i Milanov sat iz Engleske. Šta će mi sat, baš me briga koliko je sati, nek bude koliko hoće, meni vrijeme više ne znači ništa. A opet me bilo strah: šta bi Milan rekao? Možda bi ipak stvar odobrio. Možda bi rekao: ma nek si ga ti, Milicija, prodala.

Pa Milanove teniske iz Amerike, išla od radnje do radnje i nudila ih svima. Pa svoju novu tašnu iz Turske. Pa starinske zavjese, one preko cijele sobe, našla ih u bakinoj škrinji. Kad sam bila mala, pa budem neraspoložena, rekli bi mi: sad ćemo otvoriti bakinu škrinju!

Jer to je bila škrinja sa čudesima.
U bakinoj škrinji sam našla krasan fes sa kićankom i obradovala se. Računala sam da mogu za njega uzeti deset maraka. Odnesem ga kupcu, a on ga pogleda i veli: 

Nosite vi ovo, gospođo, odmah kući, i ne pokazujte nikom, da vas belaj ne snađe. Ovo je srpski fes!”
Ja dotad nisam ni bila čula da ima srpski fes. Kad sam došla kući, pogledam ga, a na njemu, stvarno, krst sa četiri S. Naš stanar Mario, koji se umio fino zezati, ispravio bi me: Ne! To je križ sa četiri polumjeseca.
Prodala sam i kasete. Jedino kandilo nije niko htio da kupi.
Jednom sam na ulici kupovala ili prodavala, ne sjećam se više, i sretnem ženu za koju su mi rekli da su joj Srbi pobili sve živo u Višegradu i da ne voli čuti srpsko ime. Pitala me: kako se ti zoveš?

Ja premrem od straha. Pa sam joj rekla da sam Azra.
Ma vidim, ti si naša, veli ona. To je rekla toliko tužno. Do neba tužno. Nikad neću zaboraviti kako je to tužno kazala.
Sitnice su ti u životu najtužnije. To je moje lično mišljenje. 

Prodavala sam jedno po jedno iz kuće dok je trajalo, a onda su ikone došle na red. Kad je Džemo rekao da bi kupio Svetog Stefana i Svetog Nikolu, okrenuo se svijet oko mene. Znala sam da ih moram prodati, jer je život preči od svega, ali sam znala i da se ikone ne smiju prodati. Izveče, kad sam vidjela da je gotovo, da je došlo do ikona, klekla sam i molila se: 

Bože, uzmi me k sebi! Ne daj mi da prodam ikone.”

Jednom sam od policajca, koji se na ulici upustio u razgovor sa mnom, tražila pušku da se ubijem. A onda je neko kraj mene prošao i rekao jednu jako životnu stvar. Nekoliko ljudi prolazilo ulicom, a jedan od njih je jako životnu stvar kazao i to me otrijeznilo. 

Ne sjećam se više šta je kazao i krivo mi je zbog toga: možda bi mi ta stvar opet mogla valjati. 

Pamtim iz Dubrovnika izreku: O čavlu visit, ma živit. E pa bilo je nešto slično, ali mnogo, mnogo jače, to što sam čula onda na Baščaršiji. 

Ali mi poslije iz glave pobjeglo.

Rekla sam ti već, ja sam slušala Milana, ali nisam čula šta mi kaže. A kad sam u ratu izišla vani i počela da se i nogama i rukama borim za život, meni su se sve Milanove riječ
i vratile. Ne znam kako, ali su se jedna po jedna vraćale.
I kad god uradim nešto korisno za sebe, znam da bi Milan rekao: 

“Bravo!” 

Dok izjutra ložim vatru, uvijek se sjetim Milana i čujem kako kaže: 

“Bravo, Milicija!”
Onda mi pred oči iziđe majka, ali ne kaže bravo, nego kao da me pita:

Hoćemo li, sinko, u šetnju do limuna?” 

Hoćemo, majko, velim joj. Danas idemo čak do limuna. Mario više ne mora da mi pomaže. Sada te mogu i sama prošetati. Ojačala sam, majko.
Tako joj kažem, ili samo pomislim. Ne znam. 




P.S.


Naknadno sam se sjetio: kad sam od nje odlazio, kazao sam joj da je pjesnik Laza Kostić negdje napisao kako je Milica najljepše srpsko ime. Jer znači: mala mila.
Nasmiješila se.
Danas, kad Milice više nema, taj smiješak mi je dragocjen koliko i ovaj zapis o njoj. 





via     http://www.jergovic.com/ajfelov-most/pomen-bratu-i-sestri/

Objavi komentar Blogger

 
Top