foto - Mišo Mirković



EDUARD ŠIRE


SEMITI I ARIJCI



sa francuskog Mirko i Aleksandar Đorđević






Kaže se da je to bilo posledica straha koji je primitivni čovek osećao pred prirodom, ali strah nema ničeg zajedničkog s poštovanjem i ljubavlju, on ne vezuje činjenicu i ideju, vidljivo i nevidljivo, čoveka s Bogom; dok je čovek drhtao pred prirodom, on je bio samo čovek, pa ni to.

To je postao onog dana kada je shvatio vezu koja povezuje prošlost i budućnost, nešto uzvišeno i njemu naklonjeno, kada je počeo da obožava to nešto nepoznato - tajno. No, kako ga je obožavao prvi put?
Fabr d'Olive je istakao jednu suštinsku genijalnu, sugestivnu hipotezu o načinu na koji se kult predaka učvrstio među ljudima bele rase. U jednom ratničkom klanu sukobljena su dva rivala ratnika; razljućeni, oni su spremni za borbu i već su se uhvatili u koštac, u tom trenutku jedna žena raspletene kose skače među njih i razdvaja ih.

Ona je sestra jednog, a žena drugog, njene oči sevaju kao munja, a u njenom glasu ima nečeg zapovedničkog; ona govori uzbuđeno, sugestivno kako je u šumi videla Pretka rase, ratnika pobednika iz nekadašnjeg vremena - njoj se javio <I>herol<I>. On ne želi da se ova dva ratnika bore, nego da se sjedine protiv zajedničkog neprijatelja. "To mi je zapovedila sen velikog Pretka, to mi je kazao <I>herol<I>", viče uzbuđena žena. "Ja sam ga videla!" Ona veruje u ono što govori, ubeđena, ona i druge ubeđuje. Zbunjeni, zaprepašćeni i kao poraženi nevidljivom silom, sukobljeni se mire i pružaju ruku jedan drugom i gledaju nadahnutu ženu kao neku vrstu božanstva.

Takve inspiracije, praćene naglim zaokretima u držanju, mogle su se dogoditi često i u najraznovrsnijim vidovima u toku preistorije, kod ljudi bele rase. Kod varvarskih naroda upravo žena svojom nervnom senzibilnošću predoseća ono neviđeno, ističe on nevidljivo. Sagledajmo sada neočekivane i neobične posledice jednog događaja sličnog ovom u kome govorimo. U klanu, u ljudskoj skupštini, svi govore o čudesnom događaju, hrast pod kojim je nadahnuta žena imala viziju postaje sveto drvo, ženu dovode tamo i ona tu, pod magnetskom snagom Meseca, u čijem se sjaju kupa u svom vizionarskom stanju, nastavlja da proriče u ime velikog Pretka. Ubrzo, ta žena i druge slične njoj, stojeći na stenju, usred svetlosnih niti, uz huk vetrova koji stižu s dalekog Okeana, počinju da dozivaju prozračne duše predaka i da ih imenuju pred uznemirenom gomilom koja ih vidi ili misli da ih vidi privučene magijskim pesmama koje ječe nad izmaglicom talasa osvetljenih prozračnom mesečinom. Osijan, poslednji među velikim Keltima, dozivao je Fringala i njegovu družinu iz nagomilanih oblaka. Tako se na samom početku društvenog života ustanovio kult predaka kod belaca; veliki Predak je postao Bog ljudi u skupini i to je početak religije.

Ali to nije bilo sve. Oko sveštenice se okupljaju starci, koji je posmatraju u njenom lucidnom snu, njenim proročkim ekstazama. Oni proučavaju ta promenljiva stanja, kontrolišu njena otkrovenja i tumače proročanstva. Oni opažaju da se ženi, dok proriče u stanju zanosa, lice grči, reči su ritmične, glas je svečan i izgovara proročanstva kao da ih peva nekom svečanom i karakterističnom melodijom. Odatle potiču stih, strofa, poezija i muzika za koje svi narodi arijske rase veruju da im je poreklo božansko. Ideja otkrovenja se mogla javiti samo u suočavanju s činjenicom takvog reda. Tako se javljaju, kao da odjednom izranjaju, i religija i kult, i sveštenstvo i poezija.

U Aziji, u Iranu i u Indiji, gde su narodi i skupine bele rase osnovali prve arijske civilizacije mešanjem s narodima druge boje kože, muškarci su brzo nadvladali žene u pogledu religiozne inspiracije. Tamo se od tada govori samo o mudracima, vračima i prorocima. Potisnuta, potčinjena žena sada je sveštenica samo uz ognjište. Međutim, u Evropi se tragovi vodeće uloge žene sreću kod naroda istoga porekla koji su još hiljadama godina ostali u stanju varvarstva; oni se vide u skandinavskoj Pitiji, u Voluspi iz <I>Eda<I>, kod druidskih sveštenica kod Kelta, kao i u onim proročicama koje su pratile vojske germanskih ratnika i odlučivale o danu pogodnom za birku, sve do bahantkinja tračanskih, koje se pojavljuju u legendi o Orfeju. Vidovita žena iz preistorijskog doba traje i u delfijskoj Pitiji.

Primitivne sveštenice bele rase okupljale su se u neku vrstu kolegijuma <I>druitkinja<I>, pod nadzorom učenih staraca ili druida, <I>ljudi hrasta<I>. One su u početku bile samo dobročiniteljke, svojom intuicijom, svojim proricanjem i entuzijazmom pružale su veliki elan rasi koja je bila tek na početku svoje borbe s crnom rasom, borbe koja će potrajati mnogo stotina godina. Međutim, brza korupcija i ogromne zloupotrebe te institucije bile su nešto neizbežno; osetivši se gospodaricama sudbine naroda, druitkinje su htele da ga potčine po svaku cenu. Budući da im je nedostajala inspiracija, one su pokušale da vladaju terorom; zahtevale su ljudske žrtve i od toga stvarale bitni elemenat svoga kulta, u čemu im je išao na ruku herojski instinkt njihove rase. Beli su bili hrabri, prezirali su smrt, dolazili su na prvi njihov zov, i to sami, i u gomilama stajali pod noževe krvavih sveštenica. U hekatombama su ljudske gomile hitale mrtvima kao glasnici živih i verovalo se da će se tako steći naklonost predaka. Ta stalna pretnja je lebdela nad glavama prvih vođa, ona je odjekivala iz usta sveštenica i druidi su postajali moćni, imali su u rukama sigurno oruđe dominacije.

To su bili prvi primeri kvarenja koji su se fatalno osetili na najplemenitijim instinktima ljudske prirode, u trenutku kada još nisu bili u svemu potčinjeni svesnom autoritetu i usmereni, jednom višom svešću, na dobro. Prepušteni slučajnoj ambiciji i lenoj strasti, inspiracije su se degenerisale i pretvarale u sujeverje, hrabrost se pretvarala u krvožednost, a uzvišena ideja žrtve u instrument tiranije, u perfidnu i okrutnu eksploataciju. Ali bela rasa je tada bila u stadijumu svog surovog i ludog detinjstva. Vezana za sferu duševnog, ona će proći još mnogo drugih i još krvavijih stanja krize - nju će probuditi napadi crne rase, koja je počela osvajanje s juga Evrope. Borba je u početku bila neravnopravna - još poludivlji Beli hitali su iz svojih šuma i iz svojih sojenica, služili su se samo svojim kopljima i strelama s kamenim šiljkom. Crni su imali metalno oružje, bronzane štitove, sve proizvode jedne razvijenije civilizacije koja je znala za kiklopska utvrđenja. Poraženi u prvom naletu, Beli su odvođeni u ropstvo, tamo su masovno korišćeni kao robovi Crnih, koji su ih nagonili da obrađuju kamen, da vade metale iz njihovih rudokopa i da ih ubacuju u peći za topljenje. Međutim, zarobljenici koji su uspeli da se vrate svojima doneli su znanja o upotrebi svega, umeća i fragmente nauka svojih pobedilaca.

Oni su od Crnih naučili dve važne stvari - topljenje metala i sveta slova, dakle umeće da beleže ideje tajanstvenim hijeroglifskim znacima na kožama životinja, na kamenu ili na kori jasena - odatle vode poreklo keltske rune. Kovan je topljeni metal i pretvarao se u ratničko oružje, a sveta pismena su bila izvor nauke i verske tradicije. Borba između bele i crne rase vodila se s promenljivom srećom tokom dugih vekova - od Pirineja do Kavkaza i od Kavkaza do Himalaja. Beli su nalazili spasa u svojim šumama, gde su se skrivali kao divlje životinje da bi u pogodnom momentu opet krenuli napred. Ohrabreni, već vešti kao ratnici, naoružani sve bolje iz veka u vek, oni su se najzad revanširali: razorili su naseobine Crnih, proterali su ih s obala Evrope i sami osvojili sever Afrike i središnji deo Azije naseljen melanezijskim skupinama plemena.
Mešanje dveju rasa je obavljeno na dva različita načina, ili mirnom kolonizacijom ili ratničkim osvajanjem.

Fabr d'Olive, divan znalac preistorijske prošlosti čovečanstva, polazi od te ideje i sjajno osvetljava poreklo naroda koje sebe nazivaju semitskim narodima, kao i naroda Arijaca. Onamo gde su se beli koloni potčinili crnim narodima prihvatajući njihovu dominaciju i primajući od njihovih sveštenika inicijaciju i religiju, formirali su se semitski narodi kao što su Egipćani pre Menesa, Arapi, Feničani, Haldejci i Jevreji. Nasuprot tome, arijske civilizacije su se formirale onde gde su Beli vladali nad Crnima pomoću ratova ili pomoću osvajanja, a takvi su bili Iranci, Indijci, Grci i Etrurci.

Dodajmo da ovim nabrajanjem arijskih naroda mi u celini obuhvatamo i one bele narode koji su ostali u stanju varvarstva i nomade starine kao što su Skiti, Geti, Sarmati, Kelti i kasnije Germani. Time se objašnjava osnovna razlika u religijama i u pismu kod ove dve velike grupe naroda. Kod Semita, gde je inteligencija crne rase dominirala u početku, zapaža se, na nivou narodne idolatrije, tendencija kao monoteizmu - princip jedinog skrivenog Boga, apsolutnog i bez oblika, što je i bila osnovna dogma kod sveštenika crne rase i to u njihovim tajnim posvećenjima. Kod Belih pobednika ili kod onih koji su ostali čisti zapaža se suprotno, tendencija ka polietizmu, ka mitologiji, personalizaciji božanstva, što dolazi iz njihovog kulta, njihove ljubavi prema prirodi i strašnog obožavanja predaka.

Osnovna razlika o načinu pisanja kod Semita i Arijaca objašnjava se istim razlozima. Zašto svi semitski narodi pišu zdesna ulevo, a Arijci sleva udesno? Razlog koji nudi Fabr d'Olive je koliko zanimljiv toliko i originalan - dočarava nam stvarnu viziju nestale prošlosti.

Svima je poznato da u preistorijskim vremenima uopšte nije bilo pisma u običnom smislu - narodnog. NJegova upotreba se raširila s pojavom fonetskog pisma ili umeća da se pomoću slova izrazi sam zvuk reči. Međutim, hijeroglifsko pismo ili umeće prikazivanja stvari pomoću određenih znakova staro je koliko i ljudska civilizacija. U tim davnim vremenima pismo je bilo privilegija sveštenika, ono je smatrano svetim, imalo je religijsku funkciju i u početku je primano kao božanska inspiracija. Kada su, u južnoj hemisferi, sveštenici crne ili južnjačke rase ispisivali sveta pismena na kožama životinja ili na kamenim tablicama, oni su se okretali licem prema Južnom polu, ruka im se kretala u pravcu istoka, izvora svetlosti; dakle, pisali su zdesna ulevo. Sveštenici bele ili nordijske rase naučili su pisanje od crnih sveštenika, pa su počeli da pišu kao i oni, ali kada se kod njih javilo osećanje rasnog porekla i kada se razvila nacionalna svest i probudio ponos rase, oni su izmislili svoje znake, i umesto da se okrenu prema jugu, prema zemlji Crnih, oni su se okretali prema severu, prema zemlji svojih Predaka, ali su nastavljali da pišu okrenuti prema istoku. Tada su njihova pismena tekla sleva udesno. Odatle i smer pisanja keltskih runa, zenda, sanskrita, grčkog i latinskog pisma, kao i pisma drugih arijskih naroda.

Slova idu ka suncu, izvoru života na Zemlji, ali "gledaju" na sever, na zemlju predaka i tajanstveni izvor nebeskih svitanja.

Semitski i arijski tok jesu dve reke s kojima su nam dotekle sve ideje, mitologije i religije, umetnosti, nauke i filozofija. Svaki od ovih tokova sa sobom je doneo suprotnu koncepciju života, u čijoj će se ravnoteži i izmirenju moći sagledati sama istina. Semitski tok sadrži apsolutne i uzvišene principe - ideju jedinstva i univerzalnosti u ime jednog najvišeg principa koji, primenjen, dovodi do sjedinjenja ljudi u jednu porodicu. Arijski tok sadrži ideju ulazne evolucije i svim zemaljskim i nadzemaljskim sferama i vodi, primenjen, beskrajnoj raznovrsnosti razvoja u ime bogatstva prirode i brojnih stremljenja duše. Semitski genije silazi od Boga ka čoveku, arijski se podiže od čoveka ka Bogu. Jedan sebe vidi kao anđela koji deli pravdu, koji dolazi na Zemlju naoružan mačem i gromom, drugi sebe vidi kao Prometeja, koji drži u ruci vatru uzetu s neba i pogledom odmerava Olimp.

Ta dva genija mi nosimo u sebi, mi mislimo i postupamo uglavnom kao jedan ili kao drugim, kako kada. Oni su spleteni, ali ne i stopljeni u našem intelektu, oni protivureče jedan drugom i bore se u našim intimnim osećanjima, u našim istančanim mislima, kao i u našem javnom životu i u našim institucijama. Skriveni pod raznim vidovima koji bi se mogli rezimirati opštim pojmovima spiritualizam i naturalizam, oni vode glavnu i odlučnu reč u našim sporovima i borbama. Napredak, spas čovečanstva zavisi od njihovog izmirenja i njihove sinteze.







iz knjige VELIKI POSVEĆENICI, 1889.



via  DANAS.RS

Objavi komentar Blogger

 
Top