foto - Mišo Mirković



AI WEIWEI

KAKO RADI CENZURA



preveo - RASTISLAV DINIĆ


Cenzurisanje govora ukida našu slobodu da biramo šta da prihvatimo od drugih i šta da izrazimo pred drugima i neminovno vodi u depresiju. Kada strah dominira, prava sreća nestaje, a individualna snaga volje presušuje. Rasuđivanje postaje iskrivljeno, a racionalnost nam izmiče iz ruku. Grupno ponašanje postaje divlje, abnormalno i nasilno.

Kada država kontroliše ili blokira protok informacija, ona ne samo da potvrđuje svoju apsolutnu moć, već istovremeno izaziva i dobrovoljno potčinjavanje i priznanje svoje dominacije od strane ljudi nad kojima vlada. To, zauzvrat, podržava aksiom poniženih: prihvati zavisnost zarad praktične koristi.
Najelegantniji način da se prilagodite cenzuri je to da se podvrgnete autocenzuri. Ovo je savršen metod da umirite moćnike i pripremite teren za obostrano korisnu razmenu. Poslušnički činovi koji donose mala zadovoljstva mogu izgledati nebitno; ali bez njih, brutalni sistem cenzure ne bi bio moguć.

Za ljude koji prihvataju pasivnu poziciju u odnosu prema vlastima, „snalaženje“ postaje najviša vrednost. Oni se smeju, klanjaju i klimaju glavom, i takvo ponašanje obično vodi životu koji je udoban i lišen nevolja. Taj stav je u osnovi defanzivan. Jasno je da u svakoj raspravi u kojoj je jedna strana ućutkana, tvrdnje druge strane neće biti izložene sumnji.

To je situacija koju imamo danas u Kini: samoućutkana većina, udvorice moćnog režima, ogorčeni na ljude poput mene koji se usuđuju da se usprotive režimu, zapravo su dvostruko ogorčeni, jer znaju da je njihova poniženost samoskrivljena. Tako samoodbrana postaje i samouteha.
Pošto je sistemu cenzure neophodna saradnja i prećutni pristanak cenzurisanih, ne slažem se sa uobičajenim gledištem da su cenzurisani naprosto žrtve. Dobrovoljna autocenzura donosi koristi osobi koja joj se podvrgava i sistem ne bi funkcionisao bez ovog aspekta dobrovoljnosti.

Ljudi koji su spremni da se cenzurišu, podložni su raznovrsnim moralnim izazovima. Oni nikada nisu bili žrtve, niti će to ikada biti, uprkos povremenom prolivanju krokodilskih suza. Svaki put kada pokažu servilnost, oni ugreju srca autoritaraca i nanesu štetu ljudima koji protestuju. Njihov kukavičluk se širi i doprinosi moralnom kolapsu našeg društva. Ako ti ljudi veruju da je kolaboracija jedini način da izbegnu opasnost da i sami postanu žrtve, onda je to bauljanje po mraku koje se neće dobro završiti.

Sistem automatski nagrađuje saradnju običnih ljudi; nema potrebe da se oni međusobno nadmeću za ove nagrade. Ali menadžeri umetničkih i kulturnih projekata moraju da učine više od toga: moraju proaktivno pokazati da „razumeju“ i da će se prilagoditi autoritarcima i zaštititi njihovu sliku u javnosti. Oni znaju da projektu, a možda i celoj organizaciji, preti ukidanje ako bilo šta izazove nezadovoljstvo na vrhu.
U takvom sistemu, gde umetnička dela uspevaju ili propadaju ne u slobodnoj utakmici, već u skladu sa korumpiranim kriterijumima, svaki stvaralac koji poseduje bilo kakvu autentičnu vitalnost mora da se pravi glup i pristane na prećutne sporazume.

Dobro je poznato da meni nije dopušteno da govorim u bilo kom javnom forumu. Moje ime je izbrisano sa svih javnih medija. Nije mi dopušteno da putujem po Kini i zabranjen mi je pristup državnim medijima, na kojima sam inače redovno napadan. Komentatori sa državnih medija pretvaraju se da su nepristrasni, ali to je nemoguće pošto se nalaze iza zaštitne zavese države. Oni se ne bave temama kao što je sloboda govora ili kvalitet života ogromne većine Kineza. Specijalnost su im beskrupulozni napadi na glasove koji su već skrajnuti.

Moja virtuelna egzistencija, ako je tako možemo nazvati, postoji samo među onim ljudima koji su izabrali da obrate pažnju na mene, a oni se dele u dve kategorije: one koji vide moje ponašanje kao osnažujuće za smisao sopstvenih života, i one koji me vide kao nekog ko ometa njihov put ka koristi, i koji mi to ne mogu oprostiti.

Tek kada Kina bude ponudila pravične i pravedne platforme za izražavanje javnog mišljenja, postaće moguće da nađemo zajednički jezik. Podržavam osnivanje takvih platformi. To bi trebalo da bude prvi princip omogućavanja društvene pravde. Ali tamo gde je sve lažno, svako ko ustane u odbranu istine izgleda naivan, pa čak i detinjast. Zaključio sam da je ovaj put „naivnosti“ jedini koji mi je ostao otvoren. Imam obavezu da budem jednako uskouman kao i oni „uskoumni“ Ujguri i Tibetanci o kojima slušamo.
Umetnik je pokretač, on učestvuje u politici. Naročito u vreme istorijskih promena, estetske vrednosti su uvek u prednosti. Ako društvo koje proganja ljude koji istrajavaju u individualnim vrednostima, ono je necivilizovano i lišeno budućnosti.

Kada osoba iznese svoje vrednosti u javnost, standardi i etika te osobe, ali i celog društva, mogu biti izloženi sumnji. Individualna sloboda izražavanja stimuliše jasniju razmenu mišljenja i argumenata. To je princip koji se nalazi u osnovi moje filozofije umetnosti.

Cenzura u Kini ograničava saznanje i vrednosti, a to je ključ za nametanje ideološkog ropstva. Činim sve što je u mojoj moći da razotkrijem surovosti, one suptilne kao i one manje suptilne. Kako stvari danas stoje, racionalni otpor može biti zasnovan samo na malim činovima pojedinaca. Kada omanem, odgovornost je samo moja, ali prava koja zahtevam pripadaju svima.

I ideološki robovi se mogu pobuniti. Na kraju, oni to uvek i učine.




via Peščanik    

Objavi komentar Blogger

 
Top