MOMČILO ĐORGOVIĆ


ĆOSIĆEVCI I ĆOPIĆEVCI





Sa nekoliko priča iz Bašte sljezove boje Branko Ćopić se uključuje u raspravu koja je počela krajem prošle, trajala je cele ove godine: “naše” pobede u Prvom svetskom ratu, “naši” trijumfi na početku i na kraju rata, sarajevski atentat kao “naša” veličanstvena borba za slobodu. Ćopić, i kao književnik i kao Bosanac i kao Srbin je o svemu tome imao drugačije mišljenje.

U priči ne slučajno naslovljenoj “Bunar bez vode” Ćopić razbija veliku mantru – da je srpska vojska 1918. oslobodila na Balkanu sve što nije bila Srbija, a pre svega porobljeni srpski narod, koji je po današnjim beogradskim agitatorima i glorifikatorima rata (prekomandovanih iz Hrvatske i Bosne čim su tamo počeli ratni sukobi devedesetih) “stenjao pod okupatorom”. U toj mantri najtačnije je da je to ovdašnja istina, ovdašnja interpretacija. Već sam srpski narod, recimo u Zapadnoj Bosni, otkriva Ćopić, nije prihvatao tu “našu istinu o oslobođenju”.

Ova pripovetka mi je rasvetlila zagonetne opaske prof. dr Žarka Vidovića da su se pedesetih, šezdesetih i početkom sedamdesetih u Bosni intelektualci delili na “ćosićevce” i na “ćopićevce”. Letos sam u društvu sa Mićom Miloševićem razgovarao sa profesorom Vidovićem (rođen u Tešnju 1921. godine, poslednjih 40 godina teoretičar pravoslavlja) o njegovoj disertaciji o Ivanu Meštroviću. Zbog svojih političkih stavova bio je proganjan i na zagrebačkom sveučilištu, ali i u Beogradu. Često je mir nalazio u Sarajevu. Pripadao je – “ćopićevcima”. Naše političke podele su jedna stvar, ali ističem, istine radi, da je upravo Dobrica Ćosić, možda najviše od svih srpskih književnika, naglašavao visoku književnu vrednost Ćopićevih dela i izuzetnost same Ćopićeve ličnosti. Na insistiranje da objasni to sarajevsko razlikovanje koja su naznačena imenima velikih pisaca, profesor Vidović samo se zagonetno smeškao. interesovalo me kako objašnjava kao član visokih institucija srpskog pravoslavlja da se Ćosić poslednjom voljom predao u ruke crkvi i pravoslavnom obredu? Ne, ne može, živo je reagovao profesor Vidović, jer da bi bio primljen u pravoslavnu crkvu morao je prvo da se crkvi i ispovedi, a Ćosić to nije učinio.

“Sa mnogo tutnja i galame počeše se odronjavati dani, nedjelje i mjeseci poslije oslobođenja devetsto osamnaeste…” – tako počinje priču Branko Ćopić. Niko to tamo “kod nas”, piše Ćopić, nije nazivao oslobođenjem, jer pojmovi “sloboda” i “oslobođenje” nisu bili ni poznati među seljaštvom pod Grmečom. Niko nije ni osećao potrebu za oslobađanjem. Čak ako bi neko i sa robije došao, kazali bi “pušten je na prostu nogu”.

Narod je novo stanje posle propasti Austrije nazvao “prevratom” – jedni otišli, drugi došli. Novo stanje je, međutim, unelo nemir, ništa više nije bilo jednostavno, niti centrirano zakonom i redom:
“Pokaza se prije svega da je nova vlast nekako priprosta, naška, da sve poslove svršava isključivo na našem jeziku, uz mnogo vike, netačnosti i grube familijarnosti. Očekivalo bi se da će se to više svidjeti našem čovjeku sa sela, a ono, uglavnom, ispade baš obratno. Ljudima naviklim na austrougarsko gospodstvo, birokratski red i nepristupačnost, nova se vlast učini isuviše poseljačena i prosta, bez ugleda, znanja i gospodstva.”

Požalićemo mi za Austrougarskom vajkale su se Podgrmečlije dok su gledale kako novi činovnici i žandarmi pred birtijom ispijaju čokanje zajedno sa seljacima, nema tu ni reda, ni strogoće, “nikada ti svoj nije bio dobar gospodar”. i stvarno, sve je krenulo naniže, uz “bre” i “more” novih gospodara. Popustio je svaki zapt: “izgubila se prava granica između onoga što se smije a što ne smije… novi su gurali klimavo i neuredno: klaj-klaj!” Svet se okrenuo naopačke. Seljaci su počeli da odlaze u gradski hotel da sedaju za sto i naručuju piće. “Već sama ona poslijeratna galama i velika priča na svakom koraku i iz svačijih usta ne dopade se mnogo starijim ljudima. Bio je to očigledan znak da je prevrat sve izokrenuo i poremetio. Zna se dobro čije je da govori i raspravlja, a ostali – vodu u usta, ćutkac, kada te niko ništa i ne pita”.
Uprkos tome što su se u crkvi umesto cara Karla i carice Zite pominjali kralj Petar i “vas kraljevski dom” oslobođeni su žalili za starim Franjom s njegovim bakenbardima koji su označavali mir, spokojstvo i sigurnost. Nova vlast je donela i političke stranke što je izazvalo veliku smutnju i haos po selima. Pravi krkljanac od stranaka s nerazumljivim imenima: radikali, demokrati, samostalci, Radićeva hrvatska stranka, zemljoradnici, spahinovci, socijalisti. “Puna glava priče, a ništa ne koristi. Zavađaju samo i zbunjuju ovaj neuki jadni narod” – komentarisali su “starčuljci”. Sve što je bilo na državnim jaslama masovno je pozdravljalo vladajuće sa “živio”, a to su bili radikali. Mada niko nije razumeo šta znači njihovo ime – radikali.

A tek su nastupi i tribine opozicije sluđivali seljake. Zakovitlale su se strasti srbijanske i hrvatske politike: prkošenja i nadmudrivanja, utucavanje i zloba, sitan račun i hilijastičke vizije, pretnje i psovanja. Kada bi čuli kako i kojim vokabularom destrukcije ovi grde vlast, vladu i ministre, seljaci su odlazili kućama u nedoumici da li je nova država već propala, pa opozicioni govornik navija za neku drugu koja samo što nije stigla. Čestitim podanicima, najvećim delom bivšim ličkim graničarima, doseljenicima, nikako nije bilo jasno kako se tako može grditi nova država:”Oni su odvajkada znali samo za jednu vlast i vladu: Austriju i cara Franju Josipa. Vjerno su im služili i priče ispredali o svojoj poslovičnoj odanosti, uključujući tu i one paprene ličke priče o ajgirovitoj carici Mariji Tereziji i o ličkim soldatima i oficirima. Svako je pošteno služio kako je najbolje mogao i čime ga je dragi bog darovao”.

Nova država se tom zapadno-bosanskom narodu pokazala upravo kao bunar bez vode, zapravo imitacija bunara, samo za oko i bahatu hvalisavost, ali iz koga se nije mogla zahvatiti životodavna tekućina.
Nova država od samog početka nije profunkcionisala, i kako je vreme prolazilo bila je sve jalovija. Razočaravala je “svakog našeg čovjeka”. Jer, Srbin, bio on iz Bosne ili iz Like, duboko je “u srcu zavjetno bio vezan još uz jednu drugu vladu, mnogo bližu svojoj duši. Bila je to ona starostavna srpska vlada još od Kosova, ona car-Lazareva, koja se odavno pretočila u priču i pjesmu i tako živjela s koljena na koljeno, vječito živa, sveta i neuništiva, kao dah kojim diše i čovjek pojedinac i svi njegovi i prije i poslije njega. Nije te ta vlada ničim uznemiravala ni teretila i tek devetsto četrnaeste, kada ono u Sarajevu ukokaše prestolonaslednika Ferdinanda, naši ljudi osjetiše da se, eto, i zbog srpske vjere, zastave i negdašnjeg carstva može dopasti nevolje. Nastade u dušama čak i neka mala pustoš i razočaranje: zar se to naše posvećeno kosovsko srpstvo i junaštvo miješa u ove obične zemaljske stvari zbog kojih se dobijaju žandarmski kundaci, šamari i glotan konak u neuglednoj varoškoj hapsani?”

Ćopić beleži da je prevrat potpuno rashladio i otreznio ljude:”Srbija koja je došla nije ni izdaleka bila ona prastara kosovska Srbija “čestitoga kneza”. Nije to čak bila ni neka nova Austrija, nego nešto onako: poseljačeno, nabusito i silovno, što se držalo više na dreci i galami nego na zakonu i propisu. Bila je to kao neka zemaljska “ispostava”, slaba i nikakva zamjena one priželjkivane i u pjesmi opjevane naše starostavne vladavine potonule u magle dalekih vjekova… Jedino su još srpski dobrovoljci i nadalje ostajali bučni i zadovoljni novim redom i poretkom. Čoporom su išli u birtiju, iz birtije, glasni i pijani širom zatvarali varoške ulice, pjevali srpske pjesme i izazivački podvriskivali kroz muslimanske mahale i džemate.”
U samoj porodici malog Branka nastao je raskol koji im je taj “dugi i nerazumljivi rat” doneo, pa se “izokrenuše i podivljaše i java i san, i u njima zagospodari tuđin bez duše i srca”. Stric Đuro je bio ranjen u Jelačića-regimenti, a stric Nidžo je preko Kajmakčalana došao i oslobodio Zagreb u društvu sa Senegalcima. U velikoj grupi crnaca isticao se kao belac i nije napuštao njihovo društvo jer je tako bio upadljiviji devojkama.

Brankov otac Vid kao pobeđeni Franjin vojnik iz rata se vratio ranjen. Pobeđeni Vid i pobednik Nidžo često su dane provodili u zluradim začikavanjima. Vid je podsećao Nidžu kako je srpska vojska preko “slavne Albanije šmućnula u more kao miš”, a Nidža Vida kako “ste nam s leđa poslali Bugare”. Šta Bugari, usprotivio bi se Brankov otac, da niste po “bijelom svijetu pokupili crnce, Japance, Arape i svaku drugu vjeru teško da biste dobili rat”. A Nidžo je pod nos bratu stavljao Turke – “jel te to tvoj Mehmed Peti naučio da skidaš zvona sa crkava i da sumarenima topite putničke brodove!?” A deda Rade bi im podviknuo da prestanu ratovati, jer on ne zna “ko je od vas dobio, ko li izgubio” nego dosta više besposlice po svetu, hvatajte se za rad. i tako bi, a priča se zove “Povratak ratnika”, ta dva ratnika iz suprotstavljenih vojski, ta dva Srbina, ta dva brata, jedan pobeđen, drugi pobednik, sišli u njivu podno kuće, prihvatili bi se oranja, pa je stric Nidžo držao ručice pluga, a Vid, invalid, gonio je konja. Foknerovska slika.

Ali, u novoj državi nagrabusiće i pobednik. Gubitnikom će ga načiniti politika. Razgalamljeni Nidžo gotov na pobratimstvo i grljenje sa svim i svakim, kada su došli izbori odlučio je da podrži Vuleta Dimitrijevića, bivšeg srpskog dobrovoljca, prvaka Zemljoradničke stranke. Kakva je to “težačka stranka” bunio se deda Rade, taj Vule bi onda orao i kosio, a ne bi se vucao od sela do sela. Još galami protiv nove države! A kada je još čuo da su Srbijanci ubili nekoliko svojih kraljeva i knezova, a eto i njegov Nidžo je već izdao jednog kralja, zašto ne bi i drugog, deda Rade je otišao u žandarmeriju da prijavi svog sina da buni ljude. Nidža je oštrom paljbom protiv radikala i njihove vlade zaslužio da postane čuvar glasačke kutije. Ali, pred same izbore Vule Dimitrijević napravio je dil sa Nidžinim dušmanima – radikalima. Zar to nije izdaja, zavapio je Nidža? Nije, smireno je objasnio Vule svom ratnom drugu, “sad smo i mi vladini ljudi, radikali”. Vule je potpuno dotukao Nidžu:
- Čuješ Nikola, nemoj biti budala. Ovi naši težaci, fukare, mlate samo praznu slamu, laparaju jezikom, a boga Jokinoga nemaju. Nikad od njih vajde. Idi ti, brate, s onim ko drži ključeve od kase, kom je sve u rukama. Šta ti smeta što ćeš postati radikal?
- Pobogu Vule, pa zar mi, dobrovoljci, prolijevali smo krv za ovu zemlju pa da pustimo Pašića i radikale da je kradu i razvlače? – zakukao je stric.
- Hajd, bogati Nidžo, ko te još danas pita za krv i za ratovanje, gledaj ti od čega živiš, odmahnu Vule. Lijepo ti, koliko sjutra, svrati kolima u onu gvožđaru na žitnoj pijaci, dobićeš nekoliko džakova cementa, već sam ja kazao za tebe. To ti je tek za početak.
- Ne idem ja sa radikalima, viknu stric, pa da mi pokloniš gvožđaru od poda do tavana! Nijesam ja Vuk Branković pa da izdam cara na Kosovu.
- Baš je mene briga za tvog cara Lazara, umeša se deda Rade, idem ja sutra za cement, odavno mi treba bunar uz kuću.
Deda je sutra istovarivao cement i gakao “Ha, ovako se živi i kuća kući, a ne kao moj Nidžo”. i deda pre nego je iskopao bunar sa nekim majstorom Antom izlio je četvrtasti cementni okvir metar visine za bunar, poboli su u njega i 4 hrastova direka na koja su stavili krov i uglavili valjak s točkom za izvlačenje vode. Meštani su komentarisali neobičnu rabotu:”Nidžekanja pravi bunar koji će prenositi s mjesta na mjesto, kako mu kad ustreba”.
A onda su došli čuveni srpski izbori kada narod pokazuje svoju slobodnu volju. Ćopić daje njihovu sliku za sva vremena, a i ostali su takvi do dana današnjeg:
“Presudni dan glasanja osvanu vedar i tih, dušu dao za svako zborisanje, zabavu i prodavanje zjala. Filijale glavnih stranaka točile su rakiju i dijelile cigarete svojim pristalicama, a radikali su, pored toga, zaklali još i june i skresali ga u kazan da se kuva gulaš: ko glasa za vladu, neka se, bogami, i smrsi, pravo je. Neuki glasači shvatili su da i rakija spada u obavezni izborni ceremonijal, nešto kao glasačka pričest ili zakletva, pa su se gurali ispred rakijskih buradi oko školskog dvorišta a neumorni točibaša, obično neka okretna i valjana lopuža i lažov, pružao je grešnom punopravnom glasaču mokru čašu i namigivao mu:
- Drži, burazeru, nemoj da pogriješiš, naša je treća kutija, pa kad obaviš rabotu, navrni amo da još jednu osušiš”.
Kada su se izbori završili naivni i pošteni, lojalan kralju i državi, deda Rade došao je u gvožđaru po još cementa da bi završio bunar. Posle dugih zavlačenja, otezanja i obećavanja jedan kalfa mu je rekao:
- Pusti, đede Rade, nema više od toga ništa. Što se prije izbora obeća, to se iza izbora zaboravi.
Bunar od radikalskog cementa je ostao nezavršen, bez vode, postao je igračka deci, a ona su svojom živom maštom zamišljala kako vade vodu, pili je, prolivali se, umivali se i prskali se sa njom.
Prvo izdanje Bašte sljezove boje (Prosveta, Beograd, 1972. godine) ima tri dela: Jutra plavog sljeza, Nesmireni ratnik i Dani crvenog sljeza. Priče koje demaskiraju srpske istorijske i političke laži nalaze se u delu Nesmireni ratnik koji je Ćopić iz kasnijih izdanja Bašte izbacio. Taj deo se ne nalazi ni u najnovijim udžbeničkim izdanjima Bašte koje se koristi kao lektira u srednjim školama. “Nesmireni ratnik” je objavljen prvi put u knjizi nazvanoj “Gorki med” 1959. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Raspitivao sam se kod stručnjaka za srpsku književnost o razlozima Ćopićeve cenzure vlastitog dela. Nije im to bilo poznato a i nisu ni uočili rad tih makaza.

Možda se Ćopićeva književna hirurgija može objasniti vremenima koja su nadolazila? Bile su to sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka kada su talasi nacionalizama počeli da se valjaju Jugoslavijom. Svaka jugoslovenska nacija je počela da se zatvara u sebe, da pravi nacionalni program i uspostavlja, izmišlja i ispravlja istoriju. U toj atmosferi kada se već u Srpskoj akademiji pripremao i Memorandum, priče akademika Ćopića iz Nesmirenog ratnika delovale su jeretički i ometale su stvaranje mita zlatnih srpskih pobeda i oslobađanja, te svetih srpskih ratova. Ćosić je došao u epicentar dešavanja, Ćopić je bio marginalizovan. Tekovine mira su bile pregažene mistifikovanim dobicima iz Pirovih pobeda.
I danas imamo tu razdelnicu – da li ćemo na sebe da gledamo istinoljubivo, poput Ćopića, ili ćemo nastaviti Ćosićevu mantru da u miru gubimo ono što smo ratom dobijali.



 http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/cosicevci_i_copicevci.26.html?news_id=294916

Objavi komentar Blogger

 
Top