Sándor Márai/ Šandor Marai

Dnevnik (1944.)

Izbor i prijevod - Sava Babić

 
Pisati kao neko ko je pred pogubljenjem pa su mu to poslednje reči? Ne, to je preteravanje. Pisati samo pod uslovima za pisanje i samo dok su ovi uslovi važeći. Znači ne pisati uz svest o "promeni doba". Pisati uz svest o tekstu, izrazu i uz poznavanje ljudskih stvari; znači i jednostavno, ali i umereno, kao da je ovaj trenutak poslednji, ali kao da još imaš veoma mnogo vremena: treba ti još bar toliko vremena koliko je neophodno ako ono što kazuješ želiš da napišeš prema zakonima pisanja. Inače ne piši, samo letke.

*
U Mađarskoj nema salona i nema društva: postoje samo klase koje podmuklo pokazuju zube i društveni život nije ništa drugo do najčešće podla varijanta klasne borbe. Zbog toga pisac neizostavno emigrira u samoću. U najdubjlju, najsvesniju samoću. Ko to ne uradi, jednog će se dana naći na barikadama, ili - što je gore - u književnim kafanama.

*
Počeo sam da pišem roman Sestra: čini mi se da je to, posle mnogo godina, prvi roman koji je roman i po književnom žanru, i mogu da kažem u njemu sve što danas znam da kažem.

*
Problem "prvog lica jednine" u romanu: velikodušna prevara. Nema prvog lica jednine: uvek govori roman, ako je istinski roman; i onda ako se oglašava pisac, i onda ako se oglašava pod maskom junaka romana.

*
Rusi, boljševizam, odgovornost jedinke... Pa odgovorimo. Nikada za mene nisu radili drugi, nisam živeo od "profita" tuđeg rada. Ja sam sebe terao da radim od mraka do mraka, i nikada nisam dobio ni pare koju čitaoci nisu platili meni, dobrovoljno, za moj rad. To je istina. Dakle, "eksploatator" nisam.
Svojim pisanjem da li sam "služio interesima radnih masa"? To je krupno pitanje. Ja sam svojim delima samo na jedan način mogao služiti radnom narodu: ako sam ih pisao tačno onako kako sam ih napisao. Nisam mogao drukčije, jer bih inače izdao književnost, dakle prevario bih svoje čitaoce. Stvar je radnih mase da se ostvari takav društveni poredak unutar kojega će postojati način i obrazovanje za književnost: to je zadatak vođa mase, političara.

"Ja sam građanski pisac." Tačno. Rođen sam u građanskoj porodici, odrastvo u građanskoj kulturi. Ali je građanstvo Evrope mnogo toga dalo čovečanstvu. Ako propada taj sloj, neka propadnem s njim.

*
Nova godina kada niko ne želi da počne "novi život"; već je velika stvar ako neko može da nastavi stari.

*
Marko Aurelije, veliki, plemeniti i verni prijatelj. "Ljudski car", kako je rekao Herder: ti si mi najveća pomoć u ovim sablasnim vremenima! Svet se i sada menja kao u tvoje doba: ruši se jedna životna forma čiji je organski sadržaj bila kultura. Samo se iz ljudskog ugla može posmatrati i podneti to, kao što si ti posmatrao i podnosio: sa strpljenjem, sa razumevanjem, povlačeći se u dubinu duše, predajući telo i sudbinu silama sveta, čuvajući za sebe dušu i istinske namere.

*
U svojoj autobiografiji Somerset Mom piše da ponekada tako žudi za smrću kao u mladosti što je hrlio u zagrljaj ljubavi. Mislim da je ovo priznanje iskreno. Što čovek više zna o životu, što više živi, život je sve užasniji. Na dnu svesti svakoga živog bića nalazi se strah. Ljudski svet je poseban strah, mnogo užasniji nego što može biti za životinje, čiju svest takođe prožima pomamna draž stalne opasnosti. Živeti znači otkriti strah, besmisleno cviljenje živog bića koje se koprca među beznadežnim polarnim zvezdama rođenja i smrti. Šta da činiš? Nema spasa. Ko živi, mora se bojati. Svojim ponašanjem može da prikriva ovaj strah; ovakvo razmetanje ne pomaže unutar njoj napetosti.
Onaj ko od straha beži u smrt, nije bezuslovno kukavica, (Pa ako je i kukavica!...) Odmoriti se, smiriti se u spletu složenih i užasnih nesporazuma: to je smrt. Sve češće za njom žudim.
Ali me uvek teši, ako pomislim da prema njoj ne treba da načinim ni jedan jedini korak: tu je u mojoj blizini, zna svoje vreme kada će staviti ruku na moje rame. Jedini verni prijatelj.

*
Basic English... Metod, dati svetu zajednički jezik, nekakvo zajedničko zamuckivanje od osam stotina reči, mucanje s kojim će se sporazumeti čovečanstvo koje gradi Vavilonsku kulu!
Evropljanin ne veruje u taj metod. A ni u ostale, one koji žele da sruše evropski Vavilon. Ove tragične jezičke razlike smisao su našeg života. Istina, to je i naša kob. Bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. Poslednja kopča je bio latinski, on je održavao evropsku kulturu u nekom duhovnom jedinstvu. Ta kopča se polomila: polomilo ju je nacionalno častoljublje. Nema Evrope bez zajedničkog jezika, postoje samo nacije koje se međusobno mrze na četrdeset jezika.

*
S više strpljenja saslušati ljude, i protivnike, svakoga ko drukčije misli od onoga što ti smatraš ispravnim. Sa strpljenjem slušati i one koji - zbog neobaveštenosti, ili plahovitosti - govore, rade, žive protiv svojih interesa. Pre svega, nije sigurno, nisu li u pravu? A onda pomiri se s time pa ljudi na drugi način žele da stignu do sreće, i do nesreće, od onoga koji ti smatraš ispravnim. Ljudi imaju pravo i da se upropaste. Pomozi ako umeš, i njima i sebi, ali ne spori im to pravo.

*
Umemo li da od Mađarske načinimo Švedsku, Dansku, ili će postati neka vrste makedonske zemlje? Ima li vremena i postoje li ljudi da od nje načinimo Švedsku, Dansku? To je pitanje.
Nacizaciju Mađarske dugo vremena je sprečavalo tristo ljudi: među njima nekoliko starih aristokrata. Ali ista ova garnitura više nije pogodna da spreči balkanizaciju Mađarske. To može sprečiti samo samosvesno, kulturno građanstvo, znači jedna vrsta ljudi koja nama potpuno nedostaje. Kontraselekcija u poslednjih dvadeset i pet godina svesno je potiskivala pokušaje kojima se želela odnegovati demokratska srednja klasa - svako ko bi proslovio o demokratskom obrazovanju postajao je sumnjiv, jevrejski plaćenik, ili tajni boljševik. Sada nam nedostaje upravo taj sloj.

*
Za vreme uzbune pišem roman, obavljam svoj dnevni obol - i trudim se da to obavim verno i pokorno, znčači ne drsko, pa ni teatralno, kao neko ko prezire opasnost i "do poslednjeg trena je nadnesen nad rad", ne. Razume se, u međuvremenu osećam strepnju, bojim se posledica, a ne volim kočoperne junake koji izigravaju Arhimeda kada im mogućnost bombi remeti krugove. Rač je prosto o tome da vazdušna uzbuna putem radija - što u ovom trenutku, srećom, još ne znači bombardovanje - može potrajati i dva sata, i ako ne odradim dva sata pre podne, propao mi je radni dan. A možda više i nemam mnogo vremena: voleo bih da napišem ovaj roman, prišao sam mu s iskrenim zadovoljstvom - ne kao Galebu prošle godine u ovo vreme. U tome je sav smisao ovakvog ponašalja. Sve ostalo je taština, ili histerija.

*
Bojim se? Još uvek više sebe, nego bombi. Nebesni duše, Bože, daj mi snage da budem pravedan, pravičan i neumoran.
A šta bi bilo ako bi se jednom tek prostro u vremenu i pustio da se sve dogodi?...

*
U Mađarskoj nema dve vrste ljudske garniture: nema desne i leve elite. Postoji samo jedna ljudska garnitura i ako se ovih nekoliko ljudi internira u logore: zemlja na veoma dugo vreme prestaje da bude organski deo Evrope. 

*
Jedna stvar se teško oprašta: netačnost, neurednost. Red je moral. Ko nije tačan u ovome ili onome, na koncu nije tačan, znači nije moralan u ničemu. Ali takvi su, neuredni, netačni. Pa i to treba podneti 

*
Ne treba pisati "razumljive" pesme. Treba pisati divne pesme, pesničke Junak Gončarevog Oblomova zatiče slugu kako recituje pesme. "Razumeš pesmu?" - pita ga podrugljivo. "Ako bih je razumeo - odgovara sluga -, onda ne bi bila pesma." Savršen odgovor i tačan. 

*
Sati kada me zahvata potpuna pometnja: šta zapravo radim ja? Ima li kakvog sudbinskog smisla sve ovo što pišem? Ili je to samo popunjavanje vremena, još gore - rad za svakodnevnu koru hleba? Zanatsko korišćenje jedne vrste talenta, sposobnosti izražavanja? Možda je sve pasija, odagnavanje dosade života, odvođenje neke neuroze? I sve to što sam radio šta je kazalo čovečanstvu? Uspeh ništa ne dokazuje. Istina, ni neuspeh ništa ne dokazuje.
A radim li ja prema nekom velikom, samosvesnom planu? Ne verujem. Radim kao što živim. I to me teši. Nije posebno moj život, niti je posebno moj rad. Obadva su jedno i isto, jedan je organski uslov za drugi. Ne mogu se "povući" iz ovoga posle u drugi zanat, niti u spokojstvo; samo se mogu povući u grob. Znači ne mogu ništa drugo do da nastavim rad, i po mogućnosti da uložim svu snagu, svu pažnju, moguće je da gađam visoko i činim to s lakim i prirodnim pokretima. O ostalom se ne brinem.

*
Od nikoga ne mogu tražiti da mi oprosti... šta li ono? Pa što sam živeo, pisao romane dok je on bio u logoru. I ne želim. Samo konstatujem da postoje vremena kada je goli fakat postojanja ponekada isto takav greh kao aktivnost.

*
Noćas čitam Šekspirove sonete. Koliko je ovo više od jednog svetskog rata! A ovi soneti su i preživeli nekoliko svetskih ratova.

*
Martovski sneg. Peta je godina kako nisam bio u inostranstvu. Pet godina uvek isti ljudi, istih nekoliko ulica, ista sudbina, rekviziti, dekoracija. A možda će minuti godine dok ponovo ne vidim more ili ono što je preostalo od Pariza ili Firence. A moguće je da sve to nikada više naću videti: zarobila me je sudbina, ovih nekoliko ulica, ova sredina, i sahraniće me ovde neka sila, bomba, neprijatelj ili bolest. A u međuvremenu će prohujati mladost, takozvane "najbolje godine". Peta je godina od kako ponekada otputujem u Šopron ili Eger, to je sve. I katkada neka knjiga iz Švajcarske ili Štokholma. Sve izostaje i mladost prolazi. I to mi niko, nikada neće nadoknaditi.

*
Najveće dobro u ljudskom životu jeste nezavisnost. Ali pruža li imanje vlast nezavisnost? Ne pruža.
Postoji samo jedna vrsta nezavisnosti: nezavisnost siromaštva i bez želja. I obe zajedno tek nešto vrede. Siromaštvo sa željama, to je pakao na zemlji.

*
Zatvoren u zemlju koja je danas još neoštećena, u kuću koja je danas još neoštećena, u stan koji danas još postoji i moj je, u podrum koji je danas još neoštećen i gde se mogu skloniti od bombi: i za sve to bi trebalo na kolenima da zahvalim Nebu. I zahvaljujem mu, i punim grudima: veličanstveno je i divno što je tako.
Jedino što upravo osećam da još neću dugo izdržati. Ovu zatvorenost, bezndežnost, ljudsku podlost što cvili svuda i opkoljava me - sve lošije podnosim iz meseca u mesec. Mogućnost putovanja je ukinuta. Ali nije ukinuta mogućnost smrti. Žuta kožna torba, pripremljena za sklonište, nalazi se pored postelje i danju i noću, u njoj preobuka, rukopisi. Možda bi se s njom moglo i putovati - putovati dalje nego vozom.

*
Čovek nema pravog dara za radost. I najveća radost čudnom brzinom prokisne, užegne. Samo kratko ume da se raduje, ali ima beskrajnu sposobnost za bol: podnosi je gotovo neograničeno.

*
Grb Mađarske pridržavaju dva lebdeća anđela. Jedino u njih imam povernjnja. Istina, nije to malo.

*
Nemci okupirali Mađarsku.
-------------------------------------
*
Četvrti dan u mestu Leanjfalu. Stigli smo brodom, po martovskoj oluji i snegu. Mart je zaista osoben mesec; ne samo za Cezara. - U sumrak stižemo u nenastanjenu kuću na kraju sela, na seljačkim kolima, zajedno s prtljagom. Niko nas ne čeka; vlasnici su otputovali daleko. U nezagrejanoj kući polupana okna, ledene sobe. Ima drveta u drvorištu, ali je mokro, dimi se na vatri. U drugim uslovima sve bi to bilo neprijatno, sumorno. Sada sasvim ravnodušno. "Što me ne ubija, to me osnažuje" - kaže Niče i dr Gabels. Slažemo se.

*
Jedino čudo može da nas spasi. Postoje čuda, ali mislim da ih treba zaslužiti.

*
Danas je konfiskovana sva imovina Jevreja, Zabranjeni su svi časni listovi. Stalno bombardovanje 
Budimpešte, mnogo mrtvih.

*
Čovek deli svoj život u određenom doslednom redu: prvo sam se oprostio od stana koji će bomba uništiti dok budem odsutan, ili će ga rekvirirati i zaposesti; zatim - i to je već bolnije - od rada i od radnih mesta. Potom od jednog načina života: moramo se organizovati za jednu vrstu nomadskog života, živeti u sedlu, poput drevnih Mađara; zatim se opraštam od svega što me je vezivalo za život. Ostaje potpuna sloboda, s izgledima na iznenađenja, neočekivanosti i smrt.

*
Čovek može biti kažnjen za postupke i reči; ali ne može se kazniti zbog porekla. Ko bude kažnjen zbog porekla, naneta mu je nepravda, i svaki čovek koji polaže pravo na ljudsko dostojanstvo, solidaran je s njim.

*
Pomiriti se s tim da treba patiti, umreti: nije tako teško. Pomiriti se s tim da naši najmiliji i naši prijatelji pate, podnose progone i umiru: to jo teško, to je nadljudska lekcija. A i to se mora naučiti. 

*
S. priča: hteo je vizu pa je poslat u hotel "Astoriju" u Gestapo. (Čudna ja sudbina zdanja: ovaj hotel je bio glavni štab revolucije 1918. godine!) Tu je došlo do nesporazuma pa su ga ukrcali u transport zatvorenika za Kištarču. Do uveče je potrajalo dok se zabuna nije razjasnila. Za to vreme se nalazi u glavnom štabu Gestapoa na Švabheđu. Tu vidi i čuje sladeće:
Dva seljaka iz Sentandreje se javljaju folksbund-SS policajcu koji govori i mađarski. Pričaju da imaju neprilika s nekim Jevrejem iz sela koji ih je navodno prevario prilikom kupovine konja. Traže dozvolu da premlate Jevreja. Nemac ih umiruje i kaže im da ga mogu premlatiti, danas se to ne kažnjava. Ali dva seljaka traže dozvolu napismeno; i kad je ne dobiju, odlaze nozadovoljni.
Događaj je karakterističan i to ne samo za dva seljaka iz Sentandreje.
Cela međarska ultradesnica tek je onda smela da preduzme proganjanje Jevreja izistinski i prema svojim namerama kad je dobila od Nemaca pismenu dozvolu.

*

Ništa ne pomaže: sve treba lično doživeti, na svome telu, i u stvarnosti; kako bismo shvatili. Sve ono što smo ovih godina slušali o poljskim, austrijskim, nemačkim Jevrejima samo je bleda slika. Ali kada sam prvi put - na peštanskom trgu Verešmarti - video kako dva gestapovca vode čoveka prema kamionu, shvatio sam stvarnost. I sada, kada ispred prozora prolaze muškarci, žene i deca sa žutim zvezdama, vuku bedne zavežljaje kako bi nabijeni po pet hiljada, deset hiljada živeli nekom neizvesnom - bojim se da je izvesna! - sudbinom, kako napuštaju svoje domove, posao - zašto?! - da bi tavorili u kolibama i barakama na rubu gradova, s dvonedeljnom hranom, bez novaca, bez zarade - zašto?! -, sada konačno shvatam. Sve to traba videti, lično.
Ljudska duša nema prave fantazije. Samo stvarnost ima fantaziju.

*
Sramota je živeti. Sramno je pod suncem hodati. Sramota je živeti.

*
Hladan maj. Drhtim na suncu.
S ljudima nema šta da se razgovara. Kao što se s pijancem ili ludom ne može raspravljati: mađarska srednja klasa je poludela i opila se jevrejskim pitanjem. Rusi kod Kerešmezea, Englezi i Amerikanci iznad Pešte, a ovo suludo i zapaljeno društvo ne ume da govori o drugom, samo o Jevrejima.

*
Ljudi nikada nisu tako opasni kao kad se svete za grehe koje su oni sami počinili. 

*
Jadan od najvažnijih principa života jeste izvršavanje dužnosti. Bar za muškarca. Dužnost je viša od života.
U minulih četvrt veka dužnost mi je bila da svom snagom radim. To sam izvršavao, dobro, loše, kako sam znao. Sada mi je dužnost da svom snagom ne radim; bar ne za svet. Ni to nije lako.

*
Pa ipak, u ovim bezvazdušnim uslovima: pišem ovaj roman. Sigurno nije "dobro" ovo što pišem; nedostaju svi uslovi za rad, atmosfera književnog života, knjige, jedna vrsta dostojne sredine koja je neophodna za duhovni rad! I koliko sitnih briga! Smešna pa i ne smešna beda! I ne pomaže ako mislim na ostale, drugove i prijatelje, koji sada čame u koncentracionim logorima. Čovek pati na svoj način.

*
Pa ipak pišem ovaj roman; dok Mađarska srljba u svoju propast. Ne umem drukčije da pomognem, ne umem da odgovorim vremenu, ne umem drukčije da se oduprem, samo ovako: ako pokušam da napišem ovaj roman dok ostali pokušavaju da unište ono što je bilo najdublji smisao Mađarske: kulturu i čovečnost.

*
Gospode, podaj snage Jevrejima da podnesu progone, mučenja i patnje. Podaj im snage da budu jaki i u životu i u smrti.
A onda, ako prežive progone, podaj im snage da ne izgube glavu, da se ne pretvore u somnambulne progonitelje. Podaj im snage da budu jaki za ljudsku veličinu, za strpljenje. Jer će osveta izroditi samo nove srdžbe. I možda su u pravu Haksli i oksfordovci, koji kažu da se neprijatelj može pobediti samo na jedan način: ako ga podnosimo.

*
Dva dana na selu. Predeo ispunjen, sazreo. Bolno je ovo spokojno obilje, procvala, trijumfalna, ravnodušna, suverena junska zrelost nad ljudskom bedom. U vazduhu neki blagosloveni, slatki miris.
Rim je pao.

*
Moram da završim roman. Nema izgovora.

*
Početak anglosaksonske ofanzive u Francuskoj.

*
Od ovoga rata, koji je užasniji nego što je bilo ko zamišljao, konačno svako može više da podnese nego što je ikada zamišljao.

*
Potpuno smo izgubili perspektivu života. Ali smo umesto toga dobili nešto što je gotovo tako potpuno: po pola sata.

*
Potražila me jelna dama i kaže da sutradan mogu da budem u Kairu -uz tajnu pomoć Gestapoa, avionom Crvenog krsta - ako platim šesto hiljada pengi, ili nađem nekoga ko će platitn milion pengi i povesti me sa sobom.
Zahvaljujem na preporuci i odbijam je. Nemam šesto hiljada pengi, niti mecenu koji bi žrtvovao toliko za sličan cilj. Ali nije to najveća ometnja: takav mecena bi se možda još i mogao naći. Neki bogati aristokrata ili širokogrudi Jevrej upustili bi se u pribavljanje ove astronomske sume. O drugome je reč: neću odavde da odem. Ne verujem da grešim: tačno znaš šta sledi. Treba podneti. Morom da završim knjigu, a onda da živim ili umrem, kako mi sudbina da. 

*
Može se presvisnuti; i to je rešenje. Ali se može i podneti; a i to ja rešenje.

*
Šerbur je pao. Rusi su u Finskoj i oko Vitebska pokrenuli veliku letnju ofanzive.

*
U subotu u ponoć je zatvoren peštanski geto. Više od dve stotine hiljada ljudi žive u ovom užasnom masovnom zatvoru i čekaju da u vagonima budu deportovani na prostore Poljske. Više se ne smeju posećivati.
Ova masovna nesreća nije stigla neočekivano; pa ipak, niko odista nije verovao da će uslediti. Njene razmere, ljudski značaj ne možemo ni shvatiti u ovom trenutku. Jedno od najgnusnijih poglavlja mađarske istorije svaki je dan koji preživljavam. I više nisam privržen životu. U meni je potpuna ravnodušnost i odlučnost da prihvatim sve što mi sudbina još može dodeliti.

*
Još uvek se više bojim svoje savesti, nego sveta.

*
Još uvek teže podnosim vrućinu ili zimu, nego svetski rat.

*
Rusi u okolini Ljvova.
Čitam Erazmovu Pohvalu ludosti. Ni jedno slovce nije izbledelo za proteklih četiri stotine godina; i danas blista, iskri, kao u trenutku kada je dao zvrčku glupoj i nadmenoj reformaciji. 

*
Ni priroda nije bolja, ali je bar dosledna.

*
Ko umukne, neka ne najavljuje trubama da je zaćutao. Treba tako zaćutati u svetu da se ni šušanj ne čuje.

*
Montenj kaže da nije dovoljno stanovati zajedno sa znanjem: treba ga i uzeti za ženu. Ali živeti skupa uvek je velika ljudska proba; živeti zajedno se znanjem znači odreći se iznenađujućih pustolovina naših instinkata. A to je bolno.

*
Sestra je stigla na raskršće: treba odlučiti da li da bude roman ili memoari? To ja najvećim napor unuter jednog književnog poduhvata. I osećam da sam umoran.
Kao da je devetnaestog marta nešto prepuklo u meni. Ne čujem svoj glas; kao instrument koji onemi; kažu da se to događa drvenim instrumentima.

*
Ne umemo da spašavamo i objašnjavamo ono što se zbilo; ali da priznajemo i kazujemo umemo. I to je zadatak ove generacije. "Ko bi hteo gajdaš biti, mora pakla pohoditi." Sada smo stigli u pakao. I neka se oglase gajdaši.
Šta bismo još mogli kazati? Da smo bili i jesmo ovakvi; a takvi smo zato i zato. Da smo nekada bili drukčiji; i ako jednom još iz pakla stignemo na dnevnu svetlost, možda ćemo biti drukčiji. Šta se zbivalo ovde tokom dvadeset i pet godina? Jedan interesni savez, za zaštitu feudalnih veleposeda, pod izgovorom Trijanona prolongirao je tokom dvadeset i pet godina jedan sistem koji je finim i manje finim terorom potisnuo, izneverio sve što je bilo kvalitativna težnja. Svako je bio Jevrej, ili sumnjiv da je Jevrej, ili je bio oženjen Jevrejkom, ili dekadentni prijatelj Engleza i Francuza, slobodni zidar i komunista, samo ako se s pravom mogao osumnjičiti da hoće kvalitet. Interesni savez neće kvalitet; zbog Koložvara (Kluž) i Kaše (Košice) su se derali kako se ovde ništa ne bi promenilo i kako niko ne bi mogao reći da se Koložvar i Kaša mogu ponovo zadobiti ako ovde izgradimo kvalitetnu Mađarsku koja ima privlačnosti za narode susednih država, pa i za odvojene Mađare. Česi, Srbi, Rumuni su ponosno jurili pred svet sa svakim svojim piscem, slikarem i skulptorom, oduševljeno su prikazivali njihove talente. Naše ambasade u inostranstvu primale su mađarskog pisca, umetnika, čoveka duha, kad bi doputovao i pokucao na vrata, kao što pandur dočekuje bednog seljaka.
Sve treba kazati; i ovde, i u svetu. (...) Sve početi ispočetka.

*
Istinska otežavajuća stavka Mađarske nije ono što je uradila, nego šta je propustila. I konačno, pre svega: što je trpela.

*
Esesovac već godinama vuče sa sobom Poljakinju; koristi je kao neku pripitomljenu životinju, voda je iz zemlje u zemlju, ne pušta, kao da je na kajišu i u kavezu. Sada su u Pešti i ona preklinje poznanike da joj daju otrov.

*
Planovi! zaboraviti sve što sam do sada napisao. Napisati detektivski roman. Jedan čovek umre; svi su sumnjivi. Ko ga je ubio? Porodica? Posluga? Detektiv istražuje njegov život. Na koncu nalazi jedan jedini dokaz za zločin kojim se sve razjašnjava; nedostatak ljubavi. Osećanje ovoga nedostatka je otrov koji brzo ubija.

*
Lako je moguće da bih bez alkohola ovih sedmica već bio počinio samoubistvo. Imam morfijuma, dovoljno, više ljudi bi moglo otići na večni san. Vino pomaže u ovakvim noćima.

*
I treba da napišem treću, završnu knjigu romana Ispovesti jednog građanina. U besanim noćima razmišljam o sklopu ove knjige.
Sudbina retko daje piscu da u stvarnosti doživi, proživi i upozna sve do krajnjeg razvoja jednu veliku temu koja ga se lično tiče. Ovu klasu, mađarsko građanstvo, u čijem sam krilu rođen, čiji sam način života video, upoznao i istražio u svakom pogledu, do korena; sada vidim kako se sve raspada. Opisati taj proces raspadanja: možda je to jedini, istinski književni zadatak moga života. Opisati proces raspada za poslednjih dvadeset i pet godina. Fine filtere kroz koje se filtrirala, zvanično i nezvanično, ovaka istinska darovitost. Kako je ukroćena, zaplašena i pripitomljena svaka individua sposobna za takmičenje. Kako je započela igra značaka, društava i pogleda na svet. I kako se sve pretvorilo u pomamnu razbojničku pustolovinu i potpunu propast

*
U ovim maglovitim vremenima gradska četvrt Kristina prijateljski posluje: od apotekara dobija teletinu, od trafikanta ponekada aspirine, bakalin mi svake nedelje daje stotinu komada "memfis" cigareta i u poslastičarnici su mi obećali deset metara ogrevnog drveta. U bifeu se mogu dobiti vunene čarape i zlatni napoleoni; oboje je veoma skupo.

*

Spašavati koga god je moguće; do sada Jevreje, sada hrišćane koji su odista nevini; sledeći meseci, kao i prethodni, biće u tom znaku. Posećujem prijatelja Jevreja u partizanskoj sobi na petom spratu, koju mu je već iznajmila grofica V. za sledeće mesece. Izgleda da niko ne spava kod svoje kuće.
Jedino nemam volje da spašavam sebe; taj zadatak, u potpunosti, poveravao sam u prošlosti Bogu, i Njemu ga poveravam i u budućnosti.

*
Pre podne sahranjujemo poznanika. Dok kovčeg spuštaju u raku, oglašavaju se sirene.
Tužni skup zbunjeno, uznemireno i malko zavidljivo posmatra kovčeg spušten u raku: mrtvi je već siguran u propisanom rovu, zaštićen od vazdušnog napada. Možda je to jedina bezbednost na zemlji.

*
Pa obrati pažnju na oboje: na svet, gde je parče hleba ozbiljan zadatak, i na svoju dušu koja nema manje zahteve od tvoga tela. Pribavi dnevnu hranu i za svoju dušu i ne popuštaj od kvalitativnih zahteva za ovu hranu. Možda krompira i ogreva neće biti ove zime, ali će biti Getea, Šakspira i Janoša Aranja.

*
Rusi su započeli grandioznu strategiju: nadiru odozdo, preko Srbije i Hrvatske, i opkoliće Podunavski bazen.
*

Pakujem brašno, krompir i luk, i spremam se za Peštu, koja će se uskoro naći u opsadi, a zetim će je okupirati Rusi. Hoću da živim u svojoj sobi, među svojim knjigama i književnošću da se bavim; bilo šta da se dogodi, do poslednjeg trenutka.

*
Život je zaista beskrajniji od svega. Da je neko pre pola godine proricao da će stići dan kada će Horti i njegova okolina sa strepnjom i nadom očekivati negde u budimskoj tvrđavi oslobodilačke boljševičke trupe... I taj dan je stigao.

*
Nemci su zaista čarobnjaci. Uspeli su da ostvare čudo i sada svaki pošten čovek iskreno i s toplim nadama očekuje Ruse, boljševike koji će stići kao pravi oslobodioci. I ja čekam Ruse. Za dva dana svi smo prevalili dug put... za dva dana, sedam meseci, dvadeset i pet godina.

*
"Dobri Mađari" su posmatrali, njuškali. U početku, u martu, malo su i podozrevali. - Hoće li valjati ovo, šogore? - pitali su se tiho i sašaptavali. - Hoće li ići ovo? Da ne bude belaja?... A onda su jednog dana videli da "stvari idu"; Rusi su još bili daleko, još su Nemci stražarili u Francuskoj i Belgiji; Jevreji su bili blizu, njih su mogli da pljačkaju i ubijaju. Onda su dobri Mađari - ministri, državni sekretari, poslanici, beležici, sreski načelnici, policajci i narod i vojska koji su im se priključili - zasukali rukave, zasukali brkove i s mađarskim poletom navalili. I videli su da "ide".
Vreme je prolazilo, osam meseci. Rat je izgubljen, Rusi kucaju u predgrađu Pešte. Istog tog dana na obližnjem Sentandrejskom ostrvu, u logoru s Jevrejkama i Jevrejima, pojavljuju se "njilaši" u zelenim košuljama i opasačima i skidaju peostale burme s ruku zatočenika. Zašto?
Pre svega što prstenje svetluca i što je od zlata. Zatim što im je palo na um da se i to može; na žalost, spretniji su već pre njih odneli krupniji plan. "Gledaj, brate, prstenje!" - rekao je jedan od njih. A onda su navalili.

*
Ako je neko car u Kini, onda je on kineski car. Ako je neko lud u Berlinu i zamišlja da je on kineski car: onda je on lud. Ali ako je neko lud u Berlinu i zamišlja da je on kineski car pa to i kaže i nađe se nacija koja mu i poveruje: onda je to istorija. To se dogodilo Hitleru i nemačkom narodu.

*
Najiskrenija, najljudskija i zbog toga najlepša reč koju je igde izgovorio čovek jeste: "Možda".

*
Nema soli, na selu, u Pešti, nigde. Novo strahovanje: ne samo što treba umreti, nego - Gospode, milost! - treba umreti bez soli.
Interesovao sam se za pravi značaj odnosa soli i čovekovog organizma. Stvarnost nije tako mračna kao što veruju domaćice. Čoveku je dnevno neophodno ukupno dva grama soli, a jedan gram se nalazi u običnoj, mešovitoj ishrani. Može se živeti bez soli; samo je neukusno i dosadno.

*
I odista, Nemci, ti čarobnjaci, ostvarili su i drugo čudo: stari kapitalisti Pešte od srca čekaju boljševičke trupe kako bi na koncu zaštitile privatno vlasništvo!
*
Problem Jevreja će se, posle dolaska Rusa, za dugo vremena okončati: Jevreji su oslobođeni. Sada započinje teži deo problema: oslobađanje hrišćana.
*
Popodne odlazim do opštine sela. Na putu neka žena histerično priča:
"Stigli Rusi". Saznajem da je nedavno susrela "šest komada" Rusa kod čarde; oduševljeno pripoveda, volela bi kad bismo u tome osećali nešto užasno i izuzetno; ali je istina da je idući za Sentandreju susrela šest Rusa, uplašila se, počela da beži, Rusi za njom i vikali su "Ne dira, ruski, ne dira". Opkolili su je, ona im je, preplašena, ponudila svoju burmu i dvanaest pengi; ali su se Rusi smejali i davali znake da zadrži novac i burmu; pitali su je ima li dece, i kad im je rekla da ima dvoje, dali su joj paprene bombone i pustili je.
*
Ruske oficire je smesta pozvalo na večeru nekoliko gospodskih kuća. Oni su došli, jelo se i pilo, ponašali su se prijateljski. Iste ove gospodske kuće su se pre nekoliko dana otimale o nemačke oficire. To je podmuklost mađarske srednje klase: veruju da se šljivovicom i pohovanim pilićima uvek sve može srediti.
*
Posmatram sebe, osećam li nešto od "oslobođenja"?
Na primer, ovaj dnevnik već dva dana ne moram da sakrivam na tavanu, kao proteklih meseci. Za sada je to sve što sam osetio. Ali nikoga sasvim nije moguće osloboditi "spolja": i stinska sloboda samo iznutra može stići.

*
Saznajem da se u Budimu vode žestoke borbe. U Budimpešti nema struje, ni plina; hrane ima samo za one koji se bore protiv Rusa; sedamdeset hiljada Nemaca je ostalo u Budimpešti, i oni se zajedno s hordama "njilaša", bore za svaku kuću; porušeni su svi mostovi na Dunavu.

Objavi komentar Blogger

 
Top