SVETLA KOMORA, odlomci, Roland Barthes

                                                                                 

ROLAND BARTHES


SVETLA KOMORA - ESEJ O FOTOGRAFIJI, odlomci

* * *

"Zapravo, ono na šta obraćam pažnju kada gledam sebe na fotografiji jeste Smrt: smrt je eidos te  Fotografije. I, začudo, jedina stvar koju podnosim jeste zvuk aparata. Za mene organ Fotografa nije oko (ono me užasava), već prst: ono što je vezano za okidač objektiva, za metalno klizanje lamela. Volim te mehaničke zvuke gotovo požudno, kao da su upravo oni, i samo oni, to čime Fotografija budi moju želju, kao da oni svojim oštrim klikom razbijaju umrtvljujući kalup Poze. Za mene zvuk vremena nije tužan: volim zvona, zidne satove i ručne časovnike – što me podseća na to da su u početku fotografska sredstva potekla iz stilske stolarije i precizne mehanike: aparati su, u osnovi, bili satovi pomoću kojih se gleda, i možda neko vrlo star u u meni još u fotografskom aparatu čuje živi zvuk drveta."


* * *

„Društvo nastoji da urazumi fotografiju, da ublaži ludilo koje stalno preti da prsne u lice onome koji je gleda. Za to ono ima na raspolaganju dva sredstva. Prvo se zasniva na tome da se od Fotografije učini umetnost, jer nijedna umetnost nije luda. Otud upornost fotografa da se nadmeće sa umetnikom, potčinjavajuči se retorici plana i njegovom uzvišenom načinu izlaganja. Fotografija zaista može biti umetnost:kada u njoj više nema nikakvog ludila, kada je njen noem zaboravljen i kada prema tome njena suština više ne deluje na mene: verujete li da se ispred Šetačica komandanta Pijoa uzbudim i viknem sebi:To je bilo? Film učestvuje u tom pripitomljavanju Fotografije – barem fikcijski film, upravo onaj koji kaže da je sedma umetnost; neki film može biti prividno lud , predstavljati kulturne znake ludila, ali on to nikada nije po prirodi (ikoničkom statusu); on je čak uvek suprotnost halucinaciji; on je jednostavno iluzija, njegova vizija je sanjalačka, ne ekmnezička.

Drugo sredstvo za urazumljivanje Fotograifje jeste da se ona uopšti, prilagodi stadu, banalizuje, tako da naspram nje više nema druge slike u odnosu na koju bi se mogla istaći, izraziti svoje ludilo, skandal.  To se dešava u društvu u kome je sve pretvoreno u slike kakvo je naše današnje, naročito ono u SAD. Ekstremni primer: uđite u neku porno gajbu u Njujorku;tu nećete naći porok, već samo njegove žive slike (iz kojih je Mejpltrop lucidno izvukao neke od svojih fotografija); reklo bi se da anonimna osoba (nikako neki glumac) koga dobrovoljno tamo vežu lancem i bičuju zamišlja svoje uživanje samo ako to uživanje doseže stereotipnu, iskrivljenu sliku sadomazohiste: naslada prolazi preko slike: eto velike promene. Ona obestvaruje potpuno ljudski svet sukoba i želja, pod izgovorom da ga ilustruje. Ono što obeležava društva koja se nazivaju napredna,jeste to što troše slike, a ne kao ranije verovanja. Ona (društva) su zato slobodoumnija, manje fantstična, ali su i lažnija, manje autentična. Proizvodi se svet bez razlika, idiferentan, iz kojeg onda može tu i tamo izbiti samo povik anarhizma, marginalizma i individualizma: porušimo slike, spasimo neposrednu Želju (bez posredovanja).

Na meni je da izaberem, da njen spektakl podvrgnem civilizovanom kodu savršenih iluzija, ili da se u njoj suočim sa buđenjem neuhvatljive stvarnosti.“

 (odlomci iz -  SVETLA KOMORA, Roland Barthes, LA CHAMBRE CLAIRE)

preveo Ivan Čolović