$type=ticker$cols=2$count=30

Dnevnik pisan noću, odlomci, Gustaw Herling-Grudzinski

SHARE:

                                                                                  






 
 
Gustav Herling-Gruđinjski


DNEVNIK PISAN NOĆU


1969-2000.




14. mart 1972.

Samizdat veoma uspešno kolportira Moje zaveščanie Nadežde Mandeljštam, napisano decembra 1966. godine. Testament udovice usmrćenog pesnika, autorke sjajnih Sećanja, više je nego privatna poslednja volja. Može se smatrati, ako se stavi tačka iznad i, duhovnim testa-mentom jedne frakcije ruske inteligencije.
Vreme je da razmislimo – mnogo puta je Nadežda Jakovljevna govorila mužu u periodu njihove izmrcvarenosti od hajke i zajedničkog potucanja – u čije ruke će dospeti nasleđe, ko će sačuvati i naslediti arhiv i rukopise? Osip Emiljevič je odgovarao: «Ljudi će sačuvati. Onaj ko sačuva taj će i naslediti». «A ako ne sačuvaju?». «Ako ne sačuvaju znači da nikome nisu potrebni i da ništa ne vrede?». Za Mandeljštama arhiv i pesme nisu bili blago dostojno upisivanja u testament već pre «poruka stavljena u flašu bačenu u okean». Takvom osećanju pogodovala je epoha u kojoj je «bilo lakše poginuti zbog stihova nego dobiti za njih nagradu». Mandeljštam je verovao oblicima «divljeg» čuvanja, dok se njegova žena na sreću pokazala opreznija i vremenom je ovladala «čisto sovjetskim umećem spasavanja opasnih rukopisa». Stvar nije bila jednostavna: «U ta vremena ljudi obuzeti ludačkim strahom čistili su do dna fioke svojih pisaćih stolova, uništavajući sve što stignu – porodične arhive, fotografije prijatelja i poznanika, pisma, beleške, dnevnike, sve moguće dokumente, čak isečke iz sovjetske štampe. U tom postupku ludilo je ipak išlo u paru sa zdravim razumom… Ni danas ne mogu da sredim telefonski imenik svojih poznanika, jer sam navikla da se oslobađam sličnih «dokumenata»… U našoj epohi čuvanje rukopisa je dobilo posebno značenje – bio je to čin psihološki blizak samožrtvovanju – svi cepaju, pale i uništavaju papire, a neko uprkos tome čuva šačicu ljudske topline. Osip Emiljevič je bio u pravu kada je odbio da odredi naslednika, tvrdeći da je pravo na nasleđe kod nas jedini mogući znak poštovanja poezije: spasiti, sačuvati, s obzirom da je potrebno ljudima ono će i živeti… «Uspela sam da sačuvam nešto od arhive i takoreći sve pesme, jer su mi pomagali razni ljudi, između ostalih moj brat Jevgenij Jakovljevič Hazin. Neki od prvih depozitara su nestali u logorima, a sa njima i ono što sam im dala na čuvanje, drugi se nisu vratitli kući iz rata, međutim oni koji su se spasli vratili su mi moje papire. Među njima je bila i vanbračna ćerka Gorkog koja je neverovatno ličila na njega, žena veoma upornog i razumnog lica. Mnogo godina su se kod nje nalazili Četvrta proza i pesme. Ta žena nije spadala u čitaoce i ljubitelje poezije, ali se čini da joj je priči-njavalo zadovoljstvo da čuva staru tradiciju ruske inteli-gencije i književnosti koju njen otac nije poštovao. Znala sam napamet i prozu i poeziju Osipa Emiljeviča – jer se moglo dogoditi da papiri propadnu, a ja da se spasem – tako da sam neprestano ručno prepisivala njegova dela. Esej o Danteu je bio prepisan u desetine primeraka, a samo su tri sačuvana do današnjih dana».

Pred Nadeždom Jakovljevnom nalazi se sada nov zadatak. Stara generacija depozitara izumire i ona je jednom nogom u grobu, a Mandeljštama u Rusiji još uvek ne objavljuju. Jasno je da ga za njenog života neće objaviti. Eto, zbog toga se obraća Budućnosti, moleći Budućnost («makar bila iza sedam gora») za izvršenje njene poslednje volje. Ima na to pravo, ne «vulgarno pravo udovice i naslednice» već «pravo saputnice pesnikovih crnih dana» koja je «ceo život posvetila spasavanju šačice njegovih stihova i proze». Formalno stvar stoji sledeće: posle «rehabilitacije» 1957. godine vraćeno joj je, kao i drugim udovicama «rehabilito-vanih» pisaca, nasledno pravo na petnaest godina, ili u skladu sa obavezujućim propisima država bi dobila u vlasništvo Mandeljštamovu zaostavštinu 1972. godine. Nije u njenoj moći da potpuno ignoriše sovjetske zakon-ske propise već da osporava moralno pravo države na sve što je pesnik ostavio za sobom. Šta je sovjetska država uradila za Mandeljštama? Samo jedno: bacila ga je u okove i ubila. «Prema tome, kako sme da pretenduje na njegovu zaostavštinu? Molim Budućnost da me zaštiti od tih zakona i tog naslednika. Ne treba zatvorski nadzornici da nasleđuju robijaše, već oni koji su zajedno sa njim bili okovani u zatvorima… Neka država uzima zaostavštinu onih koji su joj prodali svoje duše… Neću da čujem za zakone koje država donosi ili ukida, izvršava ili ometa izvršavanje, uvek prema zakonu, s mišlju o vlastitim potrebama i koristima, u šta sam se uverila, proživevši život u našoj najzakonitijoj državi. Susrevši se s ovim asirskim čudovištem – državom – u njenom najčistijem vidu, nikada se neću osloboditi užasa od svih njenih vidova. Bez obzira kakva će bidi u Budućnosti, kojoj se obraćam – demokratska, oligar-hijska, totalitaristička, narodna, zakonita ili protivza-konita – neka se odrekne svojih sumnjivih pravnih titula i Mandeljštamovu zaostavštinu ostavi u rukama poštenih ljudi».

Nadežda Jakovljevna je odredila jedanaest takvih osoba, nagoveštavajući da će njihova imena navesti u posebnom dokumentu. Toj komisiji poverava da slo-bodno raspolaže ostacima arhiva, da izdaje knjige, preštampava pesme, objavljuje neobjavljene materijale. Istovremeno poziva članove komisije da ne zaboravljaju da brane pesnikovo nasleđe od države, da ne posustaju pred pretnjama ili udvaranjima. «Proživela sam život u epohi, u kojoj je od svakog od nas zahtevano da sve što radimo donosi «korist državi». Molim članove komisije da nikada ne gube iz vida da je vrednost sadržana u nama, u ljudima, da nemamo prava da služimo državi, ni država nama, da je poezija predodređena ljudima, njiho-vim živim dušama, stoga ništa ne pripada njoj, državi, osim u slučajevima kada se pesnik, braneći svoj narod ili svoju umetnost, sam obraća državi s apelom ili prigo-vorom. Sloboda misli, sloboda umetnosti, sloboda izra-žavanja sveti su i neosporivi pojmovi, kao što su pojmovi dobra i zla, sloboda verovanja i veroispovesti. Ako pesnik živi kao svi drugi, ako misli, pati, raduje se, razgovara s ljudima i oseća da je njegova sudbina neraskidivo povezana sa sudbinom drugih, ko se usuđuje da traži da njegove pesme donose 'korist državi'? Kako se država usuđuje da nastupa u ulozi naslednika slobodnog čoveka»?. Testament daje slobodu članovima komisije da raspolažu novcem od eventualnih izdanja Mandeljštama, «samo da ništa ne dobiju država i njena državna književnost». I, završava sledećim rečima: «Na kraju, molim da se ne zaboravlja da je zauvek ubijen jači od ubice, da je običan čovek iznad onoga koji želi da ga podredi.Takva je moja volja i nadam se da će je Budućnost, kojoj se obraćam, ispoštovati, makar zbog toga što sam život posvetila čuvanju dela i sećanju na palog».

28. juli 1996.

U vezi s Kafkinim delom utvrđeno je mišljenje o prefiguraciji Države-Levijatana, o čoveku koji ne stvara već je stvaran od strane anonimnih i svemoćnih sila. Tačno je tako. Međutim, svaki put kada razmišljam o Kafki, u sebi ponavljam, njegovo pismo Oskaru Polaku iz 1903. godine: «Napušteni smo kao deca zalutala u šumi. Kada stojiš preda mnom i gledaš me, šta znaš o mojim patnjama, a šta ja o tvojim? A kada bih pao pred tobom na kolena, plakao i pričao da bi o meni trebalo da znaš više nego o paklu koji ti je neko okarakterisao kao nešto goruće i strašno? Već zbog toga mi, ljudi trebalo bi da stanemo jedni naspram drugih, kao što stojimo zamišljeni i samilosni pred ulazom u pakao».
U trenutku pisanja ovog pisma Kafka je imao dvadeset godina. Radi se o potpunoj neprozirnosti ljudi; o pot-punoj zatvorenosti jednih pred drugima, istovremeno uvereni da se svaki od nas zatvara u vlastiti pakao; o nesposobnosti jezika da izrazi ili makar saopšti indi-vidualne patnje. Nijedan lik koji se javlja u Kafkinim povestima i metaforama nema lice, nijedan i ne pokušava da otkrije svoju nutrinu. U njegovim delima vlada posebna atmosfera obreda, čiji istinski smisao je neuhvatljiv i samom autoru. Svoje pisanje Kafka je smatrao «sredstvom za spasenje» i kao «formu molitve». Od koga je i od čega očekivao spasenje? Kome ili čemu se molio? Njegovo pismo nas podseća da ne očekujemo spasenje ni od koga i ni od čega. Molio se podsticaju molitve, kao da je praizvor čovekovog jezika.

Napulj, 23. februar

Kako opisivati pakao Holokausta? Tako da teže reči budu lakše; da odjekuju prodornije, premda su tiho izgo-varane; da se na rečenice širi hladni odbljesak požara u očima pripovedača; da se u njegovom ravnom i tako reći ravnodušnom glasu oseća krajnje napeta struna; da prevrtane stranice u rukama čitaoca budu kao kamene ploče s urezanim imenima, uništavanim na bezimenim grobovima ili zajedničkim grobnicama.
Heler ukazuje na povezanost aušvickih priča Borovskog (Tadeuš Borovki, poljski pesnik, prozaik i novinar koji je preživeo Aušvic, napisao dve knjige priča o Holokaustu i u trenutku krize 1951. izvršio samo-ubistvo.- Prim. prev.) i kolimskih priča Šalamova. Navodi dve rečenice. Kod Borovskog junak, logorski bolničar igra loptu u trenutku kada sledeći transport sprovode u gasnu komoru: «Između jednog i drugog kornera, iza mojih leđa u gasnu komoru je otišlo tri hiljade ljudi». Kod Šalamova junak koji se našao u blizini čoveka koji jede leševe, primećuje: «Nesumnjivo postoje strašnije stvari nego ručak od mesa leševa». Pa ipak, jedno razlikuje Šalamova od Borovskog. Prvi je potpuno sagoreli hroničar kolimskog pakla, njegovo majstorstvo je efekat okamenjenosti. Drugi pripoveda o Aušvicu s notom pakleno-očajničkog kikota, u kome nihilizam (kako precizno ističe Miloš) «proizilazi iz etičke pasije, predstavlja izneverenu ljubav prema svetu i ljudima».

Pakao Holokausta varšavskog geta na osnovu pričanja doktora Mareka Edelmana, koje je zapisala Hana Kral, stavio bih nešto bliže Borovskom nego Šalamovu. Stići pre Gospda Boga je uzbudljiva knjiga. Jedva devedeset stranica, od čega je polovina suvišna. Suvišna polovina, a suvišna i (neprijatno je to reći) sagovornica. Takve stvari zapisuješ sam, sve što je konverzacija, pitanje preciziranja («Od kog je to danas značaja», Edelman sleže ramena), digresivni skok u sadašnjicu i služenje «špijunskim» postupcima umanjuje napetost i pomućuje čisti užas naracije. Iznenada ostaju fragmenti Edelmana koji pripoveda. «U Krohmalnoj ulici broj 18 tridese-togodišnja žena, Rivka Urman, odgrizla je parče svoga deteta, Berka Urmana, dvanaestogodišnjeg, umrlog od gladi prethodnog dana. Ljudi su je okruživali u dvorištu, u tišini, u potpunoj tišini. Imala je sedu, raščupanu kosu, sivo lice i sumanute oči. Zatim je došla policija i sastavila zapisnik». Ili ovaj, koji je po meni velika pripovest u malo rečenica: «Ljudi su u tišini u školskoj zgradi čekali da se ukrcaju u vagone u školskoj zgradi. Odatle su ih redom izvlačili, po spratovima, odnosno iz partera su bežali na prvi sprat, s prvog na drugi, međutim bila su samo tri sprata, prema tome na trećem su se njihova aktivnost i energija završavali, jer se više od toga nije moglo ići. Na trećem spratu se nalazila velika gimnastička sala. Na podu je ležalo više stotina osoba. Niko nije stajao, niko nije hodao, niko se nije kretao, ljudi su apatično i ćutke ležali.U sali je bila niša. U niši su nekolicina vlasovaca – šestorica, a možda i osmorica – silovala devojku. Stajali su u redu i silovali je, kada se red završio devojka je izašla iz niše, prešla preko cele sale, spotičući se o one koji su ležali, bela, naga, krvava, i sela u ugao. Gomila je sve videla, ali nije rekla ni reči. Niko se čak nije pomerio, i dalje je trajala ćutnja».

21. maj 1979.

Holokaust se našao na italijanskoj televiziji, prvi deo juče je govorio o «kristalnoj noći» u Berlinu novembra 1938. Danas su u štampi objavljena mišljenja o tome. Milanski rabin, kratko i ubedljivo: una americanata (teško je to prevesti, otprilike bi moglo sa «američka ujdurma»). I televizijski kritičar takođe kratko i ubedljivo je rekao: istorija genocida u stilu Prohujalo s vihorom. Pre nedelju dana italijanska televizija je emitovala seriju kratkih intervjua s preživelim žrtvama Holokausta koje su videle film u celini. Par Cigana iz Pariza, napetih lica, izgovara samo nekoliko reči: ko tamo nije bio i na vlastitoj koži nije iskusio, neka ne pokušava to da «zamisli». Analogna, samo žešća reakcija poljskog Jevrejina iz Njujorka; čak je u karakterizaciji holivudskog proizvoda pala i reč g…. Seriju je završio intervju s gospođom Simon Vajl; istakla je pedagoške vrednosti filma (u Parizu su mi pričali da je ona omela prikazivanje Ofisovog filma Le chagrin et la pitié na francuskoj televiziji, jer u njemu Mendes Frans pominje «arijskog» kolegu iz advokatske kancelarije koji ga je denuncirao; čije ime je i danas u Francuskoj okruženo državnim počastima.
Na pitanje otkud tako veliki uspeh filma posle stotina potresnih i često sjajnih knjiga koje su objavljene o temi Holokausta u svim zemljama sveta, obično sledi odgovor: pisan izveštaj nije ništa u odnosu na televizijski ekran. 3.

I po svoj prilici jeste tako. Solženjicinov Arhipelag je objavljen u milionima primeraka u celom svetu, ali bi televizijska obrada tri toma (makar holivudska) pred-stavljala sto puta veći šok nego knjiga. Međutim, ja razloge za ludilo oko «Holokausta» vidim u nečem dru-gom. Iz podsvesti savremenog čoveka, tj. da u njegovu svest počinje lagano da prodire Holokaust, masovno ubijanje, kao obeležje i pretnja ere «masovnih» društava.
Iz knjige Hane Arent Ajhman u Jerusalimu (podnaslov: Izveštaj o banalnosti zla) valja upamtiti naizgled marginalnu refleksiju: «Uzroci koji govore o mogućnosti ponavljanja hitlerističkih zločina su realni. Iznenađujuća podudarnost savremene populacijske eksplozije, uz otkriće tehničkih sredstava koja primenom automatizacije, ukazuje na «suvišnost» većih delova čovečanstva, čak u kategorijama rada koji primenom nuklearne energije omogućuje izlaženje na kraj sa tom dvostrukom opasnošću pomoću instrumenata koji hitlerističke gasne uređaje svode na razmere nespretnih igračaka u rukama loše dece, trebalo bi da nas ozbiljno zabrine». Tačno je da je ozbiljan razlog za zabrinutost u vezi sa demokratskim sistemima, ali i realan. Realnost mu je pridala prefiguracija «veka organizovanih ideologija». Pokušaj - koji nije uspeo u slučaju Trećeg Rajha, a relativno je uspeo u slučaju SSSR-a – jeste stvaranje «masovnog čoveka».
Hana Arent je napisala i predgovor za izveštaj s aušvickog procesa u Frankfurtu 1964-65. godine. U njemu je pokazala kako nemačke sudije nisu mogle da izađu na kraj s oslanjanjem na još uvek obavezujući krivični zakonik iz 1871. godine, u kome nije bilo paragrafa o zločinu koji organizuje vladina institucija, o istrebljenju čitavih naroda u okviru demografske politike, o pravilima ponašanja u državi koju je Karl Jaspers nazvao Verbrecherstaat. Optužene su pokušavali da opterete «konkretnim» zločinima (i «subjektivitetom» njihovih «konkretnih» žrtava koje se pominju po imenu i prezimenu), dok su se i oni kao dželati i ljudi koje su masovno slali u gasne komore «kao predmeti» našli među zupčanicima «kriminalne države», administrativnog masakra gigantskih razmera, izvođenog sred-stvima masovne proizvodnje (leševa). «Masovna ubistva i učešće u masovnim ubistvima predstavljali su optužbe koje su trebale da budu usmerene protiv svakog člana SS-a, nezavisno od toga da li je njegova noga kročila ili nije u bilo koji zločinački logor». Međutim načelo masovnosti «kriminalne države» pomračivalo je načelo «subjektivne» odgovornosti «administrativnih» zločina-ca; dok je žrtve brojčano samo uključivalo u masovnu proizvodnju leševa».

Slično je, ako ne i identično, u SSSR-u (s tom razlikom, naravno, što režim traje, i nikom «svom» ne sudi, tako da se cela odgovornost svodi na «ličnost» okruženu prekomernim «kultom»). Krivci i neposredni izvršioci sada uživaju u zasluženim penzijama. Poro-dicama žrtava posmrtno se uručuju administrativni sertifikati o «rehabilitaciji», u kojima je čovekova smrt registrovana jezikom katastrofe ili tehničke greške u mašini za masovnu istrebljivačku proizvodnju».
Čini se da je pojavu «omasovljenog čoveka» prvi zabeležio Fridrih Rek-Malečeven, nemački aristokrata ubijen u Dahau, u svom malo poznatom dnevniku Tagebuch eines Verzweifelten – Zeugnis einer inneren Emigration (i on je hitlerizam nazvao «nacionalizmom bez nacije», što odgovara «socijalizmu bez društva», do-datku sovjetizma i njegovim narodnodemokratskim po-sledicama. Zapravo na tog istog «masovnog čoveka» misli i Zinovjev kada piše o «kolektivizovanom sovjetskom čoveku» u Zapisima noćnog čuvara i u poslednjem broju tromesečnika Sinjavskog «Sintaksis».
Da li stvarno osećanje smrtne ugroženosti «subjektivnih» čovekovih osobina u «civilizaciji masovnog čoveka» luta na granici između podsvesti i svesti koju je totalitarizam jedino doveo do ekstremnosti? Da li je i to pokretač masovnog potresa pred televizijskim ekranima, preko kojih prolaze blede vatre Holokausta?

29. januar 1978.

1953. godine Boris Suvarin je objavio esej koji je napisao zajedno sa Valentinovim-Volskim, Kaligula u Moskvi, Staljin kao patološki slučaj. Oslanjajući se o poverljive ispovesti visokih sovjetskih funkcionera (koje je po svoj prilici pribavio Valentinov-Volski, Lenjinov stari prijatelj), Suvarin je analizirao «paranoičnu psiho-zu» Staljina, čiju dijagnozu su 1937. godine postavila dvojica kremljevskih lekara koji su po zapovesti despota streljani sledeće godine.

Ali, ko je bio Kaligula? Germanikusov sin, Tiberijev naslednik koji je prema narodnoj legendi u detinjstvu Tiberijevom greškom izgubio roditelje i dvojicu starije braće. Teško je oboleo brzo nakon stupanja na presto. Samo što je ozdravio, započela je «kaligulština», vrteška procesa zbog izdaje, okrutnosti, despotskih kaprica. Naredio je da se pogubi prefekt pretorijanske garde, zahvaljujući kome je stupio na presto. Isticao je zahteve za božanstvom, naređivao je da mu se za života podižu spomenici. Drusila, njegova obožavana sestra, posle smrti je proglašena Boginjom: prvi slučaj odavanja poštovanja Rimljanki na taj način. Njen muž udovac njegovom voljom je pogubljen. Kaligulu su pogubili zaverenici. Mnogi su njegove zločine i ludilo pripisivali psihičkim posledicama bolesti. Drugim rečima, sumnjalo se da ga je borba sa smrću u patničkoj ložnici dovela do neke vrste ludila. Istoričari se prema dokazima «kali-gulskog» ludila odnose skeptično; u bajke, na primer, spada proglašenje vlastitog konja za konzula.

Obožavanje buduće boginje nije imalo karakter porodične platonske ljubavi, Drusila je bila sestra i ljubavnica svoga brata. Ta istorijska činjenica je knji-ževna osa Kamijevog Kaligule. U predgovoru ame-ričkom izdanju njegove drame govori se o «svetu koji je sa smrću sestre i ljubavnice za Kaligulu postao otrovan predmet prezira i mržnje»; o potresu koji je imperatora doveo do «odbacivanja prijateljstva i ljubavi, obične ljudske solidarnosti, dobra i zla».
Bilo bi preterano – i to iz više razloga – insistirati na književnoj srodnosti Staljina i Kaligule, mada se ne sme izgubiti iz vida uloga samoubistva Nadežde Alilujeve u životu moskovskog despota, novembra 1932. godine. O tome se malo zna. Ako se čak Svetlanina priča iz Dvanaest pisama uzme cum grano salis, ostaje epizoda koju navodi Dojčer u biografiji, čiji izvori su vero-dostojni: Staljin je jednom, posle smrti svoje druge žene, dao ostavku na položaj genseka; ostavka, naravno, nije prihvaćena. Međutim, sada nailazim na drugi, nevelik, ali dosta važan prilog.

Nedavno je na engleskom objavljena knjiga Aleksandra Glatkova Susreti s Pasternakom. U njoj me je najviše zainteresovao duži predgovor Maksa Hejvarda. Engleski rusista je iskopao Korjakovljev članak iz 1958. godine koji je tada prošao nezapaženo. «Čini se sigurnim (kaže Hejvard) da je patološku stranu Staljina produbila tragedija u njegovom ličnom životu, Nadeždino samoubistvo. Strašna paranoja koja ga je obuzela 1937. godine i ponovo posle rata, možda ima korena u tome». 1932. godine «kult ličnosti» je bio na vrhuncu, te je vest o Nadeždinoj smrti (lažna, jer je kao uzrok smrti navedeno zapaljenje trbušne maramice) donela lavinu stereotipnih izjava žalosti. Stereotipno je bilo i pismo Saveza pisaca objavljeno na naslovnoj strani «Literaturne gazete». Pasternak ga nije potpisao, ali je priključio vlastitu izjavu saučešća sledećeg sadržaja: «Delim osećanja drugova. Prethodnog dana (pre objav-ljivanja vesti o smrti Alilujeve) razmišljao sam duboko i intenzivno o Staljinu; prvi put kao pesnik. Sledećeg jutra pročitao sam vest. Bio sam potresen, kao da sam bio tamo, pokraj njega i video to». Po Korjakovljevom mi-šljenju te reči morale su u Staljinu da probude sujeverno osećanje, da Pasternak kao pesnik poseduje dar magičnog viđenja. Korjakov takođe smatra da je to navelo Staljina da sledećih godina u čistkama poštedi Pasternaka, čak da ga okruži svojevrsnom zaštitom.

Dve godine kasnije, 1934, Staljin je telefonirao Pasternaku. Tok tog razgovora poznat nam je u detalje iz saopštenje Ahmatove i Nadežde Mandeljštam. Staljin je informisao Pasternaka da se njegovo zauzimanje i zau-zimanje Ahmatove za Osipa Mandeljštama (uz posre-dovanje Buharina) završilo uspešno. Kada se pitanje Mandeljštama završilo, Pasternak je dodao da bi želeo da se vidi sa Staljinom i porazgovara sa njim u četiri oka. «O čemu?» – upitao je Staljin. «O životu i smrti» - odgovorio je Pasternak. Staljin je spustio slušalicu.

8. avgust 1997.

Ser Isaija Berlin je nedavno u jednom od svojih brojnih intervjua rekao da je posle 1989. godine bio u Moskvi svedok spora dvojice ruskih intelektualaca. Jedan je tvrdio da broj žrtava staljinizma iznosi dvadeset miliona, a drugi – pedeset. Ne sećam se tačno Berli-novog komentara, ali smisao je sledeći: s obzirom na sličan spor, nezavisno od brojčanog merituma, ne može se ništa, gubi se volja da se analiziraju različite nijanse totalitarizma. Predstavljao je džinovsku zarazu u obema svojim varijantama, nacističkoj i komunističkoj, traženje (omiljeno zanimanje «postkomunista» ili «socijal-demokrata» svih narodnosti i fela) tzv. olakšavajućih okolnosti za sovjetski sistem uz istovremeno osuđivanje hitlerizma, dokazivanje da je Gulag bio nešto «ljudskiji» i «idejniji» od Holokausta dokaz je ponižavajuće glu-posti. I, upravo taj uglavnom zapadni postupak odvija se na naše oči. Svako «post» (danas raširena vrsta političkih varalica) sme da tvrdi, pri tom ne stideći se, da postoji izvesna «doza nepravednosti» u teoriji «totalitarističkih blizanaca». Ne sme se do kraja čupati «čisto», kasnije nažalost «degenerisano» korenje Napretka.
To se čak događa veoma čestitim ljudima, čiji sentimentalni obziri igraju veću ulogu od političkih. Primo Levi je bio nesumnjivo najistaknutiji pisac koji je pisao o hitlerističkim logorašima i to ne samo na itali-janskom nivou. Period koji je proveo u Aušvicu obeležio ga je za ceo život, do smrti samoubistvom. S ogromnim poštovanjem i divljenjem odnosim se prema onome što je napisao o znaku pitanja stavljenim pred prikaz čoveka posle iskustava nemačkog koncentracionog svemira. Premda nije bio rođeni pisac, niti pisac po obrazovanju i pozivu, uvek ga pominjem među čeonim perima posle-ratne književnosti. Zbog toga me većom tugom ispu-njava misao da ni on nije izdržao pritisak «progresivne» operacije razdvajanja totalitarističkih blizanaca. Čini se da sam negde u dnevniku pominjao kako je odgovarao na pitanja mladih čitalaca, zbog čega ćuti o Gulagu. Jer, nije bio njegov logoraš, da ume da piše samo o vlastitim iskustvima. Jer, koncentracioni logori su bili isključivo oruđe istrebljenja, a Gulag oruđe eksploatacije ropskog rada. Zanimljivo je da je čitao Solženjicina i Šalamova, ali kao da je izbegavao da ulazi u detalje njihovih pripovesti u korist uopštavajućih slika Gulaga. Njegove opaske o Šalamovu su zapravo redukcija patnji logoraša Kolime u poređenju s vlastitim patnjama logoraša Au-švica. Hteo ne hteo, zaključivao je da je i pored svega sovjetska totalitarna mašina sačuvala izvesne «ljudske» crte. U koncentracionim logorima smrt logoraša je bila cilj sistema, u Gulazima spoljni proizvod gladi i prekomernog rada «zekâ».
Krajem septembra ove godine na univerzitetu u Sijeni održaće se simpozijum na temu totalitarizma. U njemu će učestvovati Ježi Jedlicki, Andžej Pačkovski i Zigmnut Bauman iz Varšave, Todorov iz Pariza i moj milanski prijatelj Frančesko Katalučo. Frančesko je pripremio tekst koji je naslovio Lager e Gulag in Primo Levi koji sam, zahvaljujući njegovoj predusretljivosti, imao priliku da pročitam. Tekst je dobar, precizan i odgovarajuće dokumentovan. Šokirala me je u njemu završna rečenica: «Paradoksalno je tvrditi da je Levi govorio više o Gulagu, govoreći o Holokaustu, nego kada govori o Solženjicinu i Šalamovu». Ne vidim u tome ništa paradoksalno. Upravo sam se trudio da to pokažem kao upornu i trajnu crtu u knjigama italijanskog pisca. Levi se uzdržavao da crpe neposredno iz svedočanstava bivših ruskih logoraša, trudeći se da taj vidljiv nedostatak zameni opštim i uopštavajućim pogledom na fenomen Gulaga kao sovjetskog rođaka nemačkih koncentracionih logora. Međutim Gulag nije bio rođak nemačkog koncentracionog svemira. Bio je njegov blizanac. U to se možemo uveriti upoznajući se sa konkretnim svedo-čanstvima «zekâ» koja je Levi, čini se, minimalizovao, a ne sa sintetičkim konglomeratom zvanim Gulag, što je Levi činio. Rezultat je onakav kakav jeste: «progre-sivna» operacija razdvajanja totalitarističkih blizanaca.
Ovih dana u Rimu se pojavio prvi broj zanimjivog četvromesečnika «Lo Straniero». U njemu sam pronašao zanimljiv esej mladog i talentovanog italijanskog kritičara Domenika Skarpe «Lager e Gulag, Levi e Herling». Autor eseja pokazuje da precizna uporedna analiza knjiga italijanskog pisca i mog Drugog sveta vodi izrazitoj analogiji u anatomiji totalitarističkih blizanaca ili zaključku koji Levi nije želeo da donese.
Ne osporavam: Holokaust su hitlerovci zamislili i planirali na konferenciji u Vahnazeu kao «konačno rešenje», u vidu fizičkog istrebljenja rasno nižih naroda u odnosu na nemački gospodski narod. Gulag je nastao kao pokušaj izolacije neprijatelja novog sovjetskog sistema iza logorskih žica i kao realizacija Trockovog načela koje je sugerisano Lenjinu odmah posle revo-lucije: «Vladimire Iljiču, bez prinudnog rada (čitaj: ropskog) nećemo nikada izgraditi socijalizam». Dakle, teorijski, sovjetski logoraši nisu bilii osuđeni na smrt, odnosno mogli su da prežive. Preživeli su Solženjicin i Šalamov i obojica opisuju na koje načine su pobedili u borbi za život. Ja, koji sam bio snažan dvadesetogodišnji mladić, posle dve godine gladovanja i ropskog rada bio sam upućen u baraku koja se u logoru zvala Mrtvačnica.
Jalovi su sporovi oko toga da li je sovjetski tota-litaristički blizanac koncentracionih logora ubio dvadeset ili pedeset miliona ljudi.
Jedino je bitno da u potpunosti zaslužuje ime blizanac.




Gustav Herling-Gruđinjski (Gustaw Herling-Grudziński) (1919-2000),

jedan od najistaknutijih poljskih emigrant-skih pisaca i intelektualaca, autor priča, romana, eseja i višetemnog Dnevnika pisanog noću (1969-2000) posle završetka Drugog svetskog rata nije se vratio u Poljsku. Živeo je i radio u Engleskoj, Nemačkoj, a od početka 50-ih godina u Napulju, oženjen Kročeovom ćerkom. U Poljskoj prećutkivan sve do početka 90-ih. Posle rušenja komunizma počinje da je posećuje, objavljuje knjige tamo, dobija najviša priznanja. Pre toga bio je poznatiji u Evropi gde su prevedene sve njegove knjige, naročito Drugi svet, jedna od prvih posleratnih knjiga o sovjetskim logorima. Njegovo najznačajnije delo Dnevnik pisan noću koje ima oko 2000 stranica pred-stavlja intelektualnu hroniku druge polovine XX veka, stavljajući na prvo mesto totalitarizam kao temu. Pisao je veoma zanimljivo i o svojim omiljenim piscima i slika-rima. Sistematično, u nastavcima objavljivan u emi-grantskom časopisu „Kultura”, nastavljajući čuveni Gombrovičev trotomni Dnevnik.





S poljskog prevela Biserka Rajčić




 http://elmundosefarad.wikidot.com/dnevnik-pisan-nocu-1969-2000

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,254,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,46,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,3,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,265,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,2,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,4,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,3,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: Dnevnik pisan noću, odlomci, Gustaw Herling-Grudzinski
Dnevnik pisan noću, odlomci, Gustaw Herling-Grudzinski
https://1.bp.blogspot.com/-y0BWkXVWg3c/VwawO56SRiI/AAAAAAAABe0/0xYj_QIUV88MZDymtJmBjVWGkXDKeeAow/s320/prijedorski%2Bglasnik.jpg
https://1.bp.blogspot.com/-y0BWkXVWg3c/VwawO56SRiI/AAAAAAAABe0/0xYj_QIUV88MZDymtJmBjVWGkXDKeeAow/s72-c/prijedorski%2Bglasnik.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2016/04/dnevnik-pisan-nocu-odlomci-gustaw.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2016/04/dnevnik-pisan-nocu-odlomci-gustaw.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy