Pismo mlađem sebi, Filip David

                                                                                   

zgrada “Momačka”, u Ljubiji, 2.travnja 2018….u sobu na katu, krajnje desno, donijeli su me po rođenju….
a drvo? ne ono desno – neolistalo i stvarno, već …
obzirom da je iza “Momačke” – škola, aktivna škola, nacrtano drvo se probilo u pogled kroz cijelu “Momačku”….i cvjeta.

FILIP DAVID

PISMO MLAĐEM SEBI

Živimo u dva odvojena sveta, razdvojeni vremenom i prostorom. Ja tebe vidim i sve znam o tebi. Ti mene ne vidiš i malo znaš o meni, mada me često sanjaš i zamišljaš.

Uistinu, iako tek odrastaš, već imaš svoje poglede na život, svoje planove još ne sasvim jasne i pomalo mutne, i ne zanima te mnogo što te neko čiji se životni put bliži svom prirodnom kraju čeka u budućnosti, spreman da daje savete, upozorava i opominje. Razumem, i ja sam bio takav u tvojim godinama. Uveren da se čitav svet otvara samo za mene. Kada gledam svoje slike iz mladosti vidim sebe u tvome liku, jedna smo duša i jedno telo, iako udaljeni mnogim godinama ali povezani nevidljivim nitima vremena. Imam tvoje fotografije, a ti uz svu želju i volju možeš tek pokušati da zamisliš kako izgledam.

Bezbrižan si, okružen roditeljskom pažnjom, drugovima i prijateljima, što ti uliva sigurnost i uverenje da će uvek biti tako, nesvestan da će dane bezbrižnosti, jednom, možda brže nego što možeš zamisliti, smeniti dani iskušenja, potresa, jednostavno neki novi, drugačiji poredak stvari koji je takođe deo života, kada se sve okrene naopako, kada treba mnogo odlučnosti i hrabrosti. Imaš dovoljno snage da savladaš nevolje, suprotstaviš se nepravdi. Ponekad i ja tebe sanjam. Pozvan a često i nepozvan dolaziš u moje misli, u moja sećanja, iako si daleko, daleko u nekom drugom nedostupnom vremenu i nekom prostoru koji ne pripada ovome sadašnjem. A ipak eto, nerazdvojni smo, jedan bez drugoga ne možemo.

U svetu gde se nijedna tajna ne može proniknuti do kraja, kao dar koji nam priroda poklanja na završetku puta ostaje nešto iskustva, ključ što ne otvara nijednu bravu, dragocenost koja postaje bezvredna ako je zadržimo samo za sebe. Kao u mirnoj površini vode, tako mi u drugima jedino jasno vidimo svoj lik; drugi – to je naš život.

Čuvaj se laži privida i obmana nastalih u samotnim danima, čuvaj se opasne sujete i mržnje. Ispitaj sebe, ali pazi! Kao što je tvoje srce u mojim grudima i moje srce oduvek kuca u tvojim. Kao što se nebo ogleda u moru, negde daleko, u jednom drugom nebu ogleda se more. Kada ranjavamo onoga ko nas voli, ranjavamo teško i sami sebe.

Jednoga dana sva iščezla lica koja su nam nešto značila, ponovo će se pojaviti, ali biće kasno da se bilo šta ispravi, jer će ta lica dolaziti iz carstva senki. Stajaćeš pred njima kao pred sobom. To su gorki dani u životu jednog čoveka. Te aveti su ono što je preostalo od nas. U tuđim očima se ogledamo, sa tuđih usana uzimamo ljubav. Ono što smo mi sami malo je, bedno i siromašno, ništavno. Kako je sada sve to daleko, kao da se odigralo u nekom drugom životu. Ono što je nekada bilo stvarno, sada je nestvarno, a ono što nismo mogli ni zamisliti, što nam se javljalo samo u snu, postalo je prava i jedina stvarnost. Razum nije dovoljno moćan da pronikne čitavu tu igru različitih uticaja koji čine naš život, niti su naša osećanja pouzdan tumač događaja. Kada hodamo putem smiraja, ne srljamo li u najgroznija iskušenja, u času probuđene nade nije li presuda bliže nego ikada? Koliko puta smo ugledali odblesak sunca u vodi i to nam je sunce izmicalo između prstiju kad god smo za njim posegnuli. Podjednako, dakle, ne treba verovati jadu, koliko ni sreći, ni onome što vidimo, ni onome što sanjamo. Mir donosi saznanje da je beskraj isto što i prolazni trenutak u jednome dahu.

Tišina postaje poslednja granica patnje, iza nje je ništavilo; svega se sećam, svi stari zvuci odjekuju uz šum mora umnogostručenom jekom, i taj se strašni zvuk upliće i utapa u meku paučinu predvečerja izatkanu od palmi, neba i pučine.

Ja više nemam šta da ti kažem. Pokušavajući da te savetujem, govorim neprestano o sebi; znači li to da sam rđav učitelj? Čuvaj se, pazi na svaki pokret u ovom varljivom svetu senki; sumanuta čežnja a potom gluvi mir – to je cena koju plaća neoprezni putnik u traganju za smislom, u lutanju kojem nema kraja, između stvarnog sna i nestvarne jave.

Iako smo jedno, mi smo različiti. Između nas je dugo putovanje kroz život. Ali negde, u jednom trenutku koji će se pretvoriti u večnost, opet ćemo se sresti, zauvek biti zajedno.

via http://libreto.rs/