MARKO STOJKIĆ


MARIJA NIKOLAJEVNA NIJE MRTVA
 
         
          “… kagogod, novi posmrtni ostaci Romanovih otkriveni su 2007, a                    
          DNK-analize nedvosmisleno su dokazale da je cela carska porodica
          ubijena  1918.  godine.”


Moje oči, plave i krupne, moja kosa – zrelo
žito na vetru – i uopšte, moja ljubav prema
vojnicima, njihove uniforme, svakom bih se
bacala u zagrljaj, čitala njihova blatnjava pisma,
rađala oficirčiće, samo da nisam, ah, tek Nikolaj
Dmitrijevič, njegov šinjel i čizme i onaj pogled,
tek sekund duži, da bih saznala, naravno, deficit
faktora VIII, tako ljupka, kažu, u godini početka
Velikog rata kako sedim na stolici i hemofilično
rasipam plavet, dok preuzvišena Aleksandra
Fjodorovna, kako sam je tog trenutka mrzela,
nemački odlučno govori hirurgu da po svaku cenu
nastavi s mojim krajnicima i ono njeno: “Kćeri,
nauči da se suzdržavaš, ne smeš ljudima dozvoliti
pristup onim svojim osećanjima za koja znaš da su
neprikladna” i uopšte vražja plemenitost, trenutak
najveće slobode, naravno onaj kada sam pobegla
sa kupanja i gola trčala niz stepenice, kroz kameno
predvorje, pored zlatnih ramova džinovskih
portreta napolje, prema bujici svetla, dok je moja
Irkinja s nekim žustro raspravljala o aferi Drajfus,
ili kako smo gutale kikot listajući one bogohulne
crteže s dobrim Raspućinom, pa na palubi Polarne
zvezde onaj dosadni fotograf, premlada za bolničarku,
volim sebe dok zabavljam ranjenike, igram sa njima
bilijar i dame, pobogu, pa ja sam rasla za rat,
levoruka crtačica, da preživim Revoluciju –
kakva besmislica – niko to, ponajmanje pobednici,
ne preživljava, znam, voliš da me zamišljaš
kao kurtizanu u nekom dalekom emigrantskom
getu, kao emanaciju bramanskog božanstva ili
špijuna Gestapoa na Istočnom frontu, kao beznadno
strastvenu ljubavnicu, lezbejku, pa čak – što da ne –
i kao levičarku, kako se danju tiskam u pocepanoj
plavoj uniformi u nekoj trikotaži, a uveče
uz petrolejsku lampu pišem vrištave manifeste,
zamišljaj me, crtam levoruka more i pesak i
draperije i belu maramicu hitro prinetu
Aleksejevom nosu koji počinje da krvari.




ULIČNI PAS U PUNOM TRKU


Da sam kojim slučajem pesnik
znao bih da napišem nešto o pticama,
imao bih reči za meku tišinu pred vratima,
za belu jezu u predsoblju, krtice u utrobi,
za zidni sat koji stalno nekud žuri i vreme
zaključano u orahovoj ljusci i nar koji se
netaknut rasprskava, za šolju kafe kako se
puši između jutarnjih novina i neotvorene
pošte, da sam pesnik jednostavno bih
znao.

Dan je plav kao zagrljaj, pijačne tezge
vrištave, jarke, pobegle sa platana
holandskih majstora, komšije peku paprike,
deca se jurcaju u parku, ulični pas
u punom trku za točkovima pretovarenog
zelenog kamiona za selidbe, na vratima
jedne garaže jedna do druge izjava ljubavi
i objava rata, jedan saobraćajac se proteže,
gore na prozoru par jedrih belih grudi
prostire veš.




PROVINCIJSKA PARTITURA


(prema Zagajevskom)

Siva mršava mačka,
u luk zategnutih leđa, lenjo se
češala o nogu plastičnog stola
u bašti. Bio je april, niko se
nije pomerio, oglasio, niko vrisnuo.

Gore u školi u kabinetu mrve nekog
metala su gorele, dim je lizao
epruvetu. Neko je pisao,
jedna devojčica je gledala kroz prozor,
iza nje dečak, da ga niko ne vidi, spavao.

Lenj je bio taj dan. Nisu se
događali događaji, niko nije umro,
ni staru Magdu nisu bolele kosti.
Iks je u proveri dalo tačan
rezultat. Nisam se
sapleo na stepenicama.

Siva mršava mačka, njena u zalazak
sunca izvijena leđa.




MUCAM NEKI BELI HAIKU


Kao neki praznik, obeskorenjenost. Silujem
nostalgiju, čupam ti latice dok isparavaš,
dosađujem. Lokalnim tračevima,
svim tim preljubama, kuhinjskom
meditacijom, teskobom.

Slengujem emociju, recitujem plačući
Drugi Njutnov zakon, e em ce na kvadrat,
termodinamiku, divim se
algoritmima, crtam formulu benzena,
skrnavim Euklida.

Praznik, kažem ti, erekcija u vozu,
sevdalinke, moja rodna Afrika, udaraljke,
sporedna stepeništa, zadah
urina. Tako neotmeno, masnim
prstima, kineskim kvartom,
neka nesavladivost. To na primer

kako na kiši pritrčavaš taksiju
otvaraš zadnja vrata podižeš haljinu
okreneš se mahneš sedneš jedna
druga štikla opet vrata onda
onaj tvoj pogled, i već novi kadar.

Nastavljam, preneražavam se, mucam
neki beli haiku, trudim se da objasnim
ceo cirkus, štićenik ustanove zatvorenog
tipa, onaj ogromni mutavi Indijanac
u autobusu, vozi me, Džek.



Objavi komentar Blogger

 
Top