$type=ticker$cols=2$count=30

O neosetljivosti mrtvih...i ćutanju prašine, Svetlana Aleksijevič

SHARE:

                                                                                


SVETLANA ALEKSIJEVIČ

...O NEOSETLJIVOSTI MRTVIH...I ĆUTANJU PRAŠINE


s njemačkog - Ana Radonja



Olesja Nikolajeva – podoficir milicije, 28 godina.
Iz majčine priče:
 Uskoro ću da umrem od svojih priča... Čemu ovo pričam? Nećete mi pomoći. U redu, Vi ćete to zapisati, objaviti... Dobri ljudi će to pročitati i plakati, ali šta je sa onim lošim… Od kojih sve zavisi… Oni to neće čitati. Čemu?
 Više puta sam to već pričala…
 … 23. oktobar 2006. ...
 Bilo je na televiziji... Sve komšije su već znale. Ceo grad je brujao...
 Ja i Nastenka, moja unuka... bile smo kod kuće. Televizor je bio isključen, odavno se pokvario, iznemogao od starosti. Nadale smo se:„Kada se Oleska vrati, kupićemo novi.“ Čistile smo kuću. Veliko spremanje. Iz nekog razloga smo bile veoma vesele, toga dana smo se smejale i smejale. Onda je došla moja majka… naša baka… iz bašte. „Ah devojke, previše ste vesele. Pazite da uskoro ne zaplačete.“ Zastalo mi je srce... Kako li je Oleska? Mada, juče smo se čule sa njom, bio je praznik, dan milicije... Odlikovani su, počasnom medaljom „Za izvanrednu službu u Ministarstvu unutrašnjih poslova“. Čestitale smo joj. „Ah, toliko vas volim“, rekla je. „Hoću što pre da vidim svoju domovinu.“ Polovinu moje penzije trošila sam na pozive, jer kada bih joj čula glas... mogla bih da preživim naredna dva, tri dana. Do sledećeg poziva… „Mama, nemoj da plačeš”, smirivala bi me. „Nosim oružje, ali ga ne koristim. Jeste da je ovde rat, ali je mirna situacija. Jutros sam čula mulu kako peva, tako se ovde ljudi mole Bogu... Ovde su planine pune života, nisu mrtve – obrasle su sve do vrha travom i drvećem…” „Mama, celo čečensko tlo je natopljeno naftom. Možeš da kopaš u bilo kojoj bašti – svugde ćeš naći naftu.”
 Zašto su je poslali tamo? Tamo se nisu borili za domovinu, nego za naftne tornjeve. Za mafiju. Kap ulja danas košta isto koliko i kap krvi, možda čak i više. Barel krvi...
 Dotrča jedna komšinica... sat vremena kasnije sledeća... „Šta je sa njima?“ pomislih. Svratile su bez ikakvog razloga. Sedele su neko vreme kod mene i ponovo otišle. Tada su tu vest više puta prikazali na televiziji... (Plače.)
 Sve do jutra nismo bili obavešteni. Ujutru me je pozvao sin: „Mama, jesi sada kod kuće?” „Zašto? Hoću da idem do prodavnice.“ „Sačekaj me. Doći ću kod tebe nakon što pošalješ Nastju u školu.“ „Neka ostane bolje kod kuće. Kašlje.“ „Ako nema temperaturu, pošalji je u školu.“ Srce mi stade... Počela sam da se tresem... Nastenka samo što je krenuo, ja sam već stajala na balkonu. Vidim sina kako stiže, ali nije sam, sa njim je i moja snaha. Nisam više mogla da čekam... još dva minuta – bilo je previše! Strčala sam niz stepenice i viknula: „Šta je Oleskom?“ Verovatno sam toliko vikala... iz dubine duše, da su povikali nazad: „Mama! Mama!“ Izašli su iz lifta i tu stajali. Nisu rekli ni reči. „Da li je u bolnici?“ „Nije.“ Pred očima mi se sve zavrtelo. Kao vrteška. Nakon toga... jedva  se sećam... Odjednom se pojaviše ljudi...  Sve komšije su otvorile vrata... Hteli su da me podignu sa cementnog poda, pokušavali da me ubede. Ali ja sam puzila po podu, hvatala njihove noge, ljubila njihove cipele. „Dobri ljudi... dragi moji... ne bi ona mogla da  napusti svoju Nastenku... svoje sunce... svetlost svoju... Dra-gi moji...“ Udarila sam čelom o pod. Prvih par minuta ne veruješ u to... hvataš se za vazduh... Ne, nije mrtva, vratiće se, kao invalid. Bez nogu... slepa... Svejedno... Nastenka i ja ćemo je voditi. Važno je da je živa! Želiš da moliš za to, bilo koga... na kolenima da se moliš...
    Puno, puno ljudi... Cela kuća puna tuđih ljudi... Trpaju me lekovima – ležim, dođem sebi – a oni opet zovu lekara hitne pomoći. Došao mi je rat u kuću. Drugi planiraju stvari... Renoviraju svoje stanove... Štede za auto. Niko ne razume tuđu patnju, da ima boga, da se shvati sopstvena. U-u-uh... Svi su mislili da spavam, ali ja sam ležala i sve čula. Sve mi se ucrtalo u mozak... Gorko je, toliko je gorko...
     „... Imam dva sina. Još idu u školu. Štedim, kako bi ih otkupila od vojne službe...“
 „Čovek je parče mesa... Rat je posao...“
 „... Renoviranje evra koštalo je dosta novca. Dobro je da smo kupili italijanske pločice pre toga, još po staroj ceni. Ugradili smo plastične prozore. I sigurnosna vrata...“
 „...ljudski život za vreme rata ništa ne vredi...“
 „... čak i tokom mirne svakodnevnice... i sada ljudski život ništa ne znači. Svakog dana se čuje na televiziji: ubijen bankar, gradonačelnik, poslovni čovek. U Čečeniji su naučili da pucaju...“
 „... da li je ovaj rat pravedan ili ne? Neki pišu - on je pravedan, drugi viču - on je zločin! Pljačkaju Rusiju... kidaju je na komade...“
„... Sin moje komšinice nije imao posao. Pio je. Prijavio se u profesionalne vojnike. Posle godinu dana se vratio, sa punim koferom novca – kupio je sebi auto, svojoj ženi bundu i zlatni prsten. Plazmu... Danas nisi ništa bez novca. Ali gde da ga zaradiš? U Čečeniji. Nigde drugde...“
 Ovaj bedni rat! Bio je negde... daleko... I odjednom se našao kod mene u kući. Stavila sam Oleski krst oko vrata... Za svaki slučaj. Nije je zaštitio. (Plače.)
 Sledećeg dana su je doneli... Sve je kapljalo... ceo kovčeg je bio mokar... Obrisali smo ga krpom. Načalnikovi – „Hajde, hajde, mora brzo pod zemlju.“ „Ne otvarajte – unutra je sve sama kaša.“ Ali mi smo otvorili kovčeg. Svi smo se nadali, da je možda bila greška. Na televiziji je rečeno: Olesja Nikolajeva... dvadeset jedna godina... Nije imala toliko godina. Možda je bila neka druga Olesja? Ne naša. „Unutra je sve sama kaša...“ Dali su nam jednu potvrdu u ruke: „... namerna samopovreda pucanjem iz službenog oružja u desnu stranu glave...“ Šta mi znači jedan papir! Htela sam sama da je vidim, da je dotaknem. Da je pomazim vlastitim rukama. Kada smo otvorili kovčeg – njeno lice kao da je bilo živo, lepo... i sasvim mala rupa na levoj strani... Skroz mala... tako mala... najviše kao vrh obične olovke... Još jedna greška, isto kao i sa godinama – rupa je bila sa leve strane, ne sa desne, kao što je glasilo u izveštaju. Otišla je u Čečeniju sa mešovitom jedinicom milicionera iz celog Rjazanja, ali pri sahrani nam je pomagao čitav kvart milicije za koji je ona radila. Njene kolege. I svi su bili istog mišljenja: Zar je to samoubistvo? To nije bilo samoubistvo... metak je ispucan sa razdaljine od dva, tri metra...Pucanj?! Bilo je već dovoljno strašno... Ali ovo je bilo još gore... Metak... A Načalnikovima se baš žurilo... Pomogli su, ubrzali. Kasno uveče su je doneli, a već sledećeg dana... u dvanaest je već sahranjena. Na groblju... U-u-uh... (Izvinjavajući se). Imala sam snage kao divlja životinja. Oni zakucaju poklopac kovčega, ja ga opet otvorim... bila sam u stanju zubima da izvadim eksere. Od porodice Načalnik niko nije došao na groblje. Svi su nam okrenuli leđa... država nam je prva okrenula leđa... Sveštenik nije hteo da joj održi opelo: grešnica... Bog ne bi prihvatio tako zbunjenu dušu. Još je dosta mlad, naš sveštenik... Sada često idem u crkvu... Zapalim sveću... Pitala sam sveštenika: „Zar bog voli samo lepe duše? Ako je tako, čemu nam onda služi?“ Sve sam mu ispričala... To sam više puta ispričala... (Ćuti.) Sveštenik je plakao. „Da ste još u životu i da niste u ludnici! Bog neka joj podari nebeski mir!“ Molio se za moju kćerku... Ljudi su pričali šta im padne na pamet: Da se ubila zbog jednog muškarca... Pijana... Kažu: svi znaju da tamo pijanče po ceo dan. I muškarci i žene. Toliko sam se napatila... (Plače.)
 ...Spakovala je svoj kofer... Tada sam najradije htela da sve pocepam i pogazim. Ujedala sam se za ruke, nisam mogla da učinim ništa protiv toga. Nisam mogla da spavam... Sve kosti su me bolele, imala sam grčeve u celom telu. Nisam spavala… sanjala sam snove… večni led… večita zima… sve sivkasto-plavo… I tu ona ide sa Nastenkom, hodaju i hodaju preko vode... a ne mogu da stignu do obale. Svugde sama voda... Vidim Nastenku, ali gubim Olesju iz vida... Ona je nestala, više nije tu... Uplašim se u snu i vičem: „Oleska! Oleska!“ Ona izranja... ali kao da nije živa, nego izgleda kao slika... fotografija... a sa leve strane ima plavu modricu. Tačno na mestu koje je probio metak... (Ćuti.) Tada je tek spakovala svoj kofer... „Mama, putujem. Podnela sam već zahtev.“ „Sama podižeš dete. Nemaju pravo da te šalju.“ „Mama, daće mi otkaz ako ne budem išla. Znaš i sama da je kod nas sve dobrovoljna prinuda. Ali nemoj da plačeš... Tamo se više ne puca, tamo se sada gradi. A ja ću da čuvam gradilište. Otići ću tamo i zaraditi novac, kao mnogi drugi.“ Pre nje su tamo bile i druge devojke iz milicije, sve je bilo u redu. „A onda ćemo zajedno da putujemo u Egipat, da vidimo piramide“ – to joj je bio kao neki san. Htela je da obraduje svoju majku. Bili smo siromašni… živeli smo od nekoliko kopejki… Kada odeš u grad – svugde reklama: Kupi sebi automobil… na kredit… uzmi hipoteku… Kupuj! Kupuj! U svakoj radnji na sred prodajne sale stoji sto,  ponekad i dva: Ako nemaš sada novca, uzmi kredit, plati na rate. Ispred stolova je uvek red. Ljudima je dosta bede, svi bi da žive lepo. Protiv toga se niko buni. A ja ponekad nisam znala šta da im napravim da jedu, čak je i krompira ponestajalo. I testenine. Nije bilo dovoljno za prevoz autobusom. Nakon poslovne škole krenula je na Pedagošku visoku školu, na psihološki fakultet, ali samo godinu dana – nismo imali novca za troškove. Ispisana je sa fakulteta. Moja majka ima penziju od sto dolara, ja dobijam isto sto dolara. A ovi gore… oni podstiču naftu i gas… ali od tih dolara ne dobijamo ništa, oni ih trpaju u sopstvene džepove. Jednostavni ljudi kao što smo mi, oni prolaze kroz prodavnice kao kroz muzeje, oni sebi ništa ne mogu da kupe. Ja ne mogu… A radio, to je čista sabotaža…  kao da namerno hoće da razbesne narod, oni prenose: Volite bogate! Bogati su naš spas! Oni će nam dati posao... Oni pokazuju kako prave odmor… šta jedu… imaju kuće sa bazenima… Sopstvenog baštovana, kuvara… Kao ranije kod zemljoposednika... za vreme careva… Uveče gledaš televiziju – ogavno – i odeš na spavanje. Ranije su ljudi glasali za Javlinskog… i za Nemcova… Nemcov dobro izgleda… Ali onda su videli – i demokrate žele dobro da žive. Nas su zaboravili. Ljudi su parče mesa… Čovek je prašina… Narod se opet okrenuo komunistima... Pod njihovom vladom teroristi nisu okupirali školi, ljudi nisu ginuli u eksplozijama na metro stanicama... tada nije bilo Abramoviča i Deripaski... nije bilo Vekselbergova... Do skoro sam bila društveno aktivna, išla sam na sve izbore. Patriota!
 Ja sam sovjetski čovek, i moja majka je sovjetski čovek. Mi smo izgradile socijalizam i komunizam. I moju decu sam vaspitala na sovjetski način: da je vođenje trgovine sramota… da novac ne čini srećnim. Budite iskreni i dajte život za domovinu. Učila sam ih da vole domovinu, a ne da zarađuju novac. Ceo život sam bila ponosna na to da budem sovjetski čovek, a sada je to nekako sramotno. Kao da nisi više kompletan čovek. Imali smo ideale komunizma, sada vladaju ideali kapitalizma: „Ne obaziri se ni na koga, jer ni tebe niko ne uzima u obzir.“ „Mama“, rekla je Oleska, „živiš u zemlji koja odavno više ne postoji. Ne možeš da mi pomogneš.“ Dotle je došlo... Šta moramo da proživljavamo? (Pravi pauzu.) Želim toliko toga da Vam ispričam! Toliko toga! Ali pre svega – odakle da počnem? Nakon Oleskine smrti... među njenim stvarima sam našla svesku sa sastavom: „Šta je život?“ „Zamišljam ideal jednog čoveka...“, pisala je. „Cilj života je ono što me navodi da težim ka gore...“ To sam je ja naučila... (Ječi.) Kada je otišla u rat... ona nije mogla ni mrava da zgazi... Ništa nije bilo onako, kako je trebalo da bude, ali šta se desilo – to ne znam. Kriju to od mene... (Viče.) Moja kćerka je nestala bez traga. To je prosto nemoguće! Moja majka je imala dvanaest godina za vreme Otadžbinskog rata, evakuisani su u Sibir. Tokom evakuacije... radili su isto kao i odrasli, šesnaest sati dnevno. Za jedan bon za hranu u kantini gde su dobijali zdelu testenine i parče hleba. Hleb! Proizvodili su granate za front. Umirali su pored svoje radne klupe, od iznemoglosti. Znala je zašto su se ljudi tada međusobno ubijali, ali zašto se ubijaju danas, to ne zna. Ni ja to ne znam. Ovaj bedni rat! Argun... Gudermes.... Šankala... Čim to čujem, gasim televizor...
 Imam papir u ruci... „Namerno... pucanje iz službenog oružja...“ A Nastenka... Nastenka ima devet godina... Sada sam joj i baka i mama. Ovako bolesna, hirurzi su me toliko puta otvarali. Tri operacije. Otišlo mi je zdravlje…  ne, odavno više nisam zdrava, kako bih i mogla da budem? Odrasla sam u tajgi… u oblasti Čabarovsk… Selili smo se iz barake u baraku… Dugo nisam mogla da zamislim kakav je osećaj živeti u sopstvenom stanu... Narandže su nam bile poznate samo sa slika. Mleko u prahu i testenina, ponekad meso iz konzerve. Sve je poprimilo miris barake – odeća, hrana. Miris zatvora. Moja majka se odazvala pozivu da nakon rata ode na Daleki istok – kada su pozivali omladinu da razvija sever. Pozivi kao na primer za front. Na velika gradilišta je išla samo sirotinja, koja više ništa nije posedovala, ni kuću ni dvorište – sve spaljeno, i čije su članove  porodice ubili Nemci. „Tražim maglu i sladak miris tajge“ - tako idu pesme... u knjigama... bili smo skroz nabrekli od gladi. Kada sam bila malo starija... i ja sam otišla na gradilište…Moja majka i ja smo gradile BAM, imam medalju „Za izgradnju Bajkalsko-Amurske magistrale“ i celu gomilu svedočanstava. (Ćuti.) Čega još mogu da se setim? Zimi kada je bilo oko minus pedeset stepeni, zemlja bi promrzla do jednog metra. Beli vrhovi planina... toliko bele pod snegom, da se čak i po lepom vremenu nisu mogle prepoznati. Ništa nije marilo. Ove vrhove planina sam zavolela svim srcem. Svaki čovek ima jednu domovinu... jednu veliku domovinu... i jednu malu. Svaki čovek... A moja mala domovina, ona se nalazi tamo. Zidovi baraka bili su tanki... Toaleti napolju... Ali mi smo bili mladi! Verovali u budućnost... u nešto smo verovali. U svetlu budućnost. A život se zaista iz godine u godinu poboljšavao... Najpre niko nije imao televizor... niko! I odjednom se pojavilo nekoliko. Živeli smo u barakama... I odjednom je poneko dobio svoj stan. Obećali su nam: „sadašnja generacija Sovjeta živeće u komunizmu“. Dakle – ja... Živeću u komunizmu??? (Smeje se.) Započela sam studije na daljinu, postala ekonomista. Studije se nisu morale plaćati kao danas. Ko bi mogao da mi omogući studiranje? Za to sam zahvalna Sovjetskoj sili. Radila sam u mesnoj upravi, u odeljenju za finansije. Kupila sam sebi bundu... i mekani vuneni šal, zimi se njime obmotaš – samo nos da viri. Vozila sam se kroz sela, u kolhozima su gajili samure, plave lisice i nercove… Onda su proglasili kapitalizam… Obećali da će nakon odlaska komunista biti sve bolje. Naš narod je nepoverljiv… ljudi su odmah potrčali i kupovali so i šibice. Reč „Perestrojka“ zvučala je kao „rat“. Pred našim očima pljačkali su kolhoze…i fabrike… i sve to kupovali za par kopejki. Sve što smo gradili ceo naš život… Sve je to prodato po nikakvim cenama. Budzašto. Ko je sve pokupovao? Od kog novca? Narod... dobili smo vaučere... neke papire. Još ih držim u kredencu. Potvrda za Olesku... i ovi papiri... Da li je ovo kapitalizam... ili šta je ovo? Ruski kapitalisti... posmatrala sam ih, do ogorčenosti... nisu to bili smo Rusi, bilo je i Jermena, Ukrajinaca... Moldavaca. Uzimali su velike kredite, a novac nisu otplaćivali. Otišli su u inostranstvo. Ovi ljudi su imali žar u očima... Kao kriminalci... Tako tipičan žar, toliko ga dobro poznajem. Tamo su svugde bili kampovi i bodljikave žice. Ko je razvio Sever? Zatvorenici... i mi, sirotinja. Ali tada  nismo tako gledali na sebe.
 Moja majka je odlučila... Postojao je samo jedan izlaz – nazad u Rjazanj. Tamo odakle i potičemo. Na ulicama se već pucalo – SSSR se delio… delio se i sekao na komade. Banditi su odjednom postali gazde, a pametni su bili glupi. Sve smo to mi izgradili … a banditi su to dobili. Tako je, zar ne? Mi smo ostali praznih ruku… sa svojim kućnim savetom.. a oni dobili fabrike... rudnike... Dve nedelje smo putovali vozom, sve sa frižiderom, knjigama, nameštajem...mašinom za mlevenje mesa, posuđem... tako tim stvarima... Dve nedelje sam gledala kroz prozor: beskonačno rusko tlo bez granica. „Prevelika i prebogata“ je naša majčica Rusija da bismo mogli da stvorimo red u njoj... To je bilo 1994... Već za vreme Jeljcina... Kod kuće... Šta je to značilo – kod kuće? Profesori su radili kao ispomoć kod azerbejdžanskih trgovaca... prodavali povrće... Pelmene... U Moskvi su se pijačni štandovi protezali od železničke stanice do Kremlja. Odjednom je bilo prosjaka… Pri tom su svi bili sovjetskog porekla! Sovjetskog! Sovjetskog... Svi su se stideli.
(Nagla promena teme.)
Jednom sam na pijaci u gradu razgovarala sa jednim Čečenom... Kod njih rat traje već petnaest godina i ovde traže sklonište. Raspodelili su se po celoj Rusiji… po raznim uglovima… Pri tom je rat… Rusija vodi rat protiv njih…U vidu „specijalne akcije“. Kakav je ovo rat? Čečen je bio još mlad... „Ja se ne borim, dobra ženo. Moja žena je Ruskinja.“ Čula sam jednom jednu priču. Mogu da Vam je ispričam... Jedna Čečenka se zaljubila u ruskog pilota. Lepog muškarca. Uz obostranu saglasnost... sve su isplanirali... on je oteo iz kuće... Odveo je u Rusiju. Venčali su se... Sve po redu... Dobili su dečaka. Ali ona je plakala i plakala, bilo joj je žao njenih roditelja. Zato im je napisala pismo: Oprostite nam... volimo se... Prosledila je pozdrave od ruske majke... Međutim, sve te godine braća Čečenke tražili su svoju sestru, hteli su da je ubiju, jer je osramotila svoju porodicu - udala se za Rusa, još gore, za Rusa koji je na njih bacao bombe. Koji je ubijao. Uz pomoć adresanta na pismu brzo su je našli... Imali su adresu... Jedan od braće ju je zaklao, drugi je nakon toga došao po nju. Ubili su je... da bi je odveli kući... (Ćuti.) Ovaj čemerni rat... ova nesreća... došla je u moju kuću. Sada sve skupljam... Čitam sve o Čečeniji, sve što nađem. Postavljam pitanja... Rado bih otišla tamo. Da tamo budem ubijena... (Plače.) Onda bih bila srećna... Moja majčinska sreća... Naša... Poznajem jednu ženu... Od njenog sina nije ostala ni cipela, potpuno ga je raznela granata. „Bila bih srećna“, rekla mi je, „kada bi bio sahranjen u zemlju svoje domovine. Makar mali deo njega...“ To bi za nju već predstavljalo sreću... Pitala sam ovog mladog Čečena o ratu... Kakav je to rat? „Dobra ženo, da li imaš sina?“ „Imam jednog sina, ali mi je kćerka poginula u ratu u Čečeniji.“ „Vi Rusi, hoću i ja vas nešto da pitam: Kakav je ovo rat?“ Njegove reči. „Ubijate nas... pravite od nas invalide, a onda nas lečite u vašim bolnicama. Bombardujete nas i pljačkate naše kuće, a onda ih opet gradite. Uveravate nas da je Rusija naša domovina, ali ja zbog moje čečenske face moram svakog dana da podmićujem miliciju, da me ne bi premlatili do smrti. Da me ne bi opljačkali.. Uvek im ponavljam da nisam došao da bih ubijao... i da ne želim da raznosim njihove kuće u vazduh. Mogli su da me ubiju u Groznom... ali i ovde mogu da me ubiju...“
Sve dok mi kuca srce... (Očajavajući.) Sve dotle ću... tražiću... Želim da znam kako mi je umrla kćerka… Nemam ni u koga poverenje...
 (Otvara kredenac gde se pored kristalnih čaša nalaze papiri i fotografije. Vadi ih i širi po stolu.)
 Moja devojčica je bila lepa... U školi je uvek bila vođa. Rado je klizala. Ocene su joj bile srednje... normalne... U devetom razredu se zaljubila u Romku... Ja sam naravno bila protiv toga, bio je sedam godina stariji od nje. „Ali šta da se radi ako to je ljubav, mama?“ Bila je to ludačka ljubav... kada je ne bi zvao, zvala bi ona njega… „Zašto ga zoveš?” „Ali šta da se radi ako to je ljubav, mama?“... Samo Romku... videla je samo njega... Svoju majku je sasvim zaboravila... Odmah posle velike mature su se venčali. Tada su već dobili prvo dete. Romka je pio, tukao ju je, a ona je plakala. Mrzela sam ga. Tako su živeli godinu dana zajedno. Cepao joj je odeću sa tela, dobru odeću... iz ljubomore... Hvatao ju je za kosu, motao je oko ruke – i udarao njenom glavom o zid. Ona je trpela i trpela... Svoju majku nije slušala. Sve dok... Sve dok je ipak... Ne znam kako... Dok nije otišla od njega. Kuda? Svojoj majci... „Spasi me, mama!“ Onda se on jednostavno pojavio i preselio kod nas. Jedne noći se budim… od uzdisaja… Otvaram vrata kupatila, on stoji iznad nje sa nožem u ruci… Ja sam zgrabila nož, posekla sam ruke pri tom. Drugi put je potegao pištolj...  Pištolj na gas, pomislila sam, nije pravi. Odvlačim Olesku od njega, kada on usmeri pištolj na mene: „Bićeš mirna kao bubica!“ Ona je plakala... i plakala... sve dok se nisu razišli. Ja sam ga izbacila... (Ćuti.) Prođe neko vreme... nije ni pola godine... Ona se vraća sa posla: „Romka se oženio.“ „Otkud znaš?“ „Povezao me jedan deo u gradu.“ „I?“ „Ništa više.“ Vrlo brzo se opet oženio. Ali za nju on je bio dečija ljubav... Koja se nikada ne zaboravlja... (Vadi jedan papir iz gomile.) Ovde stoji: „...namerna samopovreda...“ piše o pucnju u desnu stranu glave, ali rana je bila na levoj strani... Sasvim mala rana... Možda je čak uopšte nije ni video mrtvu? Jednostavno je pisao šta su mu naredili... Jer je bio dobro plaćen za to... Nadala sam se... Očekivala sam, da će se njena jedinica vratiti... Htela sam da ih ispitujem... da stvorim sliku... Rana na levoj, a na papiru stoju – na desnoj strani. U međuvremenu je već došla zima. Padao je sneg. Nekada sam volela sneg... I Oleska je volela sneg, odmah je vadila svoje klizaljke i podmazivala ih. Ranije nekada... prošlo je već dosta, dosta vremena. Tako je gorko, gorko... Gledam kroz prozor: Ljudi se spremaju za Božić, nose poklone pod rukom, igračke. Jelke. A kod mene u kuhinji stalno uključen radio. Slušam našu radio-stanicu. Lokalne vesti. Čekam. Najzad dugo očekivana vest: „Milicioneri iz Rjazanja su se vratili sa svoje službene akcije u Čečeniji...“ „Naši milicioneri su časno ispunili svoju vojničku obavezu... „nisu nas osramotili“... Svečano su dočekani na železničkoj stanici. Uz orkestar, cveće. Dobili su odlikovanja i vredne poklone. Jedan je dobio televizor, drugi ključeve od automobila. Ručne satove... Heroji... Vratili su se kao heroji! O Oleski ni reči... niko je nije pomenuo... Ja čekam... držim radio direktno prislonjen na uvo... Moraju je pomenuti! Onda puštaju reklamu... Reklamu za prašak za pranje veša... (Plače.) Moja devojka je nestala bez traga. Nemoguće! Oleska... Bila je prva... Prvi „čečenski“ kovčeg u gradu. Nakon mesec dana stigla su još dva kovčega – stariji milicioner i jedan sasvim mlad. Grad se od njih oprostio u pozorištu... u Gradskom pozorištu Jesenjin. Počasna straža. Venac od javnih ličnosti... od gradonačelnika... Govori. Sve, što ide u takvim slučajevima... Sahranjeni su u aleji heroja, gde leže i „afganistanski“ momci... a sada i „čečenski“. Na našem groblju postoje dve aleje – aleja heroja... i, to sada kažem, aleja bandita. Banditi… Oni se bore jedni protiv drugih… ubijaju se međusobno. Perestrojka – perestrelka. Banditi imaju najbolja mesta na groblju… Kovčege od mahagonija sa zlatnim intarzijama… i sa elektronskim hlađenjem. Herojima država postavlja spomenike. Vojničke… doduše skromne spomenike. I to ne svima. Profesionalni vojnici ih ne dobijaju. Znam od jedne majke, ona je zbog toga otišla u komandu vojnog okruga, oni su je odbili: „Vaš sin se borio za novac.” Moja Oleska… Ona leži odvojena od svih, ta ona je samoubica… U-u-uh (Ne može da nastavi da priča.) A imam Nastenku… Dobija penziju za svoju majku… 1500 dolara, pedeset dolara mesečno. Gde je tu istina? Pravednost? Penzija je tako mala... jer njena mama nije heroj! Jeste, da je njena mama nekog ubila... granatom digla u vazduh... Ali njena mama je ubila samo sebe... nikog  drugog... Ona nije heroj! Kako to da objasnim detetu? U novinama je pisalo nešto što je navodno rekla Oleska: „... moja kćerka me se neće stideti...“ Prvi dani nakon sahrane... Nastenka je sedela potpuno odsutna, kao da ne postoji i kao da nije znala gde se nalazi. Niko nije mogao da se odluči na to... Onda sam joj ja rekla: „Oleska je... tvoja mama više nije tu...“ Stajala je ispred mene i kao da me nije ni slušala, ja sam plakala, ali ona nije plakala. A kasnije... kada bih nekako pomenula Olesku... kao da uopšte nije ni slušala. Dugo je tako trajalo, ja sam se čak ljutila zbog toga. Otišla sa njom kod psihologa... Bile smo i kod njenog tate... Pitala sam ga: „Hoćeš da uzmeš dete?“ „Šta ću s njom?“ On tamo ima... sa svojom novom porodicom... ima već dete. „Onda se odrekni očinstva.“ „Što bih? Možda će mi nešto zatrebati u starosti. Par kopejki...“ Naš tata... Ne dobijamo pomoć od njega. Samo nas Oleskini prijatelji posećuju... Za Nastenkin rođendan skupe uvek nešto novca i daju ga nama. Kupili su joj kompjuter. Prijatelji misle na nju... Oleska je bila srdačna osoba... sa dobrim srcem... Šta da vam ispričam još...
 Čekam poziv... Jedinica se vratila – komandant i kolege, sa kojima je bila tamo. Pozvaće me... Sigurno! Telefon je ćutao... Onda sam sama krenula u potragu... Imena, brojevi telefona... Komandant se zove Klimkin… Njegovo ime sam saznala iz novina. Sve! Sve novine su pisale o njima – ruskim ratnicima! Ratnicima iz Rjazanja. U jednim novinama je čak pisao članak o njemu – kako je zahvalan odeljenju za dobru službu. Oni su, piše on, časno izvršili svoju obavezu... Uz sve to još i časno... Zvala sam njegov kvart milicije. „Spojite me sa majorom Klimkinom.“ „Ko želi da razgovara sa njim?“ „Ljudmila Vasiljevna Nikolajevna, majka Olesje Nikolajeve.” „Nije tu.“ „Zauzet je.“ „Otputovao je.“ Ti si komandir... dođi sam kod majke i ispričaj joj šta se desilo. Uteši je. Zahvali joj se. Tako sam to posmatrala... A ne samo... Moje suze su besne... besne su moje suze... Nisam htela da pustim Olesku da ode, preklinjala sam je... ali moja majka: „Ako mora tako da bude, neka ide.“ Mora tako da bude! Danas mrzim ovu rečenicu! Nisam više ista... Jedva da nešto volim...više ne volim, kao što sam volela... ranije sam volela. Zašto da volim domovinu? Godine 1994... vratili smo se sa severa... Domovina! Naša domovina nam je isplaćivala platu u sapunima... u lutkama... Ludačka inflacija! Kobasica je već prilikom vaganja postajala skupa. Svako je plaćao onim što je sam proizvodio: jastucima, kravatama... slatkim... A-a-ah... ljudi su sve trpeli... čekali su... Obećali su nam: demokratija, to je nešto kada je sve dobro. Pravedno. Iskreno. Prevara... Sve je to prevara... Čovek je parče mesa... Čovek je prašina... Jedino što su sada prodavnice pune stvari. Zgrabite! Zgrabite! Za vreme socijalizma to nije postojalo. Gde sam ono stala? Naravno, ja sam samo jednostavna žena... sovjetska žena siromašna do prosjačkog štapa... Mene se niko ne plaši... Kome da se obratim? Ranije bih otišla u komitet sreske partije... do opštinskog komiteta... Ali sada? Novca nemam. Da imam novca, da, onda bi drugačije izgledalo. Onda bi me se plašili... Načalnikovi...
 Kada je Oleska odlazila... Radovala se: „Ići ću zajedno sa Kromčajom.“ Bile su dve žene u jedinici. Olga Kromčaja... Videla sam je na stanici, prilikom oproštaja. „Ovo je moja mama“, rekla je Oleska. Ima jedan trenutak kod oproštaja... možda mi sada to tako deluje u sećanju... Kako to sada da ispričam... Trebalo je da autobusi svakog momenta krenu... Čula se himna – svi su plakali. Stajala sam sa jedne strane i odjednom prešla na drugu stranu... Oleska mi kroz prozor nešto viknu, ja sam je razumela da će da se okrenu. Zato sam prešla na drugu stranu, da bih je još jednom videla. Da joj mašem. Ali oni su nastavili pravo, i više je nisam videla. Steglo mi se srce... Kaiš njene torbe je bio pocepan... u poslednjem trenu... možda to sada uobražavam... Srce moje... (Plače.) U telefonskom imeniku sam našla broj Olge Kormčaje... Pozvala sam... „Ja sam Oleskina mama... Želela bih da se nađem sa Vama.“ Dugo je ćutala, onda je rekla kao utučeno... kao besno: „Toliko toga sam pretrpela... Ostavite me napokon svi na miru!“ I spusti slušalicu. Zvala sam još jednom. „Molim Vas! Moram da znam... Neću to sigurno nikome preneti. Preklinjem Vas!“ „Prestanite da me mučite!“ Zvala sam još jedanput... otprilike mesec dana kasnije... Javila se njena majka: „Kćerka mi nije kod kuće. Otputovala je u Čečeniju.“ Opet! U Čečeniju?! Znate šta... i u ratu se čovek može lepo pripremiti. Neki imaju sreću... Ljudi misle.... Ne misle na smrt... Umreti danas - to je strašno, ali jednom kasnije – to već nije. I u ratu ljudi misle na život... Svako je dobio po šezdeset hiljada rubalja. Dovoljno za osrednji auto. Za polugodišnju službu... A plata je naravno tekla dalje. Oleska je pre njenog odlaska kupila na kredit mašinu za veš i mobilni telefon... „Kada se vratim, otplatiću sve“, rekla je ona. Sada mi to moramo da otplaćujemo... Od čega? Računi... skupljamo ih... Nastenkine patike su joj premale, vraća se iz škole i plače, jer je bole prsti na nogama. Moja majka i ja spajamo naše penzije, računamo uzduž i popreko, a na kraju meseca ništa ne preostaje. A jedna pokojnica ne može da čuje jadikovke...
 Dvoje ljudi je u poslednjim trenucima... Dva svedoka... Na stražarskom mestu... Mala baraka – dva sa dva i po metra. Noćna straža. Bili su utroje. Prvog sam našla... „Ovaj, ona je došla“, priča mi preko telefona, „pričali smo dva- tri minuta...“ I onda je on navodno izašao... jer je morao da vrši nuždu ili zato što ga je neko pozvao... Čuo je prasak iz unutra, nije odmah došao na ideju da je to pucanj. Ušao je opet unutra, i tu je ona ležala... Kako je bila raspoložena? Bila je dobro raspoložena... bila je sasvim normalna pre toga. „Halo.“ „Halo.“ Kaže da su se smejali. Hi-hi, ha-ha … Drugi svedok... Zvala sam ga na poslu... Nisu hteli da me spoje sa njim... Bio je kod nje, kada je pucala... navodno se tačno u tom trenutku okrenuo. Tačno te sekunde... Baraka od dva sa dva i po metra, a on ništa nije video. Okrenuo se… Verujete li Vi u ovo? Preklinjem ih: Recite mi... moram da znam... neću sigurno nikome reći. Preklinjem Vas! Bežali su od mene, kao da sam ih opržila. Bilo im je naređeno da ćute. Da štite uniformu. Plaćeno im je... zapušena su im usta... (Ječi.) Od samog početka, otkako je otišla u miliciju, nije mi se svidelo: moja Oleska – milicioner? Ne, to mi se nije sviđalo! Uopšte... To je bilo... njeno školovanje... Poslovna škola... i jedna godina studija… Dugo nije mogla da nađe posao. Ali u miliciju su je primili odmah … Plašila sam se… Strašno, zar ne? Milicija – to znači biznis... mafija... Ljudi se plaše milicionera, u svakoj porodici je bio poneko ko je trpeo od milicije. Naša milicija muči ljude... Tuče ih dok ne postanu bogalji... Ljudi se plaše milicije isto kao kriminalaca. Ne manje, ne više! Sačuvaj bože! Stalno piše u novinama: silovani... ubijeni... Monstrumi u uniformi... Strašno, zar ne? Tako nešto ranije... za vreme Sovjeta... Ne, nikada! I čak kada bi se tako nešto desilo... Nije se puno pričalo o tome... i pisalo... I mi smo se osećali sigurnim. (Razmišlja.) Ali većina ovih današnjih... ovih, koji su u miliciji... Svi su bili u Avganistanu ili u Čečeniji. Ubijali su... Poremećena im je psiha... Borili su se tamo protiv mirnodopskog stanovništva. Takvi ratovi se vode danas: vojnici se ne bore protiv vojnika, nego protiv civila. Protiv sasvim normalnih ljudi. Kao nas... Njima su odjednom svi neprijatelji... Žene, deca... I ovde... kod kuće... kada ubiju nekog ovde, čude se što za to moraju da daju objašnjenje. U Čečeniji ništa nisu morali da objašnjavanju... „Mama“, protivila se Oleska, „nisi u pravu. Sve zavisi od pojedinca. Žena kao milicioner, to je lepo. Svetloplava košulja, značke...“
 Često su dolazili prijatelji u posetu, bila je društvena devojka. Sedeli su zajedno. Pili pivo. Sada se opet prisećam... svega se opet sećam... Njihovi razgovori…
 „...Rusija je velika zemlja, nije gasna cev sa ventilom...“
 „...nema više Krima... dat je drugima... Čečenija se bori... Tatarstan se miče... Oduvek sam živela u velikoj zemlji... U vazdušnom prostoru iznad Rige ostajemo pobednici...“
 „...Nato razara Rusiju zbog Čečenije. Ljudska prava?! A tamo? Tamo ulaze sa automatima u kuće – bežite, ili ćemo vas sve pobiti. Dobar Čečen prvo kaže: ,Bežite!‘  pa tek onda ubija, loš ubija odmah. Kofer, stanica, Rusija. Na ogradi piše: ,Ne kupujte stanove od Maše, uskoro će ovde sve pripadati nama.‘ „Rusi, ne odlazite – trebaju nam sluge.“
 „...dva ruska vojnika i jednog oficira zarobili su Čečeni. Vojnicima su odsekli glave, oficira su pustili: ,Idi i izgubi razum.‘ Videla sam snimke... Seku uši... Odsecaju prste... Po podrumima drže ruske sluge - zatvorenike. To su životinje!!“
 „...idem tamo! Treba mi novca za venčanje. Hoću da se ženim. Lepom devojkom...Neće morati dugo da čeka...“
 „...imam jednog druga... služili smo zajedno vojsku. Živeo je u Groznom. Komšija mu je bio Čečen. Bili su prijatelji. Jednog lepog dana Čečen mu je rekao: ‚Molim te, idi!‘, ‚Zašto?‘ ‚Jer će vas sve uskoro poklati.‘ Napustili su trosoban stan tamo, sada žive u domu u Saratovu. Nisu smeli ništa da ponesu sa sobom. ‚Neka vam Rusija‘, vikali su Čečeni ‚kupi sve novo.‘
„... Rusija je pala na kolena, ali još nije sasvim pobeđena. Mi smo ruske patriote! Moramo da ispunimo našu obavezu prema domovini! Znate li ovo: Drugovi vojnici i oficiri, ako se pokažete u Čečeniji, poslaćemo vas na odmor u Jugoslaviju. U Evropu! ... Sranje!!“
Moj sin je to jedno vreme posmatrao... Strpljivo... Dok najzad nije počeo da grdi: „Mama, ništa nećeš postići, jedino ćeš se šlogirati.“ Poslao me je u sanatorijum. Na silu takoreći... nakon jedne svađe...U sanatorijumu sam upoznala jednu dragu ženu, kćerka joj je umrla tokom abortusa, zajedno smo plakale. Sprijateljile se. Skoro sam je zvala – preminula je. Zaspala je i više se nije budila. Znam da je umrla od tuge... mnogo je volela svoju kćerku. Zašto ja ne umrem? Bila bih srećna da umrem... ali ne umirem...(Plače.) Kada sam se vratila iz sanatorijuma... „Dete moje, zatvoriće te“, bilo je prvo što mi je majka rekla. „Neće ti oprostiti što ne želiš da znaš istinu.“ Šta se desilo... Odmah pošto sam otišla, pozvali su je iz milicije: „U roku od 24 sata... doći u sobu tu i tu... U slučaju nepojavljivanja... kazna... 15 dana zatvora...“ Moja majka se prestravila, kod nas su svi ljudi bili prestravljeni. Pokažite mi starijeg čoveka, koji nije prestravljen... I to nije bilo sve... Došli su u kuću i ispitivali komšije: kakvi smo mi ljudi... kako se ponašamo... Raspitivali se o Oleski... Da su je videli pijanu... I o drogi... tražili su da im iz poliklinike pošalju naše kartone... Proveravali su da li je neko od nas bio pod psihijatrijskom terapijom. Tako na to gledam... Bila sam toliko izmučena! I besna! Podigla sam slušalicu... Pozvala sam miliciju: „Ko je pretio mojoj majci... ima preko osamdeset godina... Iz kog razloga je ona pozvana na saslušanje?“  Sve se završilo time da sam dva dana kasnije dobila sudski poziv: „... soba ta i ta... ime službenika...“ Moja majka je plakala: „Zatvoriće te.“ Ali ja bih se obratila Medvedevu... Putinu! Ničeg se nisam više plašila. Gade mi se! Staljin bi morao da ustane iz groba! To je moja molitva... Previše je malo naših Načalnikova... zatvorio i upucao. Premalo! Nije mi ih žao. Hoću njihove suze! (Plače.) Otišla sam u tu kancelariju... službenik se zvao Fedin... ja sam odmah krenula na njega: „Šta hoćete od mene? Vratili ste mi kćerku u mokrom kovčegu... Zar vam to nije dosta?“ „Vi ste jedna neobrazovana žena... Ne shvatate gde se nalazite… Ovde mi postavljamo pitanja….” Prvo je bio sam... onda je doveo Oleskinog komandanta... Klimkina... Najzad da ga vidim uživo! On ulazi... Ja mu se obraćam: „Ko je ubio moju kćerku? Recite mi istinu...“ „Vaša kćerka je bila glupa... Bila je luda!“ Ah, ne mogu više. Zacrveneo se kao rak... vikao je, udarao nogama... Ah! Provocirali su me... Hteli su... Hteli su da višem i da udaram oko sebe. Da grebem kao mačka... kao premlaćeni pas... To bi značilo – ja sam luda i moja kćerka je bila takođe luda. To su oni hteli. To im je bila namera. Ničeg se oni više ne suzdržavaju. U-u-uh...
Sve dok mi kuca srce... Pokušavaću da nađem istinu... Ničeg se ne bojim! Nisam više prašina... Nisam krpa za brisanje... nisam insekt... Neću im više dozvoliti da me zatvore u kutiju. Doneli su mi kćerku u mokrom kovčegu... Čega da se plašim! Sama ću sve da istražim... Nikome ne verujem...
(Nagla promena teme.)
Sedela sam u vozu na periferiji… Jedan čovek je seo preko puta mene. „Je li, majko, jel putujemo? Hajde da se upoznamo...“ Predstavio se: „Bivši oficir... nekadašnji manji preduzetnik... nekadašnji „Jabločnik“ ... sada bez posla...“ A ja – svejedno šta me ljudi pitaju, pričam samo o jednom: „Moja kćerka je poginula u Čečeniji... bila je podoficir milicije...“ Zamolio me je: „Ispričaj mi...“
To sam toliko puta već pričala... (Ćuti.) I on mi priča svoju priču…
 „... vratio sam se iz rata, i moj život više nije funkcionisao kao ranije. Ne mogu da se ubacim u ovaj okvir. Ne mogu da nađem posao, niko neće da me primi: a-ah – iz Čečenije? Svi se plaše...
 ... pun automobil... demobilisani... putnici... Jedan stari Čečen stoji na ulici i gleda... I ja shvatam... Posmatra nas i misli: Ovi dobri ruski momci (svi smo bili veseli... pripiti!) imaju automate i mitraljeze, oni su snajperisti... Svi smo nosili potpuno nove jakne i farmerke... Od kog novca? Od onog kog smo tamo zaradili. A šta nam je bio posao? Rat... Kada jednom vojniku oduzmeš oružje, on je čovek, stavi ga u civilnu  odeću... Oni su isti ljudi kao i mi – traktoristi, učitelji, kamiondžije... nezaposleni...
... živeli smo u vojnim bazama... iza bodljikavih žica. Okruženi tornjevima i minskim poljima. Bio je to uzan, izdvojen svet. Kao zatvor. Nismo mogli da izlazimo – to bi značilo sigurnu smrt. Bili smo okupatori. Svi smo pili, pili do izbezumljenosti kao stoka. Votku smo kupovali od Čečena. To je naravno bilo opasno, ali smo se trudili da ne razmišljamo o tome. U jednom selu su naši vojnici bili snabdeveni i otrovani pruskom kiselinom… Živiš među ruševinama… Pesak i kamenje. A jasno ti je: Ovde je sve dozvoljeno, tako ti govori unutrašnji glas… Gledaš uništene kuće… gledaš, kako se izvlače stvari napolje... ubijaju ljudi. Odjednom eksplodiraš. Dozvoljeno ti je mnogo više… šta tu sve izađe na površinu! Sve tvoje fantazije… Dozvoljeno ti je mnogo toga… Postaneš pijana stoka sa oružjem u ruci. Nemaš ništa drugo sem sperme u glavi… Brrr…
... šta sam pisao mojima? Pisao sam kako su lepe planine... Kako mula viče ili peva, nemam pojma šta je to bilo. O jelu u kantini. O čemu drugo da pišem? Naš posao je bio služba dželata... Umirali smo za mafiju koja nas nije ni plaćala. Ona nas je prevarila. Ali ja nisam ovde... nisam ovde po ulici ubijao ljude, nego u ratu. Video sam jednu mladu Ruskinju, nju su ti Šakali... mladi Čečeni... silovali su je. Gasili joj cigare po grudima da bi glasnije stenjala. Toliko puno Rusa... tamo su ubijali miroljubive ljude! Sovjete! O njima niko nije pisao...
 Vratio sam se kući sa dosta novca... Pio sa mojim drugovima votku... kupio sebi polovnog Mercedesa... I tako su nestali milioni...
 ... ali to je bilo u onom svetu... ovde je drugi svet... Dugo sam se plašio drugih ljudi... koji nisu bili tamo... Postalo mi je muka od drugih ljudi...“
 (Više ne briše suze.) Da, tamo je dakle bila moja Oleska... Tamo je zapala... Ovaj bedni rat... Bio je tako daleko od mene... negde skroz daleko... a sada je kod mene u kući. Ranije sam više patila nego što sam razmišljala.. Danas razmišljam... Dve godine... Kucam na vrata... Idem kod različitih instanci... Pišem... Pišem državnom tužilaštvu...  okrugu, opštini... Generalnom državnom tužilaštvu. (Pokazuje mi hrpu pisama.) Oni me odbijaju... Gomila odbijenica! „U vezi sa smrću Vaše kćerke saopštavamo Vam...“ I svi lažu: Navodno je umrla trinaestog novembra, pri tome je u stvarnosti bio jedanaesti... Krvna grupa 0, pri tome je imala grupu B... jednom navode da je bila u uniformi, jednom govore o civilnoj odeći, haljini... rana je bila na levoj slepoočnici, a oni pišu – desnoj... Pisala sam žalbu našem poslaniku u državnom parlamentu – ja sam ga birala, ja sam glasala za njega. Tada sam još imala poverenja u našu vladu! Verovala sam i Jeljcinu... i Putinu, isto kao što sam ranije verovala Hruščovu i Brežnjevu. Sada više nemam poverenja… Ne! U koga? Stojim na prvom spratu zgrade državnog parlamenta... Šta vidim? Moje oči postaju velike kao šake... Vidim juvelirnicu: zlatno prstenje sa brilijantima i privesci za ogrlice... zlatna i srebrna uskršnja jaja... ogrlice... Tokom celog mog života nisam toliko novca zaradila koliko tamo košta i najmanji brilijantski prsten i privezak za ogrlicu... Jedan jedini prsten... Naši poslanici... narodni deputati... odakle im toliko novca? Ja posedujem hrpu dokumenata... moja majka takođe... A oni poseduju akcije od Gasproma. Mi imamo papire, oni novac. (Ljutito ćuti.) Nije trebalo da idem tamo... da plačem tamo... Svi ti Načalnikovi... veliki, mali, srednji... generali, majori, starešine... Zapišite njigova imena: Klimkin, Fedin, Naidjonov, Brehov... To su razbojnici! Vratite Staljina... Narod čeka Staljina! Uzeli su mi kćerku i vratili mi kovčeg. Mokar kovčeg... I niko ne želi da razgovara sa majkom... (Ponovo počinje da plače.) Hodam okolo, sve dalje. Bilo ih je sedamdeset milicionera koji su otišli u Čečeniju... u njihovoj jedinici je bilo sedamdeset ljudi... Sve sam ih pronašla... sve sam ih zvala... Svi su bežali od mene kao od kuge. Hvatala ih po ulicama... na radnim mestima... „Ko ste Vi?“ „Ja sam majka.“ „Ne želim ništa da kažem, sve sam rekao prilikom istrage.“ „Ne smem da razgovaram sa Vama... samo uz prisustvo nadređenog...“ „Ne želim o tome da pričam...ne možemo uopšte da pričamo o tome.“ Junaci! Zašto su zapravo bili junaci jedino u Čečeniji? Prave bandite od naše dece... Bandite i kukavice. Preklinjala sam i molila: „Želim da znam kako je bilo njenog poslednjeg dana... Možda je svojoj majci nešto ostavila? Par reči...“ Srce moje... (Plače.) Moje oči sada lako prelaze preko... Mogla bih u međuvremenu i sama da radim za miliciju... Obilazak mesta zločina... Tok krivičnog dela... Ako je bilo samoubistvo, na pištolju ima krvi... na rukama ostaci baruta... Sada se razumem u to... Ne volim vesti na televiziji. Sve same laži! Ali krimi-filmove... Ubistva... takve stvari... od toga ništa ne propuštam. Ponekad ujutru ne mogu uopšte da ustanem, ruke i noge kao paralisane... najradije bih ostala da ležim... Onda počnem da razmišljam o Oleski... Tada ustanem i krenem...
 Malo po malo sam skupila sve... Reč po reč... Jedan se pijan izbrbljao... drugi je poznanicima nešto naznačio... Nešto šapnuo... Naš grad je mali... nije kao Moskva... Sada sam sebi otprilike stvorila sliku... o tome šta se desilo… Bila je velika pijanka, na dan milicije. Bili su potpuno pijani… i slavili su… Da je Oleska tamo bila sa svojim kolegama… iz njenog kvarta, ali je bila mešana jedinica. Završila je sa ljudima iz saobraćajne milicije. Oni su kraljevi, imaju džepove pune novca. Stoje naoružani automatima na ulici i traže danak. I svi plaćaju. Rudnik zlata! Ovi momci se rado prepuštaju... Ubijaju, opijaju se i prcaju - to su tri radosti rata. Svi su bili pijani kao letve… potpuno nalokani… i svi se pretvorili u stoku. Navodno su tamo silovali sve devojke. Sopstvene koleginice. A Oleska – ona se branila... ili je nakon toga pretila: „Sve ću vas poslati u zatvor!“ Zbog toga je nisu pustili...
 Neki pričaju sasvim drugu priču... Pričaju... Prošle nedelje su bili na straži, kontrolisali su automobile. To je... Svi trče okolo kao ludi, žele da napune džepove. Svim sredstvima. Neko je nešto krijumčario... šta i odakle – to ne bih mogla da kažem, ne želim da lažem... Drogu ili... U svakom slučaju je sve bilo dogovoreno. I plaćeno. Kažu da je bio jedan Niva... svi se sećaju jedne Nive... A Oleska se suprotstavila... nije htela da pusti ta kola da prođu. Zbog toga su pucali na nju... Stala je na put velikom iznosu, htela je nekom da upropasti posao.  Navodno je u to bio umešan i viši oficir...
 Moja majka je sanjala o nekoj Nivi... Otišla sam do jedne proročice... stavila ovu fotografiju na sto… (Pokazuje je.) „Vidim“, reče ona, „jedna kola, jednu Nivu...“
(Nagla promena teme.)
 Našla sam jednu ženu... Ona je medicinska sestra. Ne znam kakva je bila pre nego što je otišla u Čečeniju, možda je bila vesela. Ali sada je besna... besna, kao i ja. Danas postoji mnogo ogorčenih ljudi. Svi su hteli da zarade u novom životu, ali retko ko je zaradio... Niko nije hteo da postane prosjak... Sluga... Svako je mislio, postaće gazda. Postaće bogat. Ići će u Ameriku... Ogorčenje... mnogi su ogorčeni. (Ćuti.) Htela sam da ispričam o ovoj ženi... (Ćuti.) Možda bi se Oleska isto tako vratila... Kada samo pomislim na to bude mi loše. Uh-h... (Ćuti.) Slušajte šta mi je ova žena ispričala...
 „...sve to...osećam to... shvatam to… jedva da još volim ljude… Muškaraca se plašim… Kada bih se udavala, onda samo za dečaka. Za čistog dečaka. Mogu se družiti samo sa homoseksualcima… oni mi pričaju sve svoje tajne, ali sa odraslim muškarcima… sa onima koji su se vratili iz rata… sa njima ne mogu… sa njima ne mogu ništa…
 … ko još nije imao posla sa leševima misli da su nemi. Bezvučni. Ali se tu sve vreme čuju neki zvukovi. Negde se ispušta vazduh, negde u unutrašnjosti puca kost... Nešto šuška. Kao da čovek ne sedi pored leševa, nego među živim ljudima. Čovek može da poludi od toga...
 ... trebao mi je novac... Ali ja sam tamo otišla sa romantičnim predstavama! Zbog toga su me tamo svi dugo ismejavali… Da budem iskrena… Zbog nesrećne ljubavi sam sve ostavila kod kuće. Bilo mi je svejedno da li će me upucati neki Čečen ili da li ću umreti od bola...
 ... Svideo mi se tamo jedan poručnik... uveče smo nas dvoje pričali o ljubavi... i njega je neko ostavio, tri godine je bio zajedno sa svojom devojkom. A ujutru su ga vratili mrtvog nazad... bez glave...
 ... tamo nisam videla nijednog muškarca koji nije pio i koji nije pucao oko sebe. Ponapijaju se i pucaju, svejedno na koga. Zašto? To niko nije mogao da odgovori.
 ... Bio je hirurg... Mislila sam: To je ljubav. Pre nego što smo se vratili kući, rekao mi je: ‚Nemoj da me zoveš... nemoj da mi pišeš... Kada kod kuće već varam, onda sa lepom ženom, koje se pred mojom ženom ne moram stideti.‘ Nisam neka lepotica. Ali smo ponekad po tri dana za redom stajali zajedno u operacionoj sali. To je bio osećaj... jači od ljubavi... ‚Moju ženu ovde ne bih mogao da zamislim‘, rekao je on. Muške kurve su to! Muške kurve – svi!
 ... svi smo već spakovali naše stvari... omotavala sam jedan tepih plastičnom folijom, kada uđe šef naše bolnice. ‚Ostavi to ovde‘, naredi on, ‚nemoj da nosiš rat kući‘. Nisam ponela nikakve stvari odatle… ali rat, njega sam ponela… Tamo će se verovatno uskoro sve završiti, ali ovde tek počinje. Mi smo svi opet kod kuće…”
 ... Šta još da dodam? Doneli su Oleskine stvari... Njenu jaknu... Dali mi njene zlatne naušnice... ogrlicu... U jednom džepu od jakne bili su lešnici i dve male table čokolade. Njih je sigurno čuvala za Božić ili ih je htela nekom da ponese kući. Gorko je to, gorko... Njen telefon dugo nisu hteli da vrate... Svi pozivi su bili izbrisani... samo su ostala još dva – tri... Jedan muškarac, sa kojim se tamo sprijateljila. Izgleda da su htelu njemu sve da podmetnu, da zatvore slučaj... da dodaju u akte... Ali je on te noći spavao, posle svoje smene. Ima alibi. Oni su tu stvar okretali i prevrtali... Prvo su pisali da ne postoji oproštajno pismo... onda su mi poslali kopiju oproštajnog pisma... Ovako je otprilike stajalo: ‚juče mi je jedan muškarac rekao …‘ ‚on misli da sam ja jaka, ali ja …‘ Sve su svalili na ovog čoveka... Ja sam od svojih para... od svoje penzije... odnela sam pismo na veštačenje... Bilo je falsifikovano! U principu je to kažnjivo. Oni vrdaju... Žele da mi zapuše usta... da ništa ne kažem... (Ćuti.)
 Mogla bih još dugo da pričam... Ali ovo je dovoljno, zar ne? Čak i kada pišete istinu... Koga će to već da uplaši? Država… ona je nedodirljiva… velika, a čovek je mali. Nama preostaje samo jedno: Oružje i štrajk. Da legnemo na šine. Ali nema vođe... Ljudi bi se pobunili... Jedan Pugačov nam nedostaje! Kada bi mi dali oružje u ruke, ne bih pucala sama na sebe. Znala bih na koga da pucam... (Plače.) Jeste li čuli? Sada postoje turistička putovanja za Čečeniju. Ljudi ulaze u vojne helikoptere i posmatraju uništeni Grozni... sela, koja se crne posle bombardiranja... Kako se tamo gradi... Tamo je rat, a istovremeno se gradi. Sve zajedno. Puca se i gradi se. Mi još plačemo, a tamo neko pravi posao našim suzama. Našim strahom. Kao i sa naftom...
 (Sledećeg dana me zove.)
 Želim još nešto da dodam... I ovo sam čula od ljudi: „Sami ste krivi da Vam je poginula kćerka.“ Za šta sam ja kriva? Ko mi to može odgovoriti... Za šta...?

COMMENTS

Naziv

"Oslobođenje",1,2016. fotografije/kolovoz,1,4:5-11,1,Adam Zagajewski,1,Agencije,1,Agniezska Žuchowska - Arendt,1,Ai Weiwei,1,Al Jazeera,1,Alan Pejković,1,Albert Camus,1,Aleksa Golijanin,1,Aleksandar Genis,1,Aleksandar Roknić,1,Aleksandar Tišma,1,Alem Ćurin,1,Alen Brabec,1,Aleš Debeljak,2,Alexander Kluge,1,Almin Kaplan,4,Amer Bahtijar,1,Amer Tikveša,1,Amila Kahrović Posavljak,1,Amir Or,1,Amos Oz,1,Ana Ahmatova,2,Ana Radonja,1,Andres Neuman,1,Andrijana Kos Lajtman,7,Anton Pavlovič Čehov,1,Antun Branko Šimić,1,Anya Migdal,1,Bela Hamvaš,2,Bela Tarr,1,Bertolt Brecht,4,Biblijski citat,1,Biljana Srbljanović,4,Bilješka,5,Biserka Rajčić,3,Blago Vukadin,1,Boba Đuderija,1,Bogdan Bogdanović,2,Bojan Munjin,1,Bojan Savić Ostojić,1,Bookstan II 2017,1,Borges,4,Boris Buden,4,Boris Dežulović,2,Boris Dubin,1,Boris Perić,1,Borislav Pekić,1,Borislav Veselinović,1,Borka Pavićević,1,Boro Drašković,1,Božo Koprivica,3,Branimir Živojinović,1,Branimira Lazanin,1,Branislav Jakovljević,2,Branislav Petrović,1,Branko Ćopić,1,Branko Kukić,1,Branko Rakočević,1,Bruno Schulz,1,BUKA,1,Burkhard Bilger,1,Caravaggio,1,Charles Simic,6,Chris Hedges,1,citati,1,Claude Lévi-Strauss,1,Cornelia Vismann,1,crtež,1,Damjan Rajačić,1,Dan Pagis,1,Danica i Haim Moreno,1,Daniil Ivanovič Juvačov Harms,1,Danijel Dragojević,1,Danilo Kiš,10,Dara Sekulić,1,Dario Džamonja,1,Darko Alfirević,1,Darko Cvijetić,254,Darko Cvijetić. Agnieszka Zuchovska Arent,1,Darko Desnica,4,Darko Pejanović,1,Daša Drndić,1,David Albahari,5,Davor Beganović,1,Davor Ivankovac,1,Davor Konjikušić,1,Dejan Kožul,1,Dejan Mihailović,1,Deklaracija o zajedničkom jeziku,1,Dietrich Bonhoeffer,1,Dijala Hasanbegović,1,Dnevnik,8,Dobrivoje Ilić,1,Dobroslav Silobrčić,1,Dominique-Antoine Grisoni,1,Dragan Bajić,1,Dragan Bursać,1,Dragan Markovina,1,Dragan Radovančević,3,Drago Pilsel,1,drama,2,Dubravka Stojanović,1,Dubravka Ugrešić,4,Duško Radović,1,Dževad Karahasan,2,Đorđe Bilbija,2,Đorđe Krajišnik,4,Đorđe Tomić,1,Edmond Jabes,1,Eduard Šire,1,Edvard Kocbek,1,Elis Bektaš,4,Elvedin Nezirović,1,Elvir Padalović,1,Emil Cioran,8,Emmanuel Levinas,1,Epitaf,1,Ernst Jünger,2,esej,148,Fahredin Shehu,1,festival,2,Filip David,2,fotografije,1,fra Drago Bojić,1,Francis Roberts,1,Frank Wedekind,1,Franz Kafka,4,Friedrich Nietzche,1,Furio Colombo,1,Genadij Nikolajevič Ajgi,1,Georg Trakl,1,George Orwel,1,Georgi Gospodinov,1,Géza Röhrig,1,Gianni Vattimo,1,Gilles Deleuze,1,Giorgio Agamben,7,Giorgio Manganelli,1,Goran Milaković,2,Goran Stefanovski,1,gostovanje pozorišta,4,govor,2,Gustaw Herling-Grudzinski,1,Hajdu Tamas,1,Hanna Leitgeb,1,Hannah Arendt,2,Hans Magnus Enzensberger,1,Hassan Blasim,1,Heiner Goebbels,1,Helen Levitt,1,Herbert Marcuse,1,Igor Buljan,1,Igor Mandić,1,Igor Motl,3,Igor Štiks,1,Igre u Jajcu 2017.,1,Ihab Hassan,1,Ilma Rakusa,2,IN MEMORIAM,7,Intervju,54,Ivan Čolović,2,Ivan Lovrenović,4,Ivan Milenković,1,Ivana Vuletić,1,Ivica Pavlović,1,Ivo Kara-Pešić,1,Jack Kerouac,1,Jacques Derrida,2,Jagoda Nikačević,1,Jakob Augstein,1,Jaroslav Pecnik,1,Jasmin Agić,1,Jasna Tkalec,1,Jelena Kovačić,1,Jelena Topić,1,Jona,1,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Josip Osti,1,Josip Vaništa. Patricia Kiš,1,Jovan Ćirilov,1,Jovica Aćin,3,Jugoslava Ilanković,1,Julija Kristeva,1,Julio Cortazar,1,Katja Kuštrin,2,Kim Cuculić,1,Knjige,1,književna večer,1,Kokan Mladenović,1,Komentar,1,kratka priča,3,kratke priče,6,kratki intervju,1,kritika,4,Krzysztof Warlikowski,1,Ksenija Banović Ksenija Marković,1,Ladislav Tomičić,1,Laibach,1,Lajoš Kesegi,1,Larisa Softić Gasal,1,Laurence Winram,1,Leonid Šejka,2,Ludwig Wittgenstein,1,Ljubiša Rajić,1,Ljubiša Vujošević,1,Maja Abadžija,1,Maja Isović,2,MALI EKSHUMATORSKI ESEJI,1,mali esej,16,Marcel Duchamp,1,Marija Mitrović,1,marijan cipra,1,Marin Gligo,1,Marina Dumovo,1,Mario Franz,1,Mario Kopić,46,Marjan Grakalić,1,Marko Misirača,1,Marko Stojkić,1,Marko Tomaš,1,Marko Veličković,1,Marko Vešović,2,Martin Heidegger,3,Massimo Cacciarri,1,Max Frisch,1,međunarodna poruka,1,Mensur Ćatić,2,Mia Njavro,1,Mihail Šiškin,1,Mijat Lakićević,1,Mikloš Radnoti,1,Milan Kundera,1,Milan Milišić,1,Milan Vukomanović,1,Milan Zagorac,1,Mile Stojić,2,Milica Rašić,1,Milo Rau,1,Miloš Bajović Ilić,1,Miloš Crnjanski,2,Miloš Vasić,1,Milovan Đilas,1,Miljenko Jergović,6,Mini esej,32,Miodrag Živanović,1,Mirjana Božin,1,Mirjana Stančić,1,Mirko Đorđević,2,Mirko Kovač,3,Miroslav Krleža,3,Miroslav Marković,1,Mirza Puljić,1,Mišo Mirković,6,Mišo Mirković foto,10,Mladen Bićanić,1,Mladen Blažević,2,Mladen Stilinović,1,Momčilo Đorgović,1,Naser Šećerović,1,Natalija Miletić,1,Nataša Gvozdenović,1,Neda Radulović- Viswanatha,1,nekrolog,1,Nemanja Čađo,1,Nenad Milošević,1,Nenad Obradović,5,Nenad Tanović,1,Nenad Vasiljević,1,Nenad Veličković,2,Nenad Živković,1,Nepoznati spavač,1,Nermina Omerbegović,1,Nikola Kuridža,1,Nikola Kuzanski,1,Nikola Vukolić,1,Nikola Živanović,1,Nikolaj Berđajev,1,Nikolina Židek,1,NOVA KNJIGA,1,novela,1,Novica Milić,2,Novica Tadić,1,obavijest,1,odlomak romana,9,odlomci,6,Oliver Frljić,8,Osip Mandeljštam,2,Otto Pöggeler,1,Otto Weininger,1,Paolo Magelli,2,Paul Celan,3,Paul Klee,1,Paul Valery,1,Petar Gudelj,2,Petar Matović,1,Petar Vujičić,1,Peter Esterhazi,1,Peter Semolič,3,Peter Semolič. prijevod,4,Peter Sloterdijk,3,Pier Paolo Pasolini,2,pisma,5,pismo,1,pjesma,1,Plakat,1,Poezija,265,poezija prevod,1,potpisnici,1,Pozorišna kritika,1,Pozorišne Igre u Jajcu,1,Pozorište Prijedor,4,predavanje,1,Predrag Finci,2,Predrag Matvejević,2,Predrag Nikolić,1,Predstava,2,Prepiska,1,priča,37,Prijevod,12,prijevod govora,1,prikaz knjige,2,prikaz predstave,3,Primo Levi,1,Protest,1,Proza,2,Radimir Sovilj,1,Radiša Cvetković,1,Radmila Smiljanić,1,Radomir Konstantinović,2,Rastislav Dinić,1,Raša Todosijević,3,razgovor,4,Refik Hodžić,1,Renate Lachmann,1,Robert Bagarić,1,Roger Angell,1,Roland Barthes,2,Roland Jaccard,1,Roland Quelven,1,Saida Mustajbegović,2,Sándor Márai,1,Saša Jelenković. poezija,1,Saša Paunović,1,Sava Babić,3,Seida Beganović,3,Semezdin Mehmedinović,4,Senadin Musabegović,1,senka marić,1,Sesil Vajsbrot,1,Shosana Felman,1,Sibela Hasković,1,Siegfried Lenz,1,Sigmund Freud,1,Sinan Gudžević,1,Siniša Tucić,1,sjećanje,2,Slavenka Drakulić,1,Slavica Miletić,3,Slavoj Žižek,1,Slobodan Glumac,1,Slobodan Šnajder,1,Slobodan Tišma,1,SLOVO GORČINA,1,Sonja Ćirić,3,Sonja Savić,1,Srđa Popović,1,Srđan Tešin,1,Sreten Ugričić,3,Srpko Leštarić,1,stećak,2,Stevo Basara,1,Stojan Subotin,1,Susan Sontag,1,Sven Milekić,1,Svetislav Basara,2,Svetlana Aleksijevič,1,Šagal,1,Tadeusz Różewicz,1,Tamara Kaliterna,1,Tamara Nablocka,1,Tamara Nikčević,2,Tatyana Tolstaya,1,Tea Benčić Rimay,1,Teatar,1,Teatron,1,The New York Times. Žarka Radoja,1,Thomas Bernhard,10,Thomas Ostermeier,1,Tomaž Šalamun,2,Tomislav Čadež,1,Tomislav Dretar,2,Tonko Maroević,1,Tony Judt,1,Umberto Eco,2,Urbán András,1,Vanda Mikšić,1,Vanesa Mok/Anđelko Šubić,1,Varlam Šalamov,3,Vera Pejovič,3,Veronika Bauer,1,Video,10,Viktor Ivančić,3,Viktor Jerofejev,1,Viktoria Radicz,2,Vincent Van Gogh,1,Višnja Machido,1,Vladan Kosorić,2,Vladimir Arsenić,1,Vladimir Arsenijević,1,Vladimir Gligorov Ljubica Strnčević,1,Vladimir Milić,2,Vladimir Pištalo,3,Vladimir Vanja Vlačina,1,Vladislav Kušan,1,vojislav despotov,1,Vojislav Pejović,1,Vojo Šindolić,1,Vujica Rešin Tucić,1,Vuk Perišić,3,Walter Benjamin,1,Wisława Szymborska,1,Wolfgang Borchert,1,Wroclaw,1,Zadie Smith,1,zapis,1,zavičaj,1,Zbigniew Herbert,3,zen,1,ZKM,1,Zlatko Jelisavac,2,Zoran Vuković,2,Zygmund Bauman,1,Žarko Milenić,1,Žarko Paić,1,Željko Grahovac,2,Živojin Pavlović,1,
ltr
item
HYPOMNEMATA: O neosetljivosti mrtvih...i ćutanju prašine, Svetlana Aleksijevič
O neosetljivosti mrtvih...i ćutanju prašine, Svetlana Aleksijevič
http://3.bp.blogspot.com/-03KDJ3TUWuo/VhfTtISFD0I/AAAAAAAABPw/7DtMCqljSzs/s640/Svetlana-Aleksijevic.jpg
http://3.bp.blogspot.com/-03KDJ3TUWuo/VhfTtISFD0I/AAAAAAAABPw/7DtMCqljSzs/s72-c/Svetlana-Aleksijevic.jpg
HYPOMNEMATA
https://darkocvijetic.blogspot.com/2015/10/o-neosetljivosti-mrtvihi-cutanju.html
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/
https://darkocvijetic.blogspot.com/2015/10/o-neosetljivosti-mrtvihi-cutanju.html
true
2899971294992767471
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Početna STRANICE ČLANCI Vidi sve Preporučeni članci OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara upitu Vrati se natrag Nedjelja Ponedjeljak Utorak Srijeda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Siječanj Veljača Ožujak Travanj Svibanj Lipanj Srpanj Kolovoz Rujan Listopad Studeni Prosinac Sij Velj Ožu Tra Svi Lip Srp Kol Ruj Lis Stu Pro just now 1 minutu prije $$1$$ minuta prije 1 čas prije $$1$$ sati prije Juče $$1$$ dana prije $$1$$ tjedana prije više od 5 tjedana prije Sljedbenici Slijedi THIS CONTENT IS PREMIUM Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy