IVAN MILENKOVIĆ:
(razgovor sa Mijatom Lakićevićem)
Povod za ovaj intervju sa Ivanom Milenkovićem, filozofom, urednikom Trećeg programa Radio Beograda, bio je zapravo jubilej Radomira Konstantinovića i naučni skup održan tim povodom od 26. do 28. oktobra u Subotici, čiji je naš sagovornik bio moderator. Teroristički napad u Parizu koji je, za sada, odneo blizu 130 života, zahtevao je, međutim, da razgovor počne osvrtom na taj strašni događaj.
“Umesto da naričem nad užasom, pokušao bih da mislim u političkim kategorijama. Pre svega ovo je strahovit čin, strahovito opasan. Vojni aspekt čini mi se neupitnim: Francuska će odgovoriti žestoko i ne bih voleo da sam u koži onih koji će se naći na njenom putu. Ali, ima nešto mnogo važnije od pokazivanja mišića. Od ovog trenutka, od trenutka kada su se moroni opasali eksplozivom i nasrnuli na civile, u igri je mnogo više od reakcije velike sile: ulog je Evropa. Paradoksalno, ovaj užas će ili da proizvede nešto dobro, ili će ideja Evrope naprosto ispariti. To bi značilo da su moroni uspeli. Ovde sad mislim i na domaće, francuske morone. Dakle, ako Oland ponovi grešku Džordža dablju Buša i krene da homogenizuje Francusku po patriotskoj liniji – gubimo svi. Fašiste niko ne može da nadigra u patriotskom nadgornjavanju, u sticanju tapije na ‘francusko stanovište’. Marin le Pen će ga počistiti sa scene. Njega i sve ostale. Ako, pak, Oland nametne evropsku priču, ako mobiliše Evropu, pre svega politički, šansa postoji. Drugo, ako ovaj užas dotakne evropsku levicu, pre svega nju – pri čemu ne mislim na pajace poput Bepe Grila u Italiji ili onu veselu družine u Španiji što obožava Čavesa – i mane se besmislene opsesije ‘neoliberalizmom’, Evropa bi mogla da uđe u političku ravnotežu. Nemojte, naravno, uopšte da sumnjate da ćemo iz levih redova već koliko sutra dobiti objašnjenje da je Francuska dobila to što je tražila (i zaslužila) kao neoliberalna sila. Ali, levica lovi utvare. Sada je prilika da se okrene stvarnoj opasnosti. Dakle, ako uspe da shvati da ovo što su moroni priredili u Parizu direktno ide na vodenicu desničarsko-fašističkim sentimentima (eno ga brat Kačinjski u Poljskoj već seiri), ako ponudi ideje, ako se levica angažuje na nečemu konkretnom – problem izbeglica, recimo – umesto da po intelektualnim salonima lovi neoliberalne utvare, to je šansa za Francusku, a time i za Evropu. Olandova bi administracija, mislim, morala pre svega da vodi računa o tome. Helderlin je uvek tu: gde je opasnost, tu je i ono spasonosno”, kaže Milenković.
Možda iznenađujuće, ali Radomir Konstantinović se kao osvedočeni antinacionalista odlično uklapa u ovu temu. On, naime, nikada nije bio omiljen u intelektualnim krugovima Srbije, a još je to manje bio nakon svog antiratnog angažmana početkom devedesetih. Kakva je, po vašem mišljenju, današnja percepcija ovog filozofa u srpskoj intelektualnoj eliti?
Razume se da je pripadnost antiratnom i, ako mi dopustite, antifašističkom pokretu neoprostiv greh. Ali, kada je o Konstantinoviću reč postoji i pragreh: Konstantinović se direktno suprotstavio duhu palanke, duhu banalnosti, duhu i telu Miloševićevog paradržavnog kartela, dakle samom supstratu fašizma. Zbog toga danas banalnost uzvraća udarac. Ni na jednom Filozofskom fakultetu u zemlji Konstantinovićeva Filosofija palanke, nesumnjivo najsamosvojnija filozofska knjiga napisana na srpskom jeziku, nije na spisku literature. Doduše, verujem da je tu reč i o neznanju. Ljudi ga, naprosto, ne čitaju. No, kako ste primetili, ni mi, koji držimo do Konstantinovićevog dela, ne damo se baš bez borbe. Koliko bi srpskih autora, uostalom, uspelo da okupi na jednom mestu – kao Konstantinović u Subotici – ono najbolje iz bivše Jugoslavije? Ne mnogo, čini mi se.
Najveći Konstantinovićevi protivnici jesu zagovornici “srpskog stanovišta”? Šta je to “srpsko stanovište”, može li tako nešto uopšte postojati?
“Srpsko stanovište” je, kao i svako etno-nacionalno stanovište – izraelsko, palestinsko, rusko, francusko… – kao i bilo koje zaklinjanje u rod, kao i svako nesebično iskazivanje ljubavi prema sebi – poslednje pribežište za ništarije, kako je lepo primetio Embrouz Birs. I prvo, dodao bih. Puka banalnost, čista dosada. Sve je to toliko dosadno da je zarazno, pa postajem i sam sebi dosadan ponavljajući koliko je to dosadno. Recimo, nije malo postignuće ispisati 600 stranica knjige velikog formata i solidno nepismene – o “srpskom stanovištu”, dabome – a da sve vreme koještarije držite na zapanjujuće visokom nivou. Očekivalo bi se, naime, da koncentracija u nekom trenutku popusti i da vam se omakne nešto smisleno. Ali, ne. To drži i ne pušta. Ne treba se, međutim, zavaravati. To što je reč o koještarijama ne znači da taj tekst nije opasan. Banalnost je opasna. Banalnost je zlo. I Hitlerov Mein Kampf je nakupina budalaština i gluposti, obrazovani ljudi krivili su se od smeha čitajući to, ali ogromna većina sluđenih Nemaca vredno je prorađivala tekst s verskim zanosom i istinskom posvećenošću. Sve dok đavo nije došao po svoje. Kad vam, oko pola četiri ujutro, korpulentni momci čiste krvi – arijevske, srpske, hrvatske… – odeveni u duge kožne mantile, zakucaju na vrata, obično je kasno.
Druga strana nacionalizma su otpori liberalizmu i globalizaciji. Kako vi objašnjavate preovlađujući antiliberalni i antiglobalizacijski stav u srpskoj intelektualnoj eliti? Međutim, otpori globalizaciji i liberalizmu dolaze i sleva. Žižek, Horvat, tj. Cipras i Čaves, jako su popularni u Srbiji. Zašto?
Kada je reč o akterima koje pominjete napravio bih, ipak, razliku. Žižek i Horvat su teoretičari, Cipras i Čaves političari. Prva dvojica, kao promućurni ljudi, provalili su kako funkcioniše tržište. Shvatili su da antiliberalna i antikapitalistička žvaka imaju odličnu prođu, pa je uspešno prodaju. Zašto onda da Žižek ne uzme odvratnom i mrskom neoliberalnom kapitalizmu 5.000 evra po predavanju, sve zapljuvavajući ga na sva usta u, recimo, Toledu. Ili, šta fali ako Varufakis traži hiljadu evrića za intervju? Na taj način, verovatno, oni iznutra podrivaju kapitalizam (smeh). Žižekovi i Horvatovi tekstovi umeju biti zabavni, oni su dobri pisci, ali ne vidim da u filozofskom ili političkom smislu nude ozbiljne ideje.
Cipras i Čaves su komplikovaniji slučajevi. Čaves je uspešno razorio venecuelanske institucije, širom otvorio vrata korupciji i kriminalizovao zemlju. To su najvidljiviji učinci njegove vladavine. Opsenjivanje prostote levičarskom retorikom tek je deo tehnike vladanja. Cipras je bio na odličnom putu da Grčkoj uradi isto, ali se, uz malu pomoć prijatelja, ipak sabrao.
Ali, to lepo prolazi u domaćoj intelektualnoj eliti, kako je to moguće?
U ogromnom broju slučajeva, o kojima mogu da posvedočim na osnovu ličnog iskustva, reč je o elementarnom neznanju. Tu mladi levičari prednjače. Kad počnu da govore o trangresiji norme, lakanavskom objektu malo “a”, Mao Ce-Tungu i drugim masovnim ubicama, ili Fukoovom shvatanju moći, umem da ih pitam znaju li šta je to Kolima. Ne znaju. Nalaze da je čitanje Mao Ce-Tungovih smaranja važnije od Šalamova. Onda sledi još jedno nevino pitanje: da mi navedu, moliću lepo, jednu negativno određenu (pravnu) normu. “Tačan” odgovor glasio bi, recimo, “sloboda veroispovesti je dopuštena”. To bi, naime, značilo da razumeju šta znači negativno određenje slobode, dakle sama srž političkog liberalizma, njegov temelj bez temelja. Što bi, dalje, značilo da znaju o čemu govore i šta kritikuju, pa bi time, kao ozbiljni kritičari, kupili moju pažnju. U ogromnom broju slučajeva, međutim, nisu u stanju da prođu taj elementarni test znanja. Svejedno, imaju mišljenje.
To se odnosi na levicu, a desnica?
Desničari su “prirodno” protiv liberalizma, jer misle u kategorijama suštine, temelja, roda, kolektiva, i iz te matrice ne mogu da izađu. Kako objasniti fašisti, na primer, da postoje i druge istine osim njegove, da, recimo, ne misle baš svi da su Hrvati ustaštvo posisali sa majčinim mlekom, da te istine imaju jednako pravo na život kao i njegove, te da nije lepo ubijati one koji ne misle kao on, to jest fašista, a da je politički liberalizam poredak koji dopušta postojanje različitih, čak i suprotstavljenih istina na istom političkom prostoru?
Šta mislite o jačanju uticaja Rusije u Srbiji?
To je odličan i direktan put u katastrofu. Putinova Rusija nema šta danas da pruži svetu, ne postoji nijedna vrednost koju taj mračni, korumpirani, beznadežni režim može da nam ponudi kao model. Približimo li se tom bolesnom kitu, smrviće nas svojim repom.
Kako u tom kontekstu vidite Vučićevu poziciju. On oficijelno vuče na zapad, što se ne dopada rusofilima, ali često koristi istočnjačke metode, što se ne dopada zapadnjacima.
Mislim da taj čovek, kad se probudi, ako uopšte spava od silnog rada, pojma nema kako će mu izgledati popodne, nekmoli da ima bilo kakvu poziciju. Reč je o autoritarnoj strukturi koja razara društveno tkivo da bi, na razvalinama, uživala u svojoj moći. Učinci njegove vladavine već daju plodne rezultate: korupcija džiklja, institucije jedva da još postoje, beda se produbljuje, javna scena je unakažena, oni koji mogu glavom bez obzira beže iz Srbije, a njemu ide sve bolje. Vučić pokušava da ušićari nešto na velikoj političkoj sceni, verujući da će, uz pomoć političkog obrazovanja stečenog uz Šešelja i Nikolića, nadigrati svoje sagovornike. Kao autoritarna struktura on, po prirodi stvari, dobro razume Putina, a i srce mu je tamo, kako sam reče. Zapadu je okrenut zbog para, ne zbog vrednosti koje nam on nudi, slobode na primer, što je temeljno pervertovan pristup bitnim stvarima. Bojim se da će Srbija pod Vučićem proči kao čamac koji se zatekao između dva prekookeanska broda: teško ćemo stradati.
U jednom skorašnjem članku naveli ste primer korporacije koja od države traži da pojača filozofsko obrazovanje. Znači li to promenu prosvetne paradigme: nekad je filozofija bila stvar države/političara, danas je stvar pojedinca/preduzeća? Vidite li u tome oslobađanje filozofije?
Razumem vaše pitanje i potpuno je jasna perspektiva iz koje ga postavljate. Ipak, verujem da bi filozofija morala da bude stvar pametne države.
Zar to nije prejak zahtev, ako imamo u vidu dosadašnju istorijsku praksu?
Postojala su tri zlatna perioda u istoriji filozofije, kod starih Grka od Sokrata do Aristotela, kod Nemaca od Kanta do Šelinga i kod Francuza šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Za dve i po hiljade godina filozofije to su zanemarljivo mali periodi. Ipak, u tim vremenima država je snažno stajala iza filozofije. Bile su to pametne države koje su znale da je bolje imati slobodne građane koje nije lako kontrolisati, nego poslušne zombije. De Golu su se brkovi ježili od Sartra. Fukoa, Deleza i Deridu niko nije mogao da kontroliše, iako su oni najdirektniji rezultat državnog projekta. I danas u Francuskoj, ako završite filozofiju, imate unapred obezbeđen posao, a na prva dva programa francuske televizije filozofi se neprestano pozivaju. Zato francuska filozofija i jeste najbolja u svetu. A to što će se deca okrenuti protiv vas, pa to je odlično, to znači da su se deca osamostalila. Adorno i Habermas u posleratnoj Nemačkoj, recimo, žuljali su svaku administraciju, kao kamičci u cipeli. Agamben je neprijatno drčan i nije baš da ga italijanski političari obožavaju, ali niko ga ne sprečava da piše šta hoće i kako hoće. Filozofija dostojna tog imena ne dopušta strahu da nadvlada, primetio je Horkhajmer. A rizici od države uvek postoje, naravno. Država je Levijatan.
Spinoza se, kažete, izdržavao duvajući staklo. Naši filozofi i ostali intelektualci traže da ih država izdržava.
Da, Spinoza je odbio da predaje na najprestižnijim fakultetima tog vremena (za značajne pare, uzgred) jer nije želeo da pristane na ograničenja. Otkako je, međutim, uspostavljen humboltovski model Univerziteta u 19. veku, takvih ograničenja nema ili su ona, u ustavnim parlamentarnim demokratijama, znatno manja. Iza tog projekta stala je država. Stale su države.
Ali, sami ste rekli da su naši filozofi izdali filozofiju. Možete li to malo da obrazložite?
Problem kod nas nije u državi, nego u rđavom ljudskom i profesionalnom materijalu. Umesto da se bave filozofijom, naši su filozofi imali pametnija posla: ili su se muvali oko političara, ili su ljubomorno čuvali svoje unosne sinekure. Pogledajte hrvatsku scenu, recimo. Prethodna generacija filozofa je, uprkos komunizmu, stvorila odličnu osnovu i danas se na hrvatskim fakultetima čitaju knjige Gaja Petrovića, Milana Kangrge, Vanje Sutlića, Danka Grlića, pišu se knjige o njima, o svim tim starim majstorima. Njihovi učenici održali su čvrstu infrastrukturu i imamo sve više odličnih mladih filozofa. A o kome ja da pišem? O Mihailu Markoviću, možda? Ne zna se šta je strašnije, njegovi tekstovi ili njegov sramni javni angažman za vreme Miloševića.
Ali, sa rehabilitacijom Miloševićeve politike danas se stiže do Akademije.
Logično. Još bolje ako ste bili direktni izvođač radova. Akademija je, opet uz retke izuzetke, stecište banalnosti. Sramota je pripadati tom uvaženom skupu.
Da se vratimo Markoviću i učinku tog filozofskog kruga.
Ta generacija srpskih filozofa nije nam ostavila ništa. Apsolutno ništa. Ni jednu jedinu knjigu vrednu pomena. Osim Konstantinovića. I država s tim nema veze. Mogli su da pišu, ali nisu umeli. Srpska filozofija ne postoji. Izvesnu nadu uliva danas srednja generacija filozofa, no oni su uglavnom izvan fakulteta. Na beogradskom Filozofskom fakultetu brižljivo se vodi računa o tome da se – s ponekim izuzetkom – na Fakultetu ne ukaže filozofija. Jer, filozofija dostojna tog imena opasna je stvar.
Novi magazin, 19. novembar 2015.
COMMENTS