Dva putopisa, Nikola Popović

                                                                                 

NIKOLA POPOVIĆ

DVA PUTOPISA

KROZ PARU TIROLSKOG HAMAMA

*

Ustao sam lak poput šumskog pana. Ovde, u tirolskim Alpima, spadne sa tela težina nakupljena od puta. Krevet je od teškog trešnjevog drveta, čaršavi i veliki jastuk čuvaju miris lavande, i pružajući ruku ka svežini vazduha koji je ulazio kroz vasistas iznad kreveta, osećao sam da su udovi gipki i brži, kao kad se telo oporavlja od bolesti.

Uveče je nebo boje encijanovog cveta. Šapućem ženi imena malih mesta u bosanskim planinama, teško prevodiva na njen jezik; tuda sam prošao danju i noću gledajući smene godišnjih doba. I u ovim planinama izmaglica lebdi nad drumom a kad nestane, ukaže se pred licem putnika plavi vidik a snežne dine liče na blještave sipine kosti. Planine su tihe i putnik, naslonivši uho na ćutanje gore, čuje kako šušte alpske trave i glasa se svekoliko zverinje.

U mraku sva alpska mesta su ista, sa malim svetlima i dimnjacima iz kojih kuljaju kolutovi, i u svakom kao svetionik stoji zvonik crkve. Putnik, vozeći dugo uz užarenu liniju mačjih očiju, više je noćni čuvar u pokretu, čije se putovanje slilo u jednu, beskrajnu liniju i najposle ne zna čuva li noć, put ili sebe. Ujutro sunčeve zrake prodiru u sobu razlivajući se u srebrnim nijansama, budi nas topli miris tirolskih zemički. Čeka nas tirolska sauna.

*

Najpre je pravio kružne pokrete velikim peškirom kako bi sveži vazduh ušao unutra, onda je povukao drveni zasun dugim pokretom, kao što se povlači crvena pozorišna zavesa, i uneo veliku kofu sa grudvama snega. Čuje se alpska melodija, gajde i frule, prate ih duboki akordi. U Silijanu svako zna Hajnriha, majstora tirolske saune i sakupljača planinskih trava od kojih spravlja balzame poznate u celom kraju. Razmahujući lepezom nanosi svakom u lice vreli vazduh,  ređa na užarene rešetke male snežne lopte i pri tome  opisuje svaku biljku i dejstvo eteričnog ulja. Svečan je kao paganski žrec koji vrši obred žrtvovanja.

Jedna je snežna lopta aromatizovana medom i đumbirom, druga alpskim travama, treća čuva trag narandžine kore i eukaliptusa. A sauna, priča Hajnrih, ne sme biti pretopla niti prehladna, ni vlažna ni presuva. Zato je, čekajući goste, kao i svakog dana proverio merače temperature i vlažnosti i zapisao u tabelu zakačenu na plutanoj ploči vreme i ostale podatke, kao što kapetan, pre no što se otisne na plovidbu, čita karte i vodostaje.

Dvadeset minuta traje čarolija tirolske saune koja izvlači iz glave nakupljene brige i daje miran san. Telo – nastavlja Hajnrih mešajući engleske i nemačke izraze –trpi stres (reč koja se uplela u sve jezike izgovara otegnuto i s gnušanjem), napada ga gradska memla i loša hrana, te se u njemu talože otrovne materije, čak i opasna živa i bakterije koje nagrizaju iznutra.

U sauni se sad vide samo obrisi, kroz biljne mirise probija znojna para iz otvorenih pora, poneko već ustaje i odlazi, do kraja ostaje nekoliko najupornijih gostiju i lokalci kojima je sauna prirodan habitus, ustaju polako kao gledaoci posle filma. Najhrabriji odlaze pod leden tuš, ostali sede na drvenim klupama ispred saune, umotani u bademantile, ledeni vazduh prianja na vrelu kožu kao plišani omotač.

Srce kuca tirolskom belinom. Prostor ispunjen penom i snegom. Negde samotna ptica kljuca drvo. Obrušavaju se iglice bora i leda. Toplina i mraz pročišćavaju metafiziku prostora i fiziku pejzaža.   

*

Kroz tirolske planine prošle su mnoge vojske, a mesta uz granicu prelazila su na austrijsku ili na italijansku stranu. Događaje iz burne istorije prekrio je odavno sneg, kao i krovove starih kuća sa drvenim prozorima i izrezima u obliku srca, vrata sa velikim zasunima i ograde. Drvo je, kao što koža otvrdne reagujući sa okolinom, i samo razvilo svoj sloj odbrane. Obavijeno tamnim zelenilom dobilo je zagasit sjaj. 

Video sam, putujući u Kortinu, Brunik, San Kandido, napuštene postaje, graničarske stražarnice i vojna groblja, stene sa natpisima dokle dopire jedna zemlja i gde počinje druga. Kraj gvozdenih konstrukcija, bunkera i rovova iz Prvog svetskog rata, sada prolaze alpinisti i umesto pušaka nose pijuke i užad, da bi umesto državne, osvajajući uspone, zaboli u snežni vrh zastavu kluba. Vreme je mira, ali planina je ista. Kao vojnici nekad, alpinisti će napraviti mali bivak zaklanjajući se šatorskim krilom od vetra i pahulja. Dlanovima prave zavetrinu oko žiška dok pale vatru u osvojenom prostoru bele tišine.

Ima u ovim planinama nešto od atmosfere iz Bucatijevih pripovedaka i romana. To su scene penjanja i uspinjanja na snežne vrhove gde penjanje postaje herojski čin kojim se čovek opire neumitnoj sili prirode. Ima, u Tatarskoj pustinji, ili je tako pamtim, scena kad dvojica vojnika igraju karte u snežnoj noći. U ledenoj pustinji nema granica, prestaje besmislenost čekanja, ostaje samo igra, najsmislenija pobeda nad besmislom i smrću. Sneg, više nego kiša, prekriva snoviđenja i krije tajne, ali o njemu ima manje pesama nego o kiši. Tirolci, kao što čine Eskimi, znaju njegovu narav i vrste: mokri sneg, sitni, klizavi, svaki ima svoje ime. U bajkama o snegu od njega se može umesiti, kao hleb, malo sunce, njime se u pesmama zaslađuju oči kad sanjaš grudi voljene, lepše od od svih planina na svetu. Ovaj tirolski sneg se ne topi, od njega su reke kojima se pišu tajni spisi ženama čija je put nalik belim kaćunima.

            Slušao sam u malim mestima, u podnožju Alpa, mitove o snežnim ljudima, krznenim planinskim nemanima kojima su neimari gradeći temelje grada prinosili kao žrtve. Te legende su pokrivene urbanim životom, nezaustavljivim kao i priroda sama. Sada ovim gradovima promiču motocikli japanske proizvodnje i skupi nemački džipovi. U Lincu, koji je kako kažu Tirolci grad-pijaca, na velikom trgu prodaju se porcelanski suveniri, čajnici i srebrni poslužavnici, predmeti koji pripadaju vremenu intimnog života u stanovima koje greje kraljica peći, a odmah pored su prodavnice brendirane robe, pretežno skijaške opreme.

Oko jedne tezge skupila se grupa ljudi: tu Hajnrih prodaje svoje balzame, u flašicama zapečaćenim pčelinjim voskom, na svakoj, rukopisom nalik na rune, Hajnrih je ispisao imena trava na nemačkom i latinskom. Crvenu kožu i perut smiriće kupke sa mekinjama a tetive na nogama skijaša napete kao strune otkloniće herbalne esencije, dok Hajnrihov liker od pelina leči želudac i čisti otrove. Glavobolju, tu najstariju boljku Hajnrih ne priznaje, kaže da je to čovek umislio, trave pomažu svakako, ali najbolji je svež vazduh i sauna. Okupljeni kupuju bočice i svako, ne čekajući mnogo, odmah je otvara i udahnuvši svež miris već se oseća bolje. 

*

Nedelja je i trgom u Lincu prolazi povorka dece, izviđački klub, svi u crvenim prslucima čija boja na rasutom svetlu deluje još jače, dok na bini svira limeni orkestar i blešte zlatnožuti instrumenti. Ova deca nisu zagledana u kaleidoskope i snežne kugle, jurcanje za loptom zamenile su kompjuterske igre. U povesti grada sačuvane su mistične priče o patuljcima koji žive u podzemnim gradovima, o vilama i čarobnicama, tu su i priče o zidanju tvrđava i gradova, vinogradarima i lozi koja vuče opor ukus iz suvog tla.

Tirolska vina, alpski rizling boje ćilibara, čuva svežinu bistrih planinskih potoka i zelenkastu boju alpske prečice i prolećne mahovine. Tirol je ipak područje severa, germanska zemlja u kojoj se najviše cene piva, njihova postojana pena podseća na snežne vrhove, na etiketama su devojke u tradicionalnim nošnjama sa velikim naramenicama i uskim košuljama, ili lovci sa zelenim šeširima sa zataknutim perom. Tako odeveni, Tirolci će u praznične dane i nedeljom posle mise ići na glavne trgove, ulice će mirisati na supe sa knedlama, šećerne jabuke i liciderska srca, i gusta jela od divljači. Uz njih će se jesti palenta i sveže umešen hleb od mekinja i heljdinog brašna. Verujem i ja, udišući te mirise, da će još biti vremena za pogled ka nebu, ovde je ono fluorescentne tirkizne boje, te će na putu biti puno svetla. Vreme teče sporo jer se lepota pejzaža i živost ljudi dodiruju, fizika prostora zamenila je metafiziku kojoj su sklone filozofija i književnost ovog podneblja.

*

Nigde, kao u sauni, vreme ne teče svojim, otegnutim ritmom, udaljenim batovima nalik orijentalnom vremenu. Galen, meštar alhemije, uči o četiri tečnosti u telu: crna i žuta žuč, krv, flegm i svi su elementi ovde, a u tirolskoj sauni izlazi gorčina što prlja dušu. Kroz paru, snovi su puni modrih slika, u sauni prepuštam se splinu sećanja i putujući kroz Alpe, mislim na agore Mediterana i rojeve galebova. Ovde sam levantski sahib koji putuje snežnim pustinjama i vidi kao fatamorganu neko zeleno, olistalo kopno sa svežim voćem i pitkom vodom. Gledajući snežne vrhove ja vidim isto: ljude i korniš, šetalište kraj bejrutskog mora, i ribarske postojbe na jugu, tamo gde put dolazi do granice izraelske zemlje i crvenih polja narandže.

I kao što pijavice kod berbera u starim gradovima – Damask, Istambul, Bejrut – izvlače zlu krv i razređuju tečnosti tela, tako blagorodne alpske trave odnose svu zgrušanu tlapnju. Ovde, putnik odahne od puta i nalazi srazmeru četiriju tečnosti o kojima je pisao stari alhemičar, a sledeći njegove spise srednjovekovni vidari secirali tela ne bi li otkrili njegove nedokučive tajne. Melanholija nije stanje svojstveno putniku i ovde, pred mlado proleće, osećam novu snagu. Putovanje kroz Tirol podseća na Geteove boje, na mešanje svetlosti i senke, pada i uspona naših osećanja. Na kalendaru je zima, ali već se u Silijanu vide znaci mladog proleća, voćke pupaju i zelene, baršunaste grane liče na tek izrasle jelenje rogove.

ŠARENE HALJINE NOVOG ORLEANA

Mornari kažu da na brodu svaki mišić neprekidno radi, dok telo traži težište; na moru, priče gube strani naglasak a brod plovi svojim talasima, postajući mali svet koji se otisnuo od kopna, odrodio od njegovih običaja i pronašao svoje. Tako je i ovaj parobrod, koji nosi indijansko ime „Načez“, izdvojen plutajući svet koji umesto strogog lučkog rasporeda više sledi kazaljke sopstvenog sata, ponekad kasni, ali uvek stigne na pristanište, primi putnike, a propuštene minute nadoknadi ploveći. U Nju Orleansu, u francuskoj četvrti, Načezova sirena je kao zvono katedrale, po njoj se zna doba dana, kažu: „Isplovio je Načez“ ili „Vidimo se u sumrak, kad pristane parobrod“. Misisipi nije okean niti je parobrod, napravljen pre nekoliko decenija po uzoru na devetnaestovekovne parobrode, sa jarkocrvenim propelerima i čamcima umesto harpuna, kitolovac „Pekvod“ koji kruži svetskim morima i promiče između hridi, odoleva ciklonima i neverama u romantičnoj potrazi za granicama na zemlji i u čoveku. Povezujući američki sever i jug, Misisipi je reka otkrivalačkog sna, hodočasničkog puta kroz kontinent, svež i neistražen, na kojem se svako nada da će u zlatnoj groznici pronaći grumen sreće. 

Tako ima svoj put i posada Načeza, koju čine mornari iz raznih krajeva sveta. Isti a opet različiti, ukrcaju se na brod kod Džeksonove pivnice, i svako je ovde došao da okusi avanturu, makar kratkotrajnu, jer plovidba između dveju gradskih obala traje tek koji sat. Predeo je poznat, ali na Načezu kažu da se u vidokrugu, čak i njima koji rekom plove toliko dugo, da poznajući krivudanja i lagune Misisipija, više slede unutarnju topografiju misli nego rečne karte, uvek se pojavi nešto novo: zalutala bova, ribarska mreža zapletena u kolje uz obalu, pelikan sputanih krila, umašćenih naftom, odmetnut od jata. Pticu nose talasi, jutro je i sa palube, kroz izmaglicu i ram koji pravi kormilo, odavno ukras, vide se reka i grad.

Prošlo je mnogo vremena od doba plovidbi preko okeana, ali priče poput one o Bauntiju, o posadi koja otima brod i otplovljava do ostrva još neiscrtanog na mapi, utkane su u svest ljudi grada koji je i u imenu – Novi Orlean – ostvarenje mornarskog sna o stvaranju nove domovine s druge strane okeana. Ali nova zemlja je uvek čežnja za starom; na novome kopnu uspomene se proživljavaju jače i stapaju sa novim doživljajima. Tako je i kuhinja starog kontinenta primila nove ukuse i začine stvarajući posebnu, kako je ovde zovu, kreolsku kuhinju. Ostalo je u Novom Orleanu francuske elegancije, a u engleskom, onako kako se govori u Luizijani, otegnuti vokali čuvaju boju južnog sunca i slatkoću tek raspolućene voćke; ponajviše je možda ostalo stare gospoštine u modi nošenja šešira i kapa. Šeširdžije prodaju široke modele od slame sa zadenutim perom, meke kape šivene od lana i pamuka, meksička sombrera i kaubojske modele sa zmijskim šarama i krokodilskim zubima oko oboda. Ali više od svega, Nju Orleans je grad haljina, lepršavih i cvetnih; posmatrajući njuorleanške žene, svet je, kako je pevao Sačmo, lepo mesto sa bojama duge, puno čuda. 

Gledana sa reke, obala je niz slivenih slika: dimnjaci, pristanište puno kao košnica, pijaca, marše kako je i danas po francuski zovu u Nju Orleansu –železne natkrivene tezge na kojima se prodaju rukotvorine od drveta, metala, kože. Dalje se vide zgrade sa požarnim stepenicama koje se valovito spuštaju do tla, grafiti i portreti naslikani sprejom, ruševne kuće iz kojih klija korov i ponegde ostavljena zastava. Onda se pogled menja, uz obalu su mlinovi i šećerane, do broda dopire miris karamela, iz dimnjaka se podiže uski, smeđi dim. Kranovi nalik na raskriljene džinovske ždralove, fabrička postrojenja, topionice i rafinerije. Dalje se pružaju plantaže trske i duvana, močvare sa vodomarima, čapljama, daždevnjacima i vilinim konjicima – to je svet koji tomsojerovski zove na bezbrižno dečačko vreme slamnatih šešira i kockastih košulja, iako sada rukavcima plove gliseri i bučni gumeni čamci, pred motorom prhnu krila močvarnih ptica. 

Tamo su i farme aligatora: reptile uzgajaju zbog kože i mesa, koje se služi u tradicionalnim restoranima uz ljuti crveni sos, a neretko glava krokodila sa razjapljenim čeljustima stoji kao ukras. Ovde, u gradu u kojem su se Karibi, Afrika, Španija i Amerika spojili u jedno, rituali vudu magije sa hrišćanskim običajima i praznicima, egzotika lako pronalazi mesto i sve se, boje i zvuci, stapa u magnovenju, u mešavinu koja istovremeno smeta čoveku a opet, poziva na neprestano poniranje u unutarnji svet. Karneval bude u februaru i tokom godine grad živi spremajući se za tu jednu sedmicu. Kažu da u vreme karnevala duva sa Tihog okeana topli vetar kada je, pod maskama i u ritmu džeza, sve u Nju Orleansu dozvoljeno. Ulicama prolaze kostimirani likovi na štulama, sa balkona na ulice pajaci i vile bacaju konfete i slatkiše. Sada je leto i karnevalsko vreme je daleko, ali ko traži, naći će u ovom gradu uvek njegove večne karusele. Tako i sada, na Načezu, na bini muzika ne staje. Poneki par zapleše, neko priđe pijanisti (na glavi mu je visoki cilindar nalik na mađioničarski), šapne željenu pesmu, ubaci dolar-dva u šešir kraj klavira. Svirajući, muzičari ne prave stanku, pesme se slivaju jedna u drugu. Ispod bine bruje kotlovi, para pokreće jarkocrvene lopatice turbine, parobrod klizi Misisipijem, na vodi ostaje beli trag. 

Grad je sve dalje, na obali je sve manje događaja, ali na vodi počinje neki drugi ritam i život: brodice otplovljavaju do delte i okeana, odakle će iste večeri doneti u grad ribu, rakove i ostrige. U restoranima i šankovima ojster barova služiće ih sveže, presute limunovim sokom ili čili sosom, sa rastopljenim puterom, belim lukom, sirom. Školjke kamenice su srž sladostrašća tek otkrivenog Novog sveta i francuske minucioznosti u pripremi; taj duh ostao je u karakteru ljudi i u jelima, koja imaju miris provansalskog bilja i sastojke nove zemlje. Ima u Nju Orleansu nečeg mediteranskog u hrani: ona je ovde, možda i ponajmanje u Americi, životno gorivo a više podloga priči i ritmu, kao što para pokreće turbinu parobroda ona čini da život uvek ide dalje. Misisipi je žila grada, Nju Orleans je grad ispod nivoa mora, stopljen sa linijom vode, kroz istoriju plavljen i obnavljan. O uraganu Katrini, koji je razorio naselja i zgrade uz obalu, priča se kao o davno minulom ratu u čiji cilj ni ratnici više ne veruju, jer su uspomene na te dane prekrivene novim događajima koje gradski život nosi.

Načez pristaje, muzika je utihnula, brodsko okno je prirodan ram slici, uskoro će bok broda blago prionuti uz molo. Sada se vidi ceo Džeksonov trg i katedrala, na plavetnilu neba njene su crte, tri kule, krstovi i sat, oštre i jasne, bela je i otmena poput karavele koja plovi u Novi svet.Letnje je i vrelo podne. Ako bi sva istorija džeza mogla stati u nekoliko taktova, to je onih nekoliko otegnutih tonova trube Luja Armstronga u „Samertajmu“. Sačmova truba  nadjačava orkestarsku pratnju kao da dolazi sa drugog sveta, spušta se sa visina i lebdi nad letnjom vrelinom i plantažama pamuka, onda ponovo vraća večnost. Takav je na omotima ploča i plakatima sa koncerata Sačmov osmeh i oznojeno čelo, lice rašireno u široki osmeh dok peva kako je svet lepo mesto dolazi iz same večnosti. U kafeu Pontalba ton utihne samo oko podneva, za one koji uživaju u koktelima – prerano; za one koji vole kafu tradicionalno pravljenu na francuski način, konobari u uniformi nepodesnoj za luizijansko leto, sa prslucima i belim košuljama, i crnim leptir-mašnama, služe je pravljenu u francuskoj presi gde para probija sveže samleveno zrno dajući napitku snažan ukus. Kafe-bar dobio je ime po baronesi Mikaeli Almonester čiji je životopis istorija grada u malom. Rođena je kao plemićka kći za vreme španske vlasti u Nju Orleansu, kasnije se udala za francuskog barona, živela je između Amerike i Pariza, a kada je Luizijana postala deo Sjedinjenih Američkih Država, ona je već bila legendarna ličnost, o njoj su pripovedali priče, ostavila je trag u životu grada i niz kuća u francuskoj četvrti.

Grad stoji a mi prolazimo. Krila ventilatora, nalik na seme javora, razmiču topli vazduh, na meniju je slika baronese sa ukosnicom i frizurom renesansnih matrona.
Za nekoliko sati proći će vreme sijeste, ulice grada oživeće, muzika neće stati sve do kasnih sati u noć. Srce četvrti je ulica nazvana po dinastiji Burbon, iako malo ko, ni turisti ni domaći, ne voli da veruje u tu istinu, i svako radije misli da je naziv dat po južnjačkoj vrsti viskija, koji se čuva u hrastovoj buradi, ima ukus zrelog drveta i zlatnu boju ćilibara. Turisti iz Teksasa, Kalifornije, Arizone, grupe sa žutim, crvenim i zelenim zastavicama, prolaziće ovuda. Nosi ih na svome talasastom ćilimu kralj Nju Orleansa – alkohol, ovde se boca ne nosi u papirnoj kesi, piće je ringišpil, o njemu pevaju karnevalske pesme, a to nisu pesme o venecijanskom vinu već o silovitim koktelima. Neki su sveži i reskog ukusa, na bazi džina, limete, marakuje ili grejpfruta, jaki odmah po prvom gutljaju, drugi su voćni, imaju prelive kokosa i manga, ali iznad svega je slatkoća ukusa natopljena burbonom. Kao što vele na Mediteranu za vino, tako i burbon govori put, onda stiže i obara s nogu. 

Ulica ide pravom linijom, sa svojim zvukom i ritmom. Ali ako se skrene od Burbona, ona klija u više malih ulica, kao što se račva vodeni tok. Pijanim meandrima, u prominućima svetla i treptajima zvuka, Nju Orleans vodi zalutalog šetača u svoje tišine, u male ulice sa lampinjonima i ljubičastim fenjerima. Tu su gatare sa kuglama, travestiti i svi njuorleanški noćnici – neko će u prolazu dobaciti psovku, ali to u noći u ovom gradu zvuči više kao brojalica, kantilena iz starog vremena. Portici sa španskim ukrasima su u najraznolikijim bojama, tu će u kasne sati sesti osamljeni pijač, ili onaj koji u samoći uživa u kolutovima konoplje. Tramvaji vode kroz aleje i drvorede kraj viktorijanskih vila i vrtova sa eukaliptusima, oleandrima, palmama. Putnik, šetač u svim pravcima, osluškuje noć, i pred san mu se vraćaju slike. Grad je pejzaž i ambijent a ljudi su karakterom neodvojivi od grada, posebno njuorleanške žene koje su iz profila Afrika, sa izrazitim očima i uvijenim pletenicama, gledajući sagovornika u oči, u njima se ogleda Provansa i Mediteran i sva preplitanja kultura koje je grad primio u sebe. Nju Orleans je večna vrteška koja nikad ne staje, samo pred zoru grad utihne i čovek najposle čuje jedino bat svojih koraka i sopstveno disanje.

/NAPOMENA : Objavljeno u književnom časopisu ŽIVOT, juni 2019./

O AUTORU:

NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja, te knjige Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016, koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura. Prevođen je na engleski jezik i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja „Bosanska vila“ u Sarajevu.