Biljana Srbljanović

IN MEMORIAM JOVAN ĆIRILOV


Jovana Ćirilova sam upoznala kao praktično devojčica, iako sam več imala 25 godina. Ja sam se kasno razvila i uvek sam bila nezrela za svoje godine, pa tako i tad, sa 25, kada sam diplomirala Beogradskom Trilogijom, tekstom o kom nisam mislila ništa i uopšte nisam ništa ni očekivala. Jovan je kretao na neki put u Budimpeštu vozom, a vozovi su tih devedesetih, uostalom kao i sad, i najmanje destinacije prelazili desecima sati, Jovan je dakle kretao da gleda neku predstavu, (naravno) Aleksandra mu je u torbu koju je uvek vukljao sa sobom ubacila moju dramu, koju je prethodno Prokić doneo u pozorište.

Tada nisam znala ono što sada znam – nema tog teksta, bilo čijeg, bilo kako napisanog, koji Jovan Ćirilov neće proćitati, iz neke najiskrenije i najdublje radoznalisti, koja ga je prosto gonila. Po povratku sa tog kratkog puta, pozvao me je da dodjem, da mi kaže da mi je tekst dobar i da će ga raditi na Stupici, i onda prepustio Cvejiću da to izvede i da me usmerava. Za mene je to bio, kako će se pokazati, najvažniji trenutak u životu i namerno ne kažem “profesionalnom”, nego baš tako – u životu, jer ja svoju umetnost živim i profesiju u stvari ni nemam.

Od kada sam ga prvi put videla, u onoj staroj kancelariji pre požara, sa pejdzerom, koji sam do tada vidjala samo na šticerima deviza i uličnim krimosima, sa onim isečenim papirićima na kojima je beležio brojne obaveze koje je imao tokom dana, bila sam fascinirana tim čovekom koji mi je delovao kao neko prepametno dete. Jovan me je tada pustio u svoj život, odlazila sam kod njega kući da mu nešto kao pomažem oko tehnike ili sredjujem knjige ili nešto prekucam kad mu je bilo potrebno. Ovo poslednje je u stvari bilo samo jednom, jer je Jovan, gladan svake novine, medju prvima imao kompjuter, na kom je pisao, ali u nekom bizarnom word procesoru sa belim kursorom na crnoj površini za koji je bilo potrebno znati šifrirani jezik, gotovo kao stenografiju. Kucala sam mu prevod Dukovskog “Mamu mu jebem, ko je prvi počeo”, ali samo jedno popodne, kad me je oterao zbog sporosti i nesnalaženja u tom paleolitskom kompjuterskom jeziku, jer je bio čovek kome vreme ide brže nego svima. Tada sam upoznala i njegovu mamu, koju sam takodje do smrti sporadično vidjala, prvo što mi je rekla je bilo tipično za mamu Ćirilov: unela mi se lice i rekla “Što ste vi lepi. Ja inače ništa ne vidim i skoro sam slepa, ali vi ste sigurno lepi!”. Jovana je nervirala i zabavaljala ta mamina cinična priroda, koja je pogadjala pravo u nesigurnost ljudi koji su joj tutnjali kroz kuću.

Ja sam nastavila da pišem, i nosim Jovanu na čitanje, on je uvek sa razumevanjem i iz samog teksta, iznutra, iz te moje lične poetike sagledavao stvar. U medjuvremenu sam postala nastavnik na Akademiji i to je jedini princip koji sam usvojila kao osnovni: da uvek čitam tekstove brzo, odmah, da najmladje pisce ne ostavljam da čekaju i da im uvek prilazim kritički iznutra, iz njihovog osobenog sistema.

Onda me je jednom ubedio da primim neku nagradu Skupštine grada krajem devedesetih, koja je delovala kao totalno četnička i nikako nije pristajala ni meni ni njemu. Došao je sa mnom na dodelu iz solidarnosti, kao moj pratilac, kako se predstavljao, (podsećam da sam ja tada i dalje jedno emotivno nedoraslo dete koje bi se samo svadjalo sa svima) i izdržao da sedi u publici sa ljudima sa kojima inače nema ničeg zajedničkog. Nagradu mi je dodelila tadašnja SPO vlast i uz nagradu koverat para, podebeo, baš kao poklon na mafijaškoj svadbi, i Jovan i ja smo se brzo nakon dodele iskrali i rekli, hajde sada da se častimo kolačima i da u šećeru utopimo neprijatnost od celog dogadjaja. Seli smo u taksi i uputili u Hajat – koji je tada bio šik mesto u Beogradu i ja sam koverat otvorila, samo da bih u njima pronašla tabak petodinarki kojima su Beogradjani tih godina plaćali parking bez ikakve finansijske kontrole. Moju “narukvicu” od petodinarki stukli samo to popodne na nekoliko kolača, toliko je vredela nagrada grada za najboljeg dramskog pisca te godine i dogovorili da o tome više nikome ne pričamo.

Prvog dana bombardovanja, u stvari – jutro posle onog prvog napada, otišla sam kod Jovana da vidim da li je preživeo noć, spavajući na onom svom minijaturnom krevecu ispod police koja se i u mirnodobsko doba rušila od knjiga. Malo sam, priznajem, sanjarila o situaciji u kojoj ga zatičem zatrpanim latinskim rečnicima, Prustom i Servantesom, tomovima debelih knjiga, a ja ga kao herojski iskopam iz te hrpe i spasim mu život, pa mi on kao posle pokloni pola tih knjiga. Medjutim, prvu noć bombardovanja, kao i sve posle, najnormalnije je preživeo, jer je bio takov kova; knjige su se urušile nekad kasnije, same od sebe, ali on nije bio u krevetu – već na nekom od svojih brojnih putovanja, gonjem onom svojom dečačkom radoznalošću, tako da nikad nisam imala priliku da ga spasim.

Sa Jovanom sam se i svadjala, tako što sam i dalje imala svoju eksplozivnu i prgavu narav, na koju je on obično reagovao smehom, nikad podsmehom, osim ponekad kad je umeo da vikne na mene jače, više, strašnije nego što bih ja ikada umela.
Jednom sam išla na godinu dana u Ameriku, a predhodno smo se nešto bili posvadjali oko neke predstave na Bitefu. Ja sam onda išla kod njega da gužvam kapu i da se izvinjavam, jer sam posrtala pod teretom savesti i nisam mogla da zamislim da odem negde tako daleko i tako dugo, a da on bude ljut na mene. Jovan me, u tom mom ritualnom pokajanju, gledao belo i gledao na sat, nije mu bilo jasno što se toliko uzbudjujem oko “glupog nesporazuma”, kako je on video dogadjaj. “Ja se nikad ne ljutim na svoju štetu” govorio mi je, a mene je to nerviralo jer ja sve u životu radim baš suproto i baš zato što mi šteti.

Puno puta je pisao o meni i svaki put sam se ljutila, jednom što je u reči nedelje stavio “Biljana” kao Biljana Plavšić i ja, jednom što mi je izabrao odvratnu sliku od miliona koje je napravio, jednom što mi je napisao ne znam šta. Njemu je svaki put bilo smešno i nerviralo ga je što se nerviram.
Nikada mi nije dao ni jedan savet, osim jedan jednom, kad mi je rekao da ne čučim kad su novinari u blizini. Nije mi dao savet jer nije bio čovek koji je pričao, mislio, nametao sebe. On je svakog sagovornika, ma kako glupog i naivnog, gledao sa velikom paznjom, bar par sekundi, do par minuta, koliko ga je strpljenje drzalo i bilo mu je vaznije da on čuje i upozna nešto drugačije od sebe, nego da sam sebi dosadjuje deleći savete i mišljenja koje već ima i time već zna.
Jednom smo leteli zajedno nekim groznim letom sa Sicilije za Beograd, koji je tresao i propadao tokom čitavog putovanja. Onda se nagnuo ka meni i rekao – nadam se da avion neće pasti i da neću umreti sad, tu sa tobom, pa da me zaseniš u čituljama i nekrolozima. Hoću da imam svoj samostalni trenutak kada umrem.
Jovan mi nikada nije nametao ništa, a dao mi je sve: glad za znanjem, osećaj da nisam potpuno netalentovana, ljubav za neobičnim, modernim, drugačijim predstavama, formirao je moj ukus a da nije to ni znao, niti se čak i trudio.

Jovan mi je redak uzor u životu uz kog sam rasla, a da nikad nisam odrasla. Sve sam ga slušala, mada on to nije imao pojma.

Zahvalna sam mu što me je napravio i što me je pustio da budem svoja.
Jovan mi je bio duhovni otac bez koga mene nikad ne bi bilo.
Nikada mu to nisam rekla i nisam sigurna ni da je znao koliko sam mu zahvalna. Zato mu kazem sad.
Jovane Ćirilovu, hvala vam što postojim.

Objavi komentar Blogger

 
Top