BOGDAN BOGDANOVIĆ
PREDSTOJE NAM GODINE MRAKA I MRAČNJAŠTVA
razgovarao : Nenad Živković
Bogdan Bogdanović je jedna od prvih "žrtava" takozvane "antibirokratske" revolucije. Na Osmoj sednici CK SK Srbije našao se među "Poraženim" snagama. Od 1982. do 1986. godine bio je gradonačelnik Beograda. U penziju se povukao 1987. godine kao profesor istorije grada i mentor specijalnog kursa "Simboličke forme" na Arhitektonskom fakultetu. Autor je više desetina knjiga i radova o gradu i arhitektonskoj fantastici. Projektovao je dvadesetak memorijalnih celina koje predstavljaju prekretnicu u savremenoj memorijalnoj arhitekturi. Sa gospodinom Bogdanovićem raazgovarali smo nakon prošlonedeljne tribine o Dubrovniku.
Čitav radni vek posvetili ste izučavanju grada. Recite nam nešto o sukobu gradskog i vangradskog.
Taj sukob
postoji, praktično, od kada postoje gradovi. Još su arijevci, kad su
silazili u područja civilizacija u dolini Inda razarali velike gradove, a
u svojim spevovima nisu umeli da opišu ratničke podvige jer jednostavno
nisu imali pojam za grad, nisu znali šta je to. Za nomade gradovi su
uvek bili privlačna, ali zabranjena mesta. "Stari zavet", "Kuran",
"Ilijada", puni su citata o uništavanju gradova. Interesantno je da su,
po pravilu, potomci tih osvajača gradova postajali nosioci sjajnih
gradskih civilizacija.
Današnji
čovek se, bar prividno, ne plaši grada. Gradove ugrožava gradoljublje.
Iz čežnje za gradom, a mnogo više iz očajanja, prema velikim gradovima
teku velike lokalne seobe naroda. U najbližoj budućnosti te seobe biće
veće od one koja je dva milenijuma posle razaranja Troje uništila Rim i
mediteranski svet bacila u potpuni haos.
Marginalno,
neobrazovano, nedoučeno, proletersko, nekultivisano, negradsko
stanovništvo hrli u gradove. Kada broj stanovnika grada pređe određenu
cifru, on se obnavlja spolja, mehaničkim priraštajem i to je normalan
proces. Ali ti ljudi moraju prihvatiti gradski način života, običaje,
ponašanje, manire... Oni moraju suzbiti netrpeljivost prema gradu,
privoleti se dubljim normama gradskog života.
Danas, uzgred rečeno, grad se samorazara i svojim nenormalnim rastom, svojom veličinom. U megalopolisima se gubi pravi urbanitet, gubi se, da tako kažem solidarnost među građanima, intima, poznanstva, uzajamno razumevanje. Aristotel je govorio da grad ne treba biti veći od prostora dopiranja ljudskog glasa, ne misleći, naravno, na fizičko prostiranje glasa, već na mogućnost komunikacije i održavanja kontakata između građana, mogućnosti da građanin čuje i da bude saslušan. U ogromnim urbanim sredinama to nije moguće i onda nastaje disonancija, nastaju gradske gerile, porast kriminala, otuđenje, a kod nas još pseudogradske, folklorne subkulture, jer kod nas ne postoji underground subkultura već folklorna.
Mržnja prema gradu je, dakle, glavni razlog razaranja gradskog prostora u ovom ratu?
U
uzavrelom vremenu, kakvo je ovo, netrpeljivost prema gradu poprima
patološke oblike. Pravi seljak kad dođe u grad lakše se uživljava od
polugradskog ili prigradskog čoveka. Polugradski svet je hendikepiran
jer je napustio svoj etnički milje, a još se nije uklopio u novi,
gradski. Ljudi koji žive na prilazima gradu, u prigradskim naseljima, na
periferijama, ljudi koji su stigli u gradove, a da još nisu shvatili
gde su stigli, ljudi koji su prikraćeni ili im je sujeta ugrožena, ljudi
koji su bez posla, bez prihoda, izbili su u prve redove boraca u ovom
ratu. Postali su vojvode, vojskovođe, ratnici, zaslužnici. Oni osećaju
duboku averziju prema gradu i gradskom stanovništvu. Oni su na putu da
stvore novu buržoaziju čime se završavaju svi ratovi. Ratovi često i
nisu ništa drugo do oružane migracije. Kad ovo kažem ne mislim da su ove
osobine svojstvene nekoj naciji kao naciji, već je reč o dostignutom
civilizacijskom nivou.
Kako
ocenjujete period posle smrti Josipa Broza? Da li je rat bio neizbežan u
zemlji koja je 45 godina provela pod nedemokratskim režimom?
Ja sam
naivno verovao da je moguća transformacija komunizma u Jugoslaviji u
društvo slobodnog tržišta, i da je tu promenu moguće izvršiti mirnim
putem. Da se na partijskim kongresima češće čula reč socijaldemokratija,
da se Partija podelila na levo i desno krilo, na, uslovno rečeno
boljševike i menjševike, da je nakon toga uspostavljen višepartijski
sistem i sprovedeni izbori i uspostavljene ostale demokratske
institucije i kontrola vlasti, danas bi stvarnost bila radikalno
drugačija. Pretpostavljam da je to bio scenario Zapada, ali su stvari
izmakle kontroli, u prvom redu zbog eksplozije nacionalizma.
Jugoslavija
je imala šanse da prva uđe u evropski sistem i sa Markovićem je to
moglo da se desi, ali je sve učinjeno da do toga ne dođe. Da je na vreme
pregovarano o konfederalnim odnosima i da je oko toga postignut
sporazum, rata ne bi bilo.
Iako je
teško reći kakva je uloga "mračnih sila", i sivih eminencija, kakvi sve
interesi velikih sila postoje, šta se sve krije u glavama oficira i
političara, ne verujem da je našu situaciju neko smislio. Ona je toliko
apsurdna da nije mogla biti smišljena. Niko nije mogao da smisli da se
Slobodan Milošević ponaša ovako arogantno i inadžijski, da braneći
Jugoslaviju sruši Jugoslaviju, da navodno braneći Srbiju sruši Srbiju,
da sve dovede do nule. On je "genije" nihilizma i demon nihilizma, on
samorazarajući nagon nosi u sebi, i prenosi ga na druge.
*Da li su pripreme za rat počele još posle "istorijske" Osme sednice CK SK Srbije?
Činjenica
je da je propaganda za rat sprovođena kroz duhovnu sferu. Romani
Dobrice Ćosića, davali su, sve u svemu, ipak idiličnu sliku rata. Za
razliku od, recimo, ratnih romana Dragiše Vasića. Isto tako ratni
filmovi u kojima Bate Živojinovići ubijaju Nemce na snopove stvarali su
kod nekih slojeva naroda iluziju da je rat onakav kakav nije. Veliku
odgovornost snosi i akademski serkl i intelektualna i ova druga čaršija
koja je stvarala atmosferu da je srpsko-hrvatski rat neophodan,
neizbežan, da će biti dobijen i da je, maltene, koristan. S druge
strane, nije postojala antiratna protivteža.
Šta mislite o ideji nezavisnih intelektualaca da napišu "antimemorandum"?
To je
zdrava ideja, ali joj je, figurativno rečeno, jedina mana što je
racionalna, a kod nas danas ništa što je racionalno ne prolazi.
Realizacija te ideje mora da počne od sistematske promene mentaliteta.
To nije neizvodljivo u savremenom svetu - i to se najbolje vidi u
razlici mentaliteta u dve nemačke države. Zapadni Nemci su solidno
prevaspitani, nema sumnje. Zatim, treba shvatiti da je lepše živeti u
zemlji sa više kultura, nego u monokulturnoj sa više religija, nego samo
sa jednom. Stranci su shvatali vrednost jugoslovenskog
multikulturalizma bolje nego mi - prednosti raznolikosti pejsaža,
folklora, nošnji, običaja, arhitekture, tipova ljudi...
Na
Balkanu pojedinačna rešenja nisu moguća, niti trajna. Odnosi između
balkanskih naroda se moraju rešavati globalno. Mislim da polazište
"antimemoranduma" koji bi nabacio neke od takvih ideja, treba da bude
demilitarizacija Balkana, dosledno razoružavanje, simboličan značaj
granica, isti standardi ljudskih prava, stvaranje objektivnog
informacionog prostora i, neizostavno, slobodno tržište. To su
preduslovi za normalan život na Balkanu.
Neposredni
ciljevi nezavisnih intelektualaca? Pa da jedni drugima pomognu da žive u
mraku! Možda nam predstoje godine mraka i mračnjaštva, verskog,
nacionalnog i svakog drugog.
*Prokomentarišite tezu o Srbima kao "božanskom" i "kosmičkom" narodu. I, uopšte, šta je to "dobar Srbin"?
Metafora o
božanskom narodu je smejurija i ja je u krajnjoj liniji ne razumem. To
je znak teškog primitivizma i liči na jevtin okultizam. Kreatori takvih
metafora treba da pre razmisle šta sve tom "božanskom" narodu nedostaje,
u memoriji i u stvarnosti - nedostaje formiranje nacionalne svesti. U
uspomenama manjka aristokratija, prosvećeni apsolutizam, nedostaje pravi
obrazovani kler. Da imamo milion dobro obrazovanih jezuita oni ne bi
lupetali o Srbima kao kosmičkom narodu, već bi teološke teme na neki
fini način povezali sa nacionalnim. Kad je već o jezuitima reč,
zamislite da jedan francuski intelektualac vernik, tipa Tejar de Šardena
objasni Francuzima da su "kosmička nacija". Ceo bi se Pariz tresao od
smeha.
Dobar
Srbin je pametan Srbin. Srbin kosmopolita, Srbin koji se ne plaši da
živi u "velikom svetu" i da taj svet priziva k sebi, dobar Srbin je
laička pojava sa laičkim shvatanjem kulture, dobar Srbin je odelio nivo
religije i nivo opštenja sa Bogom, sa apsolutom i on voli svoj
samostalni religiozni život. Dobar Srbin je onaj koji shvata da Srbi,
rasejani po Balkanu, mogu da žive samo u simbiozi sa drugim narodima. To
je srpska politika i intelektualci bi odavno trebalo da utuve u glavu
svakom Srbinu, od Garašanina naovamo. Dobar Srbin treba da ima nagon ka
integrisanju, nasuprot danas dominantnom nagonu ka izdvajanju i
zatvaranju. Onog trenutka kad se ovo ludilo okonča, kad postane jasno da
je srpski velikodržavni projekat bio težak promašaj moraćemo početi iz
početka svi na ovim prostorima. To će biti vreme novih balkanskih
patriotizama, koji će se zasnivati i povezivati na, da ga tako nazovem,
"filozofskom erotizmu". Na Balkanu može da se opstane samo ako se ljudi
vole.
*U
novogovor su ušla nova značenja termina "neprijatelj", "izdajnik" i
njima sličnih. Kakav je položaj intelektualca koga su aktuelne vlasti
anatemisale?
Čudna je
situacija - postoji privid slobode štampe, možete da napišete svašta, da
vređate ljude, da Miloševića nazovete magarcem i da zbog toga ne budete
osuđeni. Ali nemoguće je da Miloševića pitate neke stvari, pogotovo
neki ljudi to ne mogu, ja ne mogu da odem na televiziju i da ga pitam
šta je sa Kosovom, šta sa olako obećanom brzinom, ko je odgovoran za
rasturanje Jugoslavije, za izbijanje rata, za besmislene žrtve koje su
pale... Imamo privid slobode, a defakto su neki ljudi pod apsolutnom
medijskom i svakom drugom blokadom i izloženi hajci.
Naš
današnji novototalitarizam ne uzbuđuju toliko finalni proizvodi
mišljenja već tehnologija mišljenja. Nije problem šta ću reći nego kako
ću reći. Ne šta mislim, nego kako mislim. Forme mišljenja su na udaru.
Ljude nije iritiralo što sam kontrirao u idejama niti što sada pričam
protiv vlasti, već način na koji to radim. Mišljenje menja znak, ali to
je isti diskurs. Promenjene su vrednosne kategorije, ali je mehanizam
isti. Prisiljeni smo da se suočavamo i mirimo sa klišeima, u politici, u
kulturi, u jeziku... a i to je sve neka vrsta totalitarizma.
Kako reagujete na optužbe da ste bili bliski bivšoj strukturi vlasti i da ste bili "državni arhitekta"?
Bio sam
graditelj. A graditelji, otkad je sveta i veka, grade po nalogu careva,
kraljeva, velmoža, kondotijera, bankara. Posle, ako su bili valjani
graditelji, njihovi se naredbodavci pominju, ukoliko se pominju, više po
njihovim no po sopstvenim delima.
Bliži
primer: Treću internacionalu niko neće pamtiti po Zinovjevu, pa ni po
Lenjinu, već po Tatlinovom spomeniku, bez koga nema nijedne istorije
moderne umetnosti... U okvirima morala mog zanata trudio sam se da budem
apsolutno samosvojan, o čemu, valjda, svedoče moja dela i moje knjige.
Ne, ja se ne moram odricati ni svojih dela ni svojih knjiga. Ne bih bio
srećan da iza mene ostaju tomovi marksističkih, neomarksističkih i,
docnije, marksističko-antimarksističkih rasprava. Učestvovao sam u
vlasti, "učestvovao", ako tako može da se kaže, četiri godine i imam
razloga da razmišljam da li je to bilo pametno, i da li se zbog ove ili
one tuđe gluposti ili svinjarije trebalo povlačiti. Možda ću jednom
zaključiti i da je trebalo. Ali to su danas sasvim idilični, mirnodopski
razgovori. Danas je reč o drugim, mnogo težim ostavkama - političkim,
moralnim, intelektualnim, o ostavkama onih koji snose ma i deo krivice
za desetak, dvadesetak hiljada mrtvih, za osakaćene mladiće, za sluđenu
mladost, za ubistva na Kosovu, za varvarski razorene, sažežene gradove.
Kad se sve završi, ko ostane čista obraza stojim mu na raspolaganju da
nastavimo ovaj razgovor.
*Pančevac, 7. februar 1992; preuzeto iz knjige “Glib i krv”
via E-novine
COMMENTS