FILIP DAVID
JESMO LI ČUDOVIŠTA?
Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: „Uvijek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju“
Primo Levi je preživeo iskušenja
italijanskog i nemačkog fašizma, dva srodna oblika populizma koji su iz
temelja protresli moderni svet, propagirajući obnovu kroz destrukciju.
Iz tog stravičnog iskustva rušilačkih utopija činilo se dobijen je
jednom zauvijek važan nauk: zlo treba prepoznati na vreme i
suprotstaviti mu se, jer, inače, kasnije, kad uzme maha, cena njegovog
zaustavljanja postaje ogromna i zastrašujuća. Pouka je, također, da nevinih nema; oni koji su uvereni da su postrani od svega, brzo su se, i ne shvaćajući to, pretvorili su saučesnike i direktne krivce.
Ali, očevidno, od istorije se naučilo malo, ili nimalo.
Jedan od osnovnih problema našega
vremena u tome je što je bilo previše onih koji su „stajali i gledali“.
Da li to znači da smo postali društvo čudovišta. Blizu je istine. U
mračnim, izopačenim vremenima, izgubljenih kriterijuma ljudskosti,
moralnog izobličenja, u vremenima destrukcije, haosa i vladavine loših
momaka, preobražavanje uvaženog građanina, dobrog oca porodice i
uglednog čoveka od karijere u čudovište odvija se brzo, lako i
jednostavno: dovoljno je samo stajati, gledati i ništa ne činiti.
U početku dovoljno je stajati i gledati
kako se nekome drugome čini neka sasvim mala nepravda: kako neko iza
ugla, u našoj blizini kinji slabijeg od sebe. Kako neko, u našoj blizini
i u našem prisustvu, koristi fizičku nadmoć, ili moć poslodavca, moć
vlasnika da bi naneo nepravdu. Ili posmatramo nazainteresovano i
ravnodušno zloupotrebu političke moći, partijske pripadnosti, da se naš
prijatelj, poznanik, sused, ili neko koga možda i ne poznajemo ponižava,
proganja zato što se razlikuje od nas po uverenju ili rođenju.
Uskoro nasilje postaje svakodnevna
stvar. Nasilje i nepravda idu ruku pod ruku. Ne suprotstavljajući se
nasilju, ne dižući glas protiv nepravde prihvatamo da živimo uz njih i s
njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očiglednije, dobijaju
zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano, ali neumitno
preobražavamo se u čudovišta. Jer, prisetimo se reči Primo Levija, „čudovišta su oni koji stoje i gledaju“.
Nastavljamo, nazigled, da živimo kao što
smo živeli, nalazeći uvek opravdanje za svoje nemešanje, za ćutnju,
odsutnost; u razgovoru sa prijateljima, sa samim sobom, nalazimo
opravdanje u tome da je svet oduvek tako ustrojen da slabi trpe, a jaki
tlače, a da je mudrost u gledanju svoga posla, u odsutnosti,
neprimetnosti i nevidljivosti. Nasilja ima otkad je sveta i veka, a i
nepravda je od Boga. Majušno čudovište rođeno iz ove tobožnje mudrosti
koja je zapravo istovremeno i kukavičluk i konformizam, raste kako rastu
nasilje, nepravda i mržnja u okruženju: u svakodnevnom životu, u
ideologiji, politici dok na kraju, iz tog filozofskog stava „stoj,
gledaj i ne mešaj se“ ne naraste pravo čudovište koje proguta čitavog
čoveka.
Ali, ovako ili onako, nasilje i nepravda
učinjeni drugima, vraćaju se i jednoga dana obuhvataju sve: prave i
krive, pa i one koji su hteli da budu izvan svega toga, kao da se može
biti izvan života, kao da se može uvek samo „stajati i gledati“ i biti
siguran da jednoga dana vrtlog narastajućeg zla neće zahvatiti sve, pa i
one koji su verovali da su postrani, sigurni i zaštićeni. A kada dođe
taj dan, a on dođe, pre ili kasnije, zapitaj se gde si bio kada je sve
počelo, da li si nešto učinio kada je savest nalagala da se nešto učini,
zapitaj se koliki je tvoj udeo krivice u sveopštem zlu. Hteo, ne hteo,
ti si postao čudovište, Levijevo čudovište koje „stoji i gleda“.
Taj tip čudovišta kao posebna vrsta
ljudskog roda ispunjava dalju i bližu istoriju. Ne suprotstavljajući se
nasilju onda kada je to trebalo ovi mutanti, pod komandnom palicom
diktatora i tirana popunjavaju kasnije legije zla šireći nasilje svuda
oko sebe. Ne samo da nisu ostali izvan svega toga, nego se stav „stoj i
gledaj“ neumitno pretvara u izvršenje naredbe „ćuti i slušaj“, a potom i
u: „ubij i ne razmišljaj“.
U svakom sistemu koji počiva na moći i
sili, posmatrači su najbrojnija i najposlušnija kategorija stanovništva.
Posmatrači daju legitimitet raznovrsnim oblicima torture. Posmatrači su
za totalitarnu vlast najzahvalnija vrsta podanika. Ništa ne pitaju, ni
protiv čega se ne bune, „stoje i gledaju“, ali ništa ne vide, ništa ne
čuju, niti ih se išta tiče. Nemi su pred ljudskom mukom, ravnodušni pred
umiranjem i stradanjem drugih, oslobođeni griže savjesti, van svakoga
saosećanja... Doista prava ljudska čudovišta.
U mračim vremenima najjasnije se
pokazuje kako je mala razlika između uglednog građanina i čudovišta. Da
je ta granica tanušava i jedva vidljiva. Zato je i moguće da se gotovo
preko noći, kako se čini, pojedina društva iz prividno normalnih,
mirnih, stabilnih, u svemu standardnih, pretvaraju u društva monstruma,
velikih, neočekivanih i zgražavajućih zločina. Ali, ove promene imaju
svoj tok, one sežu u prošlost i često su koreni ne samo u tome što je
nešto loše ili pogrešno učinjeno, nego još više u tome što na ono loše
činjeno nije bilo pravog odgovora. Čudovišne posledice katkad upravo
proizlaze iz nečinjenja, ćutanja ili okretanja glave. Ili stoga što je
jedini odgovor bio: stajanje i gledanje. „Čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“
Ove reči Primo Levija valja upisati u
sve državne grbove i sve zastave, u lafete i pokrove, na mestima gde se
uzdižu i slave kumiri i idoli, gde gore večne vatre sećanja, ispisati na
najupadljivijim mestima da stalno budu na videlu i umu svakome čoveku.
„Uvek će biti pokvarenih svinja, čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“
Filip David
"Jesmo li čudovišta"; Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.
COMMENTS