TATYANA TOLSTAYA
KVADRAT
Godine 1913. ili 1914. ili možda 1915. – tačan datum se ne zna – Kazimir Maljevič, ruski slikar poljskog porekla, uzeo je platno srednje veličine (79,5 cm x 79,5 cm), obojio ivicu belom bojom i premazao sredinu gustim slojem crne. Ovaj jednostavni zadatak moglo je da obavi i neko dete koje ima strpljenja da tako veliku provršinu popuni istom bojom. To je mogao da uradi i neki tehnički crtač – što je Maljevič bio u mladosti – ali crtače više zanimaju složeni oblici. Ovu sliku je mogla da naslika mentalno poremećena osoba, ali nije, a i da jeste, sumnjam da bi dobila priliku da je izloži na pravom mestu i u pravo vreme.
Pošto je obavio taj jednostavni zadatak, Maljevič je postao autor najpoznatije, najzagonetnije i najužasnije slike poznate čoveku: „Crnog kvadrata“. Lakim potezom ručnog zgloba, on je povukao neprekoračivu granicu između stare i nove umetnosti, između čoveka i njegove senke, između ruže i mrtvačkog kovčega, između života i smrti, između boga i đavola. Po sopstvenim rečima, sve je sveo na „nulti oblik“. Iz nekog razloga pokazalo se da je nula kvadrat. To prosto otkriće jedan je od najstrašnijih događaja u celoj istoriji umetnosti.
Maljevič je bio svestan toga šta čini. Godinu dana pre tog značajnog događaja, sa svojim prijateljima i istomišljenicima bio je na Sveruskom kongresu futurista, u nekoj dači u šumama severno od Sankt Peterburga. Odlučili su da na licu mesta napišu operu „Pobeda nad Suncem“. Maljevič je bio zadužen za scenografiju. Jedan njen element, pozadina neke scene, bio je crno-bele boje i donekle je podsećao na budući, još nerođeni kvadrat. Ono što je stvorio impulsivno, u nadahnuću, kasnije je u svom sanktpeterburškom ateljeu prepoznato kao fundamentalno teorijsko postignuće, vrhunsko ostvarenje – otkriće kritične, tajanstvene, željene tačke posle koje, zbog koje i iza koje više ništa ne postoji i ne može postojati.
Pipajući u mraku, vođen jakom intuicijom umetnika i proročkom idejom Tvorca, našao je zabranjeni oblik u zabranjenoj boji – toliko prost da su pored njega ili po njemu ljudi prolazili ne primećujući ga… Istini za volju, pre njega i nije bilo mnogo onih koji su planirali „Pobedu nad Suncem“ i malo njih je „izašlo na crtu“ Princu tame. Maljevič je to uradio – i baš kao u priči o Faustu i đavolu, Majstor je rado i bez odlaganja umetniku došapnuo prostu formulu ništavila.
Krajem 1915. godine – Prvi svetski rat je već bio u punom zamahu – zloslutno platno izloženo je na Futurističkoj izložbi. Svoja ostala dela Maljevič je izložio na tradicionalan način, ali je „Crnom kvadratu“ dato posebno mesto. Kao što se može videti na sačuvanim fotografijama, slika je izložena u uglu, ispod tavanice – tamo gde obično vise ruske ikone. Teško da je Maljevič – čovek koji se razumeo u boje – zaboravio da se ta posebna, sveta tačka zove „crveni ugao“ („crveno“ na ruskom znači i „lepo“). On je na sveto mesto svesno postavio crnu rupu i rekao da je to „ikona našeg vremena“. Umesto crvenog crno (nulta boja), umesto lica crno udubljenje (nulte linije), umesto ikone – prozora u nebo, svetlost – tmina, podrum, klopka koja vodi u podzemni svet, u večni mrak.
Maljevišev savremenik Aleksandar Benoa, i sam veliki umetnik i kritičar, napisao je o toj slici: „Crni kvadrat uokviren belim nije obična šala, smelost, epizoda na Marsovom polju, već čin samopotvrđivanja onoga što nazivamo ‘očajničkim gnušanjem’, koje se hvali time što će ponosno, oholo gazeći sve što je blago i puno ljubavi, sva živa bića odvesti u smrt.“
Mnogo godina pre toga, septembra 1869. godine, Lav Tolstoj je imao neobičan doživljaj koji će na njega uticati do kraja života i koji je izgleda bio prekretnica u njegovom pogledu na svet. Krenuo je od kuće dobro raspoložen da obavi važnu i povoljnu kupovinu novog imanja. Vozio se u kočijama i prijatno ćaskao sa svojim saputnicima. Spustila se noć. „Zadremao sam, ali sam se odjednom trgao; nešto me je uplašilo… odjednom sam osetio da mi ništa nije potrebno, da ova duga vožnja nema smisla, da ću umreti tu, daleko od kuće. Bio sam prestravljen“. Putnici su odlučili da prenoće u gradiću po imenu Arzamas:
„Na kraju smo stigli do gostionice sa štalom za konje. Kuća je bila bela i izgledala je jako tužno. Obuzeo me je užas… Iz predvorja me je neki pospani čovek sa bubuljicom na obrazu – bubuljica je bila grozna – odveo do moje sobe. Soba je bila turobna. Čim sam ušao, osetio sam još veći strah…
Bela soba jednakih ivica. Posebno mi je teško pao taj oblik kvadrata. Imala je jedan prozor sa crvenom zavesom… Zgrabio sam jastuk i legao na sofu. Probudio sam se u praznini i mraku… Nisam mogao ponovo da zaspim. Zašto sam odlučio da ovde prenoćimo? Gde idem? Od čega i ka čemu jurim? Bežim od nečeg strašnog od čega se ne može pobeći… zakoračio sam u hodnik u nadi da ću iza sebe ostaviti ono što me je mučilo. Ali i to je izašlo za mnom i obuzelo me. Moj strah je samo rastao.
– Kakva besmislica – rekoh sebi – Zašto strepim, čega se plašim?
– Mene – začuh nečujni glas smrti.
Pokušao sam da opet legnem, ali čim sam se opružio, skočio sam od užasa. Strepnja, strepnja, ona koja najavljuje duhovnu mučninu, stravičnu, užasnu. Naizgled to je strah od smrti, ali ako se zamislite nad time, to je pre strah života koji umire. Život i smrt su se nekako stopili i postali jedno. Nešto je htelo da mi iskida dušu, ali nije moglo. Obišao sam još jednom svoje usnule saputnike, pokušao sam da zaspim, ali opet isti užas – crveno, belo, kvadrat. Nešto što neko kida, ali ne uspeva da pokida. Bolno, bolno suvo i zlo, ni trunku dobrote nisam mogao da osetim u sebi. Samo ravan, miran gnev prema sebi i prema onome što me je stvorilo.“
Ovaj slavni i tajanstveni događaj iz Tolstojevog života – ne samo iznenadni i težak napad depresije već nepredviđeni sastanak sa smrću, sa zlom – nazvan je „Arzamaški užas“. Crveno, belo, kvadrat. Zvuči kao opis neke Maljevičeve slike.
Lav Tolstoj, koji je lično iskusio crveno-beli kvadrat, nije mogao da predvidi ni da kontroliše ono što mu se dogodilo. Nešto se pojavilo pred njim i napalo ga: pod uticajem tog događaja odrekao se – ne odmah već postepeno – života koji je dotad vodio; odrekao se ljubavi, razumevanja bliskih osoba, umetnosti. „Istina“ koja mu se otkrila odvela ga je u ništavilo, u odsustvo forme, u samouništenje. Ova duhovna potraga se završila banalno – pred kraj života je otkrio neku svoju verziju ranog hrišćanstva i to je bilo sve. I njegovi sledbenici su se udaljili od civilizacije i, kao ni on, ništa nisu našli. Čaj umesto votke, uzdržavanje od mesa, odbacivanje porodičnih veza, pravljenje sopstvenih čizama, rđavo, nevešto – to je rezultat ličnog duhovnog traganja koje je prošlo kroz Kvadrat. „Ja sam ovde“, rekao je nečujni glas smrti, i život je krenuo nizbrdo. Borba se nastavila: Ana Karenjina (ovu junakinju autor je nemilosrdno ubio, kaznio je zbog njene želje da živi) još nije bila napisana. Pred njim je bilo još nekoliko književnih remek-dela, ali Kvadrat je pobedio. Tolstoj je iz sebe prognao životodavnu moć umetnosti i okrenuo se primitivnim parabolama i jeftinom moralizovanju. Ugasio je svoju svetlost pre telesne smrti. Na kraju je zapanjio svet ne svojim umetničkim moćima, već ogromnošću svoje autentične strepnje, svog individualnog protesta i javnog samobičevanja bez presedana.
Ni Maljevič nije očekivao Kvadrat, ali ga jeste tražio. U periodu pre nastanka „suprematizma“ (Maljevičev termin), propovedao je „alogizam“, pokušaj da se izađe van granica zdravog razuma. Propovedao je „borbu protiv logizma, prirodnosti, ćiftinskog senzibiliteta i predrasuda“. Na njegov poziv na akciju odazvao se Kvadrat, koji ga je upio u sebe. Maljevič je s pravom bio ponosan na slavu koju mu je doneo ugovor sa đavolom. Samo ne znam da li je primetio dvosmislenost svog statusa. „Najslavnije delo slikara“ znači da su njegova druga dela manje slavna, važna i enigmatična. Drugim rečima, manje vredna. I zaista je tako – pored „Crnog kvadrata“, sva druga Maljevičeva dela gube sjaj. Naslikao je seriju slika na kojima su živim bojama prikazani seljaci sa praznim ovalnim licima koja su kao providna, neoplođena jaja. To su živopisne slike, ali one su samo beznačajni splet duginih boja koje se vrte u šarenom levku i nestaju u bunaru bez dna – „Crnom kvadratu“. Pokušao je i sa impresionističkim pejzažima, ali drugi su ih slikali bolje. Pred kraj života je pokušao da se vrati figurativnoj umetnosti, ali reziltat je bio predvidivo loš: to nisu ljudi već balsamovana tela i voštane lutke koje napeto vire iz odeće, kao da su skrpljeni od šarenih delova preteklih iz ciklusa „Seljaci“. Naravno, kad se stigne na vrh, odatle se može samo nizbrdo.
Likovni kritičari su voleli Maljeviča: „’Crni kvadrat’ je apsorbovao sve slikarske stilove pre njega; on je zaustavio naturalističko podražavanje; on postoji kao apsolutna forma i najavljuje umetnost u kojoj slobodne forme – međusobno povezane i nepovezane – čine značenje slike“. I zaista, „Crni kvadrat“ se isprečio na putu drugih umetnika. „On postoji kao apsolutna forma“ znači da su svi drugi oblici nepotrebni, jer po definiciji ne dostižu apsolutno. I on ne najavljuje nikakvu novu umetnost, već njen kraj, njenu nemogućnost, njenu ne-nužnost. To je peć u kojoj umetnost gori, bunar u koji pada jer je kvadrat (ponovo citiram Benoa) „čin samopotvrđivanja ‘očajničkog gnušanja’, koje je zbog toga ponosno, oholo, gazi sve što je blagost i ljubav i sva bića odovodi u smrt.“
„Prekvadratni“ umetnik usavršavao je svoju veštinu tokom celog života rvući se s mrtvom, inertnom, haotičnom materijom, trudeći se da joj udahne život; kao da raspiruje vatru, kao da se moli, on pokušava da upali svetlost u kamenu; stoji na vrhovima prstiju i izvija vrat da bi zavirio u ono što izmiče ljudskom oku. Ponekad su njegovi napori, trud i molitve uslišeni: „to“ se dogodi, pojavi se. Bog (anđeo, duh, muza, a ponekad i demon) ustukne, preda se i ispusti ono neuhvatljivo, iskre nebeske vatre – kako to da nazovemo? – koje je čuvao samo za sebe, u svom čudesnom boravištu skrivenom od nas. Tada umetnik ima svoj trenutak zahvalnosti, poniznosti, ponosa, čistih i iskupljujućih suza – trenutak katarze. Ali „to“ navire i povlači se kao talas. Umetnik postaje sujeveran. Želi da ponovi taj trenutak, zna da mu sledeća božanska audijencija nije zajamčena; to budi njegov duhovni vid i sa dubokim unutrašnjim predznanjem on zna šta zatvara biserna vrata: tvrdičluk, sebičnost, oholost, samoljublje. On se trudi da ne uvredi svoje anđele čuvare, shvata da je on samo koautor ili šegrt – ali krunisani koautor, voljeni šegrt. Umetnik zna da je vetar duha neuhvatljiv, da je on sam nedostojan i da treba da bude zahvalan za svako malo čudo koje mu se dogodi.
„Postkvadratni“ umetnik se moli Kvadratu, zavirio je u crnu rupu i nije ustuknuo od užasa, ne veruje muzama i anđelima. On ima svoje crne anđele sa kratkim metalnim krilima – pragmatična, samozadovoljna bića koja znaju vrednost zemaljske slave i načine da se dočepaju njenih najgušćih i najslojevitijih delova. Umeće nije potrebno, potreban je samo mozak, kalkulacija. Ljudi vole inovaciju, vole da se sretnu s nečim novim; ljudi vole da se nerviraju, dajte im nešto što će ih nervirati; ljudi su ravnodušni, uzdrmajte ih: bacite im nešto smrdljivo u lice, nešto uvredljivo, odbojno. Ako nekog udariš štapom po leđima, okrenuće se; onda mu pljuni u lice, a potom mu to naplati – inače ništa od umetnosti. Ako negoduje, kaži mu da je idiot i objasniti mu da je umetnost mrtva – ponavljaj za mnom: mrtva, mrtva, mrtva. Bog je mrtav, nikad ga nije ni bilo, treba ga zgaziti, on te mrzi, on je slepi idiot, šićardžija, bog je đavo. Umetnost je mrtva kao i ti, ha ha ha, a sad mi plati. Dajem ti komad izmeta, pravo govno, crno i gusto, iz lokalnih izvora; drži ga i ne daj ga nikom. Nema „dobrote i blagosti“ i nikad ih nije bilo, nema svetlosti, nema letenja, ni zračak se ne probija kroz oblake, ništa ne svetluca u tami, nema snova i nema obećanja. Život je smrt; smrt je ovde; smrt je odmah.
„Život i smrt su se nekako stopili“, napisao je prestravljeni Lav Tolstoj, i od tog časa do kraja borio se kako je znao i umeo – bila je to divovska bitka biblijskih razmera. „I Jakova svi ostaviše; i tu se s njim do svitanja borio čovek.“ Strašno je prisustvovati bici genija s đavolom: čas izgleda da pobeđuje prvi, čas da nadvladava drugi. Smrt Ivana Iljiča je takvo bojno polje; teško je reći ko je pobedio. U tom romanu Tolstoj nam kaže, ponavlja nam, uverava nas, utuvljuje nam – da je život smrt. Ali na kraju se njegov umirući junak rađa u smrti kao u novom životu; oslobođen je i preobraćen. Tako prosvetljen nas ostavlja i, reklo bi se, odlazi na mesto utehe. „Nova umetnost“ ismeva samu ideju utehe, prosvetljenja, uzdizanja – ismeva je i time se ponosi u svom slavodobitnom plesu.
Razgovori o bogu su beskrajno komplikovani pa se u njih ne upuštaš ili, naprotiv, sasvim jednostavni: ako želliš da bog postoji, on postoji, ako ne želiš – nema ga. On je svako, pa i mi, za nas pre svega – mi. Bog nam se ne nameće sam od sebe već nam drugi ljudi nameću njegovu krivotvorenu sliku, dok bog prosto i mirno postoji u nama kao tiha voda u bunaru. Dok ga tražimo, mi tražimo sebe; dok ga pobijamo, on pobija nas; dok mu se rugamo, rugamo se sebi – sami biramo. Dehumanizacija i „desakralizacija“ su jedno te isto.
„Desakralizacija“ je bila krilatica dvadesetog veka; to je krilatica ignorantstva, mediokritetstva i nesposobnosti. To je propusnica koju budala daje glupaku pokušavajući da ubedi praznoglavca da sve treba da bude besmisleno i nisko (navodno demokratsko, navodno dostupno) i da svako ima pravo da sudi o svemu; da autoritet u principu ne postoji, da je hijerarhija vrednosti opscena (pošto su svi jednaki) i da je vrednost umetničkog dela samo stvar ponude i potražnje. Novotarije i pomodni skandali, začudo, nisu tako novi ni tako skandalozni: ljubitelji Kvadrata neprestano izlažu razne telesne tečnosti i od njih napravljene predmete kao svedočanstvo o umetničkom postignuću.
Kao kad bi Adam i Eva – jedno obolelo od amnezije, drugo od Alchajmera – pokušavali da ubede svoju decu da su glina, glina i samo glina.
Jedna umetnička fondacija u Rusiji, koja se finansira stranim novcem, smatra me „ekspertom“ za modernu umetnost. Donose nam umetničke projekte i mi odlučujemo da li tim projektima treba dati sredstva ili ne. Pored mene tu rade i pravi eksperti, pravi poznavaoci – stara, „prekvadratna“ škola. Niko od nas ne može da podnese „Crni kvadrat“ i „samopotvrđivanje onog što se naziva ‘očajničko gnušanje’“. Ipak, oni nastavljaju da podnose projekte koji se sastoje od “očajničkog gnušanja“, samo iz gnušanja i ni iz čeg drugog. Moramo da potrošimo novac koji je dodeljen fondaciji ili će ona biti zatvorena. Dajemo sve od sebe da finansiramo one koji dolaze s najmanje besmislenim i dosadnim idejama. Jedne godine smo dali sredstva umetniku koji je poređao prazne ramove duž reke, i drugom koji je velikim slovima napisao JA tako da je ta reč bacala lepu senku, kao i grupi stvaralaca koja je organizovala kampanju čišćenja psećeg izmeta u parkovima Sankt Peterburga. Druge godine sredstva je dobila žena koja je na kamenje lepila poštanske marke i slala ga u razne gradove Rusije, kao i grupa koja je napravila jezerce krvi u podmornici – posetioci su morali da ga preskoče dok kroz slušalice slušaju pisma Abelara i Eloize. Posle sastanka svi smo izašli da ćutke popušimo po cigaretu; trudili smo se da nam se pogledi ne sretnu.
Onda smo se ćutke rukovali i požurili svako svojoj kući.
The New Yorker, 12.06.2015.
Prevod sa engleskog Slavica Miletić
via Peščanik.net
COMMENTS