Jedna kratka nedeljna priča, Biljana Srbljanović/B. Brecht

                                                                              

BERTOLD BRECHT / BILJANA SRBLJANOVIĆ



„Čujem da si digao ruku na sebe,
Ne bi li preduhitrio krvnika.

Posle osam godina izgnanstva, u kojima si
gledao uspon neprijatelja,
Na kraju doveden do neprohodne granice,
Prešao si onu koja se, kažu, može preći.

Carstva se ruše. Vođe bandi
paradiraju kao državnici. Narodi se
više ne vide od oružja.

I tako, budućnost je u tami, a snage dobra su
Slabe. Sve si to video,
Kada si telo podložno mučenju uništio.“



— Bertold Breht, Povodom samoubistva izgnanika Waltera Benjamina (B. Brecht, Zum Freitod des Flüchtlings W. B., 1941). Na osnovu originala i prevoda Slobodana Glumca






BILJANA SRBLJANOVIĆ


Jedna kratka nedeljna priča:


Valter Benjamin je pobegao iz Nemačke u kojoj je rodjen, sa prvim danima vladavine nacizma. Sedam godina izbeglištva proveo je u Parizu, uglavnom u biblioteci, daleko od dogadjaja dana. Kada je 1939. godine izbio rat, Benjamin, kao jevrejski izbeglica pada pod udar novih zakona o ekstradiciji. Francuska policija ga hapsi i drzi u "tranzitnom kampu za izbeglice" u okviru katoličkog manastira. Fini ljudi Francuzi, mesecima gledaju izbeglice, koje su spas naivno potražile baš u ovoj zemlji slobode, jednakosti i bratsva, gledaju ih i sležu ramenima. Na intervenciju prijatelja filozofa i intelektualaca, Benjamin biva pušten iz francuskog zatvora, ali se naivno vraća životu u Parizu: biblioteka, knjiga, rukopisi - Benjamin ne ume i ne zna gde da beži. Kada Nemci 1940. okupiraju Pariz, Valterova sestra Dora ipak natera brata da krenu ka jugu. Benjamin samo želi da se dokopa Amerike, ali mu je za taj put bila potrebna francuska izlazna viza, koju, kao izbeglica, nije imao pravo da traži. Na put mahom peške kreće noseći neke knjige, sapun, češalj, gas masku i jedan jedini rukopis. U Marsej stiže psihički i fizički izmrcvaren, gde mu Hana Arent i Horkhajmer pomažu da krene tajnim putevima kroz planinu, ka Španiji. Iz Španije se, tih nedelja, još moglo krenuti brodom za Ameriku i to je Benjaminu bila poslednja šansa.

Benjamin je bio knjiški tip, fizički slab i jako uzdrman odnosom Francuza prema svima njima. Da bi se dokopao Španije, morao je preći prolaz kroz Pirineje, on - čovek koji jedva nosi kofer, bez kondicije i treninga. Ostali iz njegove grupe, naterali su ga da prvo vežba i da svi zajedno prvo pokušaju prelaz. 24. septembra, odeven u odelo i cipele za grad, da ne izazove sumnju francuske policije, Benjamin se kroz vinograde išunjava put planinskog prelaza. Put je jeziv: naporan, strm, kamenjar i oštre stene koje su ozbiljna prepreka i za treniranog čoveka, a kamoli za filozofa u koznim cipelama što se klizaju, koji cima kofer sa rukopisom svog kapitalnog dela. Kada izbeglice stigne noć, svi odlučuju da se vrate i da sutradan, bolje pripremljeni, izvedu pravi prelaz. Benjamin je već toliko iscrpljen, pre svega ljudskom nepravdom, da jednostavno neće da se vrati. Noć provodi u kamenjaru, ne spava, trese se od hladnoće. Kada konačno stigne jutro, grupa koja ga je prethodno napustila, ponovo pristigne i svi zajedno nastave mukotrpan uspon koji vodi ka Španiji, ka spasu. Posle više sati penjanja, Benjamin iz klanca ugleda more, Kosta Brava mu je dole pod nogama. Grupa se spušta do gradića Portbua, odakle su planirali da se ukrcaju na brodove.
Ipak, baš u noći koju je Benjamin isrpljen proveo u planini, španski imigracioni zakon je bio promenjen. Iako su do tada španske vlasti propuštali izbeglice na putu ka spasu, od 25. septembra policija počinje da primenjuje novo pravilo: sve ilegalne imigrante hvata, hapsi i dan kasnije isporučuje nazad u okupiranu Francusku.

Te noći, razočaran, umoran, iscrpljen i zgrožen, Valter Benjamin uzima smrtonosnu dozu morfijuma i umire neutešan i sam.
Španska policajci koji su grupu presreli, bivaju toliko uznemireni dogadjajem, da ostatak grupe puštaju da prodje.

Španija, samo nekoliko dana kasnije, ruši zakon protiv izbeglica barem na neko vreme.

To je bilo 1940. kad su ljudi imali opravdanje da nisu znali šta se dogadja sa Jevrejima.

A koje opravdanje imamo danas?





via Facebook