SJEĆANJE NA PROFESORA LJUBIŠU RAJIĆA
1947 - 2012
Autori: Marin Gligo, Marko Veličković
U oktobru je održan popis
stanovništva u Srbiji. Vi ste na tribinama i u izjavama za medije
izražavali neslaganje sa načinom popisivanja nacionalnosti i
veroispovesti. Da li mislite da će pitanje o veroispovesti i sam proces
realno odgovoriti na pitanje o broju vernika u Srbiji?
Samo
pitanje o veroispovesti i nacionalnosti je tako postavljeno u upitniku
da bi student sociologije ili psihologije, koji polaže metode
istraživanja, pao na ispitu. Nažalost, ono nije nestručno postavljeno,
ono je namerno tako formulisano da bi se dobili željeni odgovori, to
jest odgovor da je većina stanovništva religiozna i to pravoslavno
religiozna. Nijedna brojka o veroispovesti neće biti pouzdana. Za
uzvrat, naši političari i SPC će biti zadovoljni.
Bogoslovski fakultet je 2004. godine
uveden u sastav Beogradskog univerziteta. Da li je time prekršen princip
sekularnosti i da li je time ugrožena osnovna uloga univerziteta da
edukuje stanovništvo? Kakav status i formu imaju slični fakulteti u
razvijenim zemljama? Šta izjednačavanje teologije sa npr. nuklearnom
fizikom znači za obrazovanje u Srbiji?
Bogoslovski
fakultet je u svoje vreme Zakonom o univerzitetu isključen iz sastava
Univerziteta u Beogradu, a vraćen je, koliko pamtim, odlukom Vlade o
ništavnosti prethodne odluke, sve sa potpisom tadašnjeg potpredsednika
Vlade, Miroljuba Labusa. Odredbe statuta Bogoslovskog fakulteta su u
suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa važećim Zakonom o
univerzitetu i sa Zakonom o zabrani diskriminacije kada je reč o
nastavnicima i, pre svega, studentima, jer ograničavaju upis praktično
samo na pravoslavne studente kojima odgovarajuće svešteno lice dâ
preporuku. Osim toga, Bogoslovski fakultet je, već svojim nazivom
Pravoslavni bogoslovski fakultet, pre toga Bogoslovski fakultet Srpske
pravoslavne crkve, izvan okvira akademskih običaja, jer se time
samoodređuje kao škola za sveštenike jedne verske zajednice. Time
univerzitet gubi sekularnost. Osim toga, na izbor nastavnika i na samu
nastavu presudan uticaj ima Srpska pravoslavna crkva, što nije slučaj ni
sa jednom drugom institucijom u odnosu na bilo koji drugi fakultet.
Onog časa kada je Bogoslovski fakultet postao deo univerziteta, bilo
kakva nadležnost SPC je morala da se ukine, bez obzira na to o čemu je
reč, čak i kada je reč o dogmatici. Da pojednostavim, na Bogoslovskom
fakultetu ne bi više smela da se predaju, na primer, pravoslavna
dogmatika i liturgija, već dogmatika i liturgija svih iole značajnijih
religija kao potpuno jednakih i ravnopravnih. A ako SPC želi sveštenike,
onda bi se u SPC organizovao stručni sveštenički ispit.
Teološki
fakulteti u Skandinaviji, da govorim o području koje najbolje poznajem, a
koji su po tradiciji u sastavu državnih univerziteta, i dalje imaju
dosta jak uticaj, jer su to većinski protestantske zemlje. Međutim, bilo
ko bilo koje vere, agnostik ili ateista, ima prava da se upiše, a
nastavnik ne mora biti protestant čak ni u Norveškoj, u kojoj je
protestantska crkva još uvek državna crkva. Osim toga, oni se, iako i
dalje školuju prvenstveno sveštenike, sve više približavaju strukturi
fakulteta za studije religije. Dakle, odvajaju se od konfesionalnih i
polako pretvaraju u naučne institucije.
Ja ne
smatram da postoji neki sukob između vere i nauke. Vera je, grubo
određeno, osećanje pojedinaca i grupa ljudi da postoji neka natprirodna
sila iznad i izvan njih koja odlučuje o njima kroz milosrdan,
osvetoljubiv ili trgovinski odnos ili neku kombinaciju tih odnosa. Iskaz
„Ja verujem“ nije analitički, već emocionalni iskaz, on se ne može ni
dokazati, ni opovrgnuti. Sledstveno tome, njegova istinitost se ne može
proveravati, već se on može samo konstatovati kao takav. Nauka je, pak,
stvar određenih postupaka kojima se dolazi do saznanja o objektivnoj
stvarnosti. Iskaz „Ovo je voda“ jeste analitički i razumski iskaz, on se
može i dokazivati i opovrgavati i uvek podleže nekom od naučnih
dokaznih postupaka. Sledstveno tome, njegova istinitost se može
proveriti. Reč je, dakle, o dve, s tačke gledišta nauke, sasvim odelite
sfere ljudskog postojanja, osećajnoj i razumskoj. Zato neko može da bude
i vernik i naučnik, on ili ona, jednostavno, operišu u dve različite
ravni.
Svaka
crkva, da pojednostavim, ima svoju osnovnu ulogu posrednika između
vernika i, opet da pojednostavim, boga, ali može pokušati i pokušava da
uđe u svetovnu sferu i postane posrednik između vernika i države i,
konačno, ima ambiciju da postane deo države. S te tačke gledišta
posmatrano, postoji ozbiljan sukob između vere koja se
institucionalizuje u versku zajednicu i njenih organa s jedne i nauke i
njenih institucija s druge strane. Pojedinci unutar crkve i njene
institucije, negde više, negde manje, pokušavaju da izađu u svetovne
okvire i utiču na nauku. Uz određene izuzetke tokom istorije, hrišćanska
crkva je sistematski radila protiv nauke, kočila njen razvoj i, kada je
to smatrala potrebnim, proganjala naučnike. Borba za autonomiju
univerziteta i nauke bila je, prvenstveno, borba za autonomiju i slobodu
od crkve. Ona se mešala i još uvek se meša u medicinu, biologiju,
geologiju, sociologiju, psihologiju, antropologiju, politikologiju,
arheologiju, pravo, uopšte, sve humanističke, društvene i prirodne nauke
koje izučavanjem objektivnog sveta obaraju njen autoritet, a, na
primer, tehničke nauke ostavlja na miru i rado se služi njihovim
dostignućima. Naravno, postoje i velike razlike između i unutar
pojedinih hrišćanskih, islamskih i judaističkih zajednica (da ne idem
dalje). Ja ovde govorim o osnovnom toku razvoja.
S tačke
gledišta nauke, pojmovi Bog, Sveti duh, Čistilište i slični mogu biti
posmatrani i proučavani kao proizvodi ljudskog duha, ali ne kao
empirijski saznatljivi i spoznatljivi objekti. Sveto pismo, Kuran,
Talmud, sve su to, s tačke gledišta nauke, sinkretička književna dela
(uz fikciju sadrže i elemente istorije, prava, običaje i slično).
Arheolozi su prekopali Bliski istok uzduž i popreko, skoro kao da je
nečija bašta, u traganju za dokazima za pojedine delove Svetog pisma;
geolozi su napravili razne modele mogućih kataklizmičkih poplava;
astronomi su proračunali položaj nebeskih tela u ovom ili onom trenutku;
istoričari su pregledali brda dokumenata iz starog veka; tekstolozi su
utvrđivali odnose između različitih verzija svetih spisa i načine na
koje su oni glasanjem ili naređenjima proglašavani svetim ili apokrifnim
i tako dalje. Za nauku je merodavno to što ti naučnici kažu i što se
može proveriti, a ako se u nečemu pokaže da postoji greška, ona se
ispravlja, postavlja se nova hipoteza, koja se opet proverava. Šta o
tome misli SPC ili neka druga verska zajednica, potpuno je irelevantno s
naučne tačke gledišta. Ali, način na koji SPC ili neka druga verska
zajednica misle i donose svoje odluke o tim ili nekim drugim pitanjima,
jeste, naravno, mogući objekat za neku od društvenih ili humanističkih
nauka.
Predmet
naučnog – politikološkog, sociološkog i psihološkog – istraživanja može
biti i to što je Univerzitet u Beogradu na svom Nastavno-naučnom veću i
Savetu prihvatio odluku Vlade o vraćanju Bogoslovskog fakulteta u njegov
sastav i time, automatski, proglašenje teologije naukom. Svega nekoliko
nas glasalo je protiv, a smenjeni smo nedugo zatim. Moj je utisak da bi
Univerzitet u Beogradu progutao i alhemiju i astrologiju i hiromantiju
kao nauku, ako bi to naložila Vlada i ako bi se za to dale pare. Ne bi
me iznenadilo da i baba Vangu prihvati kao nastavnika iz istih razloga,
jer već imamo slične sa titulom profesora. Valjda će i taj kukavičluk i
oportunizam jednog dana biti ozbiljno dokumentovani i objašnjeni.
U Srbiji je nivo ulaganja u
obrazovanje na vrlo nezavidnom nivou u poređenju s razvijenim
demokratskim zemljama. S druge strane, ulaganje u verske zajednice je,
srazmerno ekonomskoj moći, na višem nivou ovde nego u tim zemljama. Da
li naša država uopšte ima strategiju ulaganja i koji je odgovor na
jednostavno pitanje – šta je za Vladu Srbije prioritet ulaganja?
Za Vladu
Republike Srbije apsolutni prioriteti su što duže ostati na vlasti i, za
to vreme, strpati što više para u sopstvene džepove i obezbediti svoje
bližnje. Naravno, ima časnih izuzetaka; ovde govorim o najuticajnijem
delu političke, privredne i ostale elite u Srbiji. Zato su ulaganja u
obrazovanje i nauku potpuno ispod onog nivoa nužnog za jednu modernu
zemlju, a ulaganja u verske zajednice, čitaj – SPC, daleko iznad toga,
tim pre što je SPC praktično oslobođena bilo kakvih obaveza i bilo kakve
kontrole, pa je zgodna i za pranje novca, sređivanje drugih poslova i
političko sluđivanje naroda. Dokle će to da traje, ne znam, ali da
nanosi štetu Srbiji, to odgovorno tvrdim.
Vi ste naučno vezani za Skandinaviju,
koja je na globalnom nivou primer sekularnog društvenog uređenja. Kakva
su Vaša iskustva sa konkretnim mehanizmima kojima se ovaj princip
ostvaruje u skandinavskim zemljama?
Onde gde je
protestantska crkva ostala državna, ona podleže zakonima i propisima
koji važe za državne institucije. Dakle, mora da sprovodi odluke
državnih organa, čak i kada joj se to ne sviđa, tj. mora da poštuje
zakone (što kod nas nije slučaj). Nije, naravno, sve tako jednostavno,
tim pre što su to izrazito multietnička i viševerska društva, pa i
pokušavaju da utiču na mnoge stvari u svetovnom životu. Ali, sem
povremenih pokušaja pojedinaca iz pojedinih verskih zajednica i ponekad
samih zajednica, ne usuđuju se da pokušaju da utiču na nauku. Čak ni
teološki fakulteti u sastavu univerziteta ne pokušavaju da utiču na
naučni rad na drugim fakultetima, naprotiv, iako ponekad ima žalbi da
imaju previše uticaja, pokušavaju da se po naučnosti što više izjednače
sa njima. A u školskoj nastavi je ideja hrišćanske veronauke već odavno
napuštena i zamenjena predmetom u čijem se okviru učenicima
predstavljaju različita shvatanja života, među kojima i hrišćansko. Oni
spremaju decu za život u multikonfesionalnoj, a ne monokonfesionalnoj
zajednici; u velikoj meri izbegavaju da od njih prave male vernike i
vaspitavaju ih za trpeljivost prema drugima. Naravno, ni to nije baš
idilično, ali je bitno uočiti da se mi i oni krećemo ka različitim
ciljevima.
Nedavno ste učestvovali na Festivalu
nauke u debati sa predstavnicima verskih zajednica na temu nauke i
religije. Da li smatrate da takve debate mogu stvarno doprineti dijalogu
između sekularista i klerikalaca? Kakav je Vaš stav o uključivanju
predstavnika desničarskih klerikalnih organizacija u debate sa civilnim
sektorom na teme u vezi sa sekularnošću? Gde je etička granica za
učestvovanje u debatama?
U načelu,
smatram da uvek valja voditi dijalog sa neistomišljenicima, koliko da bi
se čuli njihovi argumenti toliko i da bi se proverili sopstveni. To
znači da ću rado raspravljati javno sa vernicima, pa i sa više
klerikalno usmerenim ljudima, ali ne o tome zašto veruju. To je tema
proučavanja za sociologe, psihologe, antropologe… Za mene je, kao
filologa, nezanimljivo da raspravljam zašto veruju, baš onoliko koliko i
da sa nekim raspravljam zašto je zaljubljen. Prosto konstatujem da je
to tako. Za uzvrat, voljan sam da raspravljam na šta konkretna vera
nekoga obavezuje u etičkom smislu; a najviše koju ulogu u društvu, pa i u
nauci, igra ili pokušava da igra određena verska zajednica kao
društvena institucija.
To je za
mene ključno pitanje, jer ono je vododelnica između progresivne,
neutralne, konzervativne ili reakcionarne uloge. Zato ću rado
raspravljati i sa onima koji su konzervativni vernici, koji, na primer,
zagovaraju registrovan bračni život u heteroseksualnoj porodici kao
jedini, po njima i za njihovu veru, ispravan način odnosa između
muškarca i žene. Ili neku drugu konzervativnu vrednost. To je, prosto,
njihovo pravo. Za mene granica ide kod onih koji to svoje shvatanje
nameću kao jedino ispravno i dozvoljeno za sve, koji drugima osporavaju
pravo da misle drugačije, a sebi uzimaju pravo da svoje shvatanje
uzdignu na pijedestal jedinog mogućeg za ceo jedan kolektivitet, na
primer, srpski narod i da ga definišu preko tog svog shvatanja (da ne
ulazim sada u to koliko su takve i slične definicije preko nekih
obrazaca kulture uopšte relevantni za takve definicije). Ali, ako je
nužno, ući ću u raspravu i sa njima, ne zbog njih već zbog publike, zbog
onih na koje i oni i ja želimo da utičemo, oni nagovaranjem i
jednostranošću, ja ubeđivanjem i naučnim argumentima. Tim pre kada je
reč o mladima, jer, kako nedavno reče jedan od poznatih srpskih
nacionalista: Mi smo počeli, sada stižu generacije koje smo mi školovali
devedesetih i dvehiljaditih.
Ali, kada
počnu, kao što čine, da zagovaraju i upražnjavaju nasilje, onda njima
treba da se bave policija, tužilaštvo i sud. Onda više nema razgovora,
jer ni sa lopovima, silovateljima ili ubicama ne vode se javne rasprave,
već se oni kažnjavaju, pa se onda može pokušati sa rehabilitacijom.
Srpska pravoslavna crkva se nikada nije ogradila od upravo takvih, a
mnoge je često i obilato podržavala.
Svoju, pak,
raspravu na Festivalu nauke ne smatram posebno uspešnom. Ja sam se
spremio da raspravljam o odnosu između religije i nauke sa Radovanom
Bigovićem, čovekom sa kojim se može voditi ozbiljna rasprava na
pristojnoj akademskoj razini, a dobio sam kao sagovornike sa one verske
strane jednog islamskog jeftinog zabavljača i jednog neukog pravoslavnog
veroučitelja, koji su skakali sa stvari na stvar, upadali u reč ili
bili nesposobni da se zaustave, zaobilazili temu rasprave i, uopšte,
skrenuli razgovor na desetu stranu. Mi čak nismo stigli ni dotle da
jasno definišemo osnovne pojmove u raspravi, šta je vera, a šta je
nauka. Kriv sam, ipak, ja; suviše sam navikao na akademske rasprave u
kojima se sagovornici pristojno smenjuju, u kojima se mora držati teme, u
kojima nisu dozvoljeni populistički trikovi i emocionalni ispadi i
slično i dopustio sam da oni vode igre na njihovom terenu. No, svako ima
pravo da pogreši. Žao mi je samo što su slušaoci mogli da dobiju mnogo
više od onoga što su dobili. Valjda će drugi put biti bolje.
Intervju: Ljubiša Rajić | Autori: Marin Gligo, Marko Veličković
https://kljucnekosti.wordpress.com/2015/09/02/secanje-na-profesora-ljubisu-rajica-spc-je-zgodna-za-politicko-sludivanje-naroda/
COMMENTS