SRETEN UGRIČIĆ
KOD KUĆE U INOSTRANSTVU
„Ovde nisam kod kuće. Ali znam da više volim da ovde ne budem kod kuće, nego negde drugde.“
Tako piše Marlen Haushofer u romanu „Mansarda“. Mogao bi to biti jezgrovit odziv na postavljeni zadatak.
Neka to za mene bude inicijacija. A moj odziv neka stane u još sažetiji iskaz, u još zgusnutiju jednačinu. Ta jednačina glasi:
„Život je inostranstvo.“
Ta jednačina ima više nepoznatih. Pokušajmo da je rešimo.
Kako je to i zašto je naš život – inostranstvo?
I kakvo to „ovde“ koje pominje Marlen Haushofer mora da bude, da bi nas privolelo da ipak ne odemo, da bi zasluživalo da ipak ostanemo? Čime se odlikuje naše „ovde“ – odabrano svesno, zrelo – a da to nije pristanak iz pristrasnosti, ili iz bezvoljnosti, ili zbog prepuštanja odluke nekome ili nečemu izvan nas, ili iz nekakvog žrtvovanja, bilo da je žrtvovanje iz uverenja bilo da je iznuđeno? Kakvo to „ovde“ našeg inostranstva mora da bude da bi bilo slobodno izabrano – da nije, na primer, rezultat prisile niti ucene. Jer ucena, znamo to svi, ima raznih vrsta i u nepreglednim varijetetima, eksplicitnim i implicitnim.
To „ovde“ mora biti uspostavljeno i štićeno i razvijano na osnovama imaginacije i odgovornosti koji zaslužuju bitno drugačiji status nego do sad. Pokušajmo da vidimo i razumemo zašto i kako.
1. HABITAT I NEUKORENJENOST
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice.
Kad si tu, neprestano misliš da moraš da odeš – a nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da moraš da se vratiš – a nikako se ne vraćaš.
Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati.
Kad si tu, neprestano misliš da ako želiš dobro sebi i svojoj deci, prijateljima, svojim najbližima, moraš što pre da odeš odavde – a nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da tebi nije mesto tu gde si sada i gde si manje zbunjen i sluđen i zabrinut nego tamo odakle si došao, ili čemu, čini ti se, pripadaš – a nikako se ne vraćaš.
Najpre, sve zavisi od zadatog ili izabranog okruženja – od toga gde i kad i kako neko živi. Moramo precizno znati o čemu govorimo kada govorimo o našoj kući i o našem odsustvu od kuće. Jer, neko živi u socijalizmu, a neko u kapitalizmu. Nije to isto. Neko živi u pozorištu, a neko u bioskopu. Nije to isto. Neko živi u Nemačkoj 1520. godine, neko u Nemačkoj 1941. godine, a neko u Nemačkoj 2011. godine. Nije to isto. Neko živi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto. Neko živi na netu, a neko na čistom vazduhu, na proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto. Neko živi u rudniku, a neko u iglou. Nije to isto. Neko živi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to isto. Neko živi u tenku, a neko u krevetu. Nije to isto. Neko živi u domu za nezbrinutu decu, a neko u vrtiću do popodne, kad ga roditelji vode kući. Nije to isto. Neko živi na naftnoj platformi usred okeana, a neko u metrou. Nije to isto. Neko živi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije to isto. Neko živi u državi, a neko u plemenu. Nije to isto. Neko živi u orbitalnoj stanici, u uslovima bestežinskog stanja, a neko svakog dana golim rukama okopava tvrdu zemlju, po žezi i po mrazu. Nije to isto. Neko živi u ljubavi, a neko u mržnji. Nije to isto. Neko živi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto. Neko živi u krizi, a neko u nirvani. Nije to isto. Neko živi u hotelu, a neko pod mostom. Nije to isto. Neko živi u veri, a neko u praznoverju, a neko u sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije to isto. Neko živi na berzi, a neko na šaci pirinča dnevno. Nije to isto. Neko živi u političkoj partiji, a neko nikad nije glasao na izborima. Nije to isto. I tako u nedogled. A opet, sve su to inostranstva. Nije to isto, ali je slično: nigde kod kuće – svuda i uvek u inostranstvu.
Gde ti živiš? – upitaj bližnjeg, upitaj sebe, pre nego započneš razgovor o domu i odsustvu, o domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuđosti, o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan čovek – jedan svet. Te milijarde svetova samo se delimično, čak samo rubno preklapaju, prožimaju, sporazumevaju, deluju – samo delimično i rubno. Stepen konfluencije je mali, bez kritične nosivosti. Najbolje što možemo da dosegnemo je, izgleda, ta razlivenost u uže ili šire mreže bez opazivog težišta i usmerenja. Stoga je najpre važno utvrditi u čemu svako od nas živi. Tek kad to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavršenosti i nestabilnosti habitata – tek tad sledi ispitivanje ambivalencije kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.
2. ŽIVOT JE INOSTRANSTVO
Život je čudesan, posut iskrama radosti, ali iskre bljesnu i nestvarno trepere nekoliko trenutaka na pozadini koja je tamna i bezdana, jer život je često i surov, liči na pustinju, ili na džunglu, ili na ratno polje. Prečesto, osećamo se u njemu usamljeni u uverenju, izgubljeni u neredu, zalutali, u neizvesnosti i nesigurnosti, bez oslonca, bez utehe, bez nedvosmislenog i garantovanog utočišta.
Skoro uvek je tu, bilo očevidno bilo prikriveno, osećaj neuklopljenosti, izrazitog ili blagog raskoraka, nesnalaženja, isključenosti, bola, prepreka, nerazumevanja, nikad potpune izvesnosti i sigurnosti, osećaj beizlaznosti, osećaj nemoći, osećaj neizdiferencirane ucenjenosti.
Rečju, to je osećaj straha. Ponekad, preti i neposredna opasnost, po život i po zdravlje i po porodicu i po prijatelje i po elementarno dostojanstvo, od sila koje nisu prirodne nego svesne, selektivne, ljudske.
Stoga je ipak najtačnije reći da se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo.
Osim toga, život ne može ne biti inostranstvo kad je okruženje vrtložno, neartikulisano, slabo, nedorečeno, a sam čovek utemeljen, artikulisan i pouzdan prema drugima i sebi.
3. TRI PRIČE, ČETIRI MUSLIMANA I BESTEŽINSKO STANJE
Ali problem na koji se očekuje da potražim odgovor, ukotvljen je na nižem nivou od jednačine život je inostranstvo. Na prvi pogled, problem je ukotvljen na nivou identiteta i nesravnjivih razlika koje otud proizilaze. Međutim, uveren sam da nije tako, jer svi su identiteti lažni, osim jednog: onog koji je garantovan odgovornošću.
Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadžbina. Samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lažne pretnje koje maskiraju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: siromaštvo, eksploatacija, klasne razlike, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno uništavanje prirodnih resursa, itd.
Države naše vrle svim silama se trude da kobajagi zaštite naša ugrožena tela ili naše ugrožene duše to jest identitete. A ništa ne čine da zaštite i unaprede jedino bitno: našu egzistencijalnu i socijalnu funkcionalnost, korisnost i svrhovitost, smislenu samoodrživost naših života. Koji, zato, ostaju u klopci i reprodukuju se kao trajno inostranstvo.
Ispričaću, brzo, tri priče, nasumice odabrane, aktuelne, u prilog ovome uvidu koji ne umem dovoljno da naglasim, samo pre toga da se izjasnim još i tome o čemu se od početka očekuje od mene da se izjasnim.
Svedoci smo kako najuticajniji evropski predsednici i premijeri (Sarkozi, Merkel, Kamerun, Berluskoni, na primer), kao i mnogi evropski parlamenti i zakonodavna tela (švedski, švajcarski, mađarski, na primer) sahranjuju rečima, odlukama i skandaloznim delima ideju i mit multikulturalnosti. Ali, to je, vidimo već i videćemo još jasnije – skandal bez skandala. Jer pravi skandal se odavno događa na mnogo dubljem nivou realnosti, na nivou morala i slobode. Ali, vratićemo se još na to, sad je vreme za najavljene tri skandalozne priče, paralelne, o ambivalenciji kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.
Priče su na temu „Kod kuće u inostranstvu“, a jedna je čak i na temu uspešne integracije. Priče su istovremene, događaju se pred našim očima, sad, deli ih samo geografski razmak od 5.000 kilometara, kosmički razmak od jedne svetlosne godine i mentalni razmak koji je nepremostiv.
Prva.
Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci žalili su se da tokom leta i kruženja na vasionskim orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani Meka, pošto su fizičke odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenjive. Klečanje je, na primer, nemoguće bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na zemlji, obično znamo gde je nebo, ali kad smo duboko u nebeskim sferama, ponekad ne možemo znati gde je zemlja. Zbog toga je izrađen Priručnik Muslimanskih obaveza u međunarodnim svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the International Space Station: Manual, koji je sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje Priručnika usledilo je nakon što je treći musliman lansiran u kosmos – sa velelepne rampe kazahstanskog kosmodroma u Bajkonuru – kosmonaut po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i to kao član ruske posade, ali prvi koji je u nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U Priručniku se, između ostalog, kosmonautima ovako savetuje: “Tokom ritualne molitve, ukoliko ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne možeš da stojiš, možeš da sediš. Ukoliko ne možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati kartograf Kemal Abdali, međutim, autoritet za pitanja teologije i strateške politike muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se koncentriše na molitvu,a ne na geografiju ili astronomiju. To što nema gravitacije ne znači da dužnosti i molitve upućene Alahu neće stići na odredište. Nije li, uostalom, i sam prodor u vasionu neka vrsta naše veličanstvene molitve upućene Svevišnjem? Četvrtom kosmonautu muhamedanske veroispovesti bilo je lakše tokom misije, zahvaljujući uputsvima iz Priručnika, kao i instrukcijama poput ovih uvaženog Kemala Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati. Bestežinsko stanje je inostranstvo, svemir je otadžbina. Put u kosmos i usrdnost molitve pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti, bez obzira na mesto gde se izvršavaju, bez obzira na neposredno socijalno-tehnološko okruženje, bez obzira na fizičko-biološke okolnosti pod kojima su zadani.
Druga priča.
Muža je izgubila pre dve godine. Njena je kasta nedodirljivih. Samohrana je majka, hrišćanka, radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga dana, sa komšijama i rođacima. Oko podne, kad sunce najjače bije, prijateljica je zamoli da odnese vode muškarcima na drugom kraju njive. Ona tako i učini, odlazi do obližnjeg bunara, zahvata vode u vedro. U jednoj ruci nosi vedro s vodom, u drugoj čašu od pečene gline. Prvi muškarac kome je prišla pije i zahvaljuje joj se. Drugi čovek odbije da pije iako je žedan, zato što je, kaže, voda prljava. Ona ga uverava da greši, da je donela svežu vodu sa bunara. On kaže da je voda prljava jer ju je ona dotakla, jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to, ona mu ponudi još jednom da se napije. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati. Ona misli da žeđ i voda ne zavise od njenog ili njegovog Boga i Proroka, ali ćuti, to ne izgovara. On je pita da li ona to osporava sure iz svetog Kurana i moć Alaha. Ona kaže da joj to ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne i napoji ga. On prosipa vodu i otera je. Sutradan, onaj čovek ovu ženu prijavljuje javnom tužiocu za bogohuljenje. Zakon o zaštiti protiv bogohuljenja na snazi je već trideset godina, ali se retko primenjuje. Kazne za prekršaje prema ovom zakonu su nemilosrdne. Ženu hapse i sude joj. Sud utvrđuje da je kriva i po zakonu joj se određuje najstroža kazna: smrt kamenovanjem. Dok je u zatvoru i čeka na izvršenje kazne, rođaci brinu o njeno sedmoro dece, sedam kćeri. U novinama pišu o njenom slučaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji. Pojedini intelektualci i političari zalažu se za njeno oslobođenje i za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna ličnost koja staje na čelo ove inicijative je guverner centralne i najmnogoljudnije pokrajine. Izvršenje kazne se pod pritiskom javnosti odlaže. Inicijativa za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja dobija na zamahu i pristalice su sve glasnije. Glasovi podrške stižu i iz inostranstva, sa mnogih strana. Guverner obilazi čitavu zemlju i drži govore, ne posustaje. Pri polasku na jedan miting šef njegovog obezbeđenja mu prilazi na parkingu i pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu niko ni ne pomišlja da spreči. Potom se atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na mestu događaja okuplja grupa od pedesetak ljudi, uglavnom žena, sa svećama i cvećem. Ali ispred zgrade policije u kojoj se nalazi atentator skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliču, za njih je on junak, svetac, mučenik. Ubica guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i maše. Sahrana guvernera protiče bez incidenata, ali uz vrlo jake mere obezbeđenja i prisustvo svih domaćih medija, elektronskih i štampanih, ali i uz nezapamćen broj novinara iz inostranstva. Debata o zakonu o zaštiti protiv boguljenja postaje ključno političko pitanje u zemlji. Mišljenja su suprotstavljena do isključivosti. Datum odloženog izvršenja kazne ženi osuđenoj na smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece, približava se. Prilikom premeštaja atentatora iz jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju ga laticama ruža. Put kojim se sporo kreće vozilo posut je cvećem. Izvršenje kazne se približilo sasvim. Niko više ne spominje novo odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.
Treća priča, najkraća.
Međunarodni mediji javljaju, pozivajući se na takozvane dobro obaveštene neimenovane izvore, da se bivši predsednik najveće svetske super-sile George W. Bush uplašio prošlog meseca i u zadnji čas odustao od putovanja u Švajcarsku na ekskluzivni samit svetske ekonomske i političke elite u Davosu, jer je postojao realan rizik da će biti uhapšen zbog optužbi za ratne zločine. Pominje se odgovornost za Irak i Avganistan, za mučenja zatvorenika u vojnoj bazi Guantanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima na tajnim lokacijama širom sveta. Da je Bush Junior otišao u Švajcarsku i da je uhapšen i da mu je suđeno i da je proglašen krivim i da mu je izrečena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom slučaju ne bi mogla da bude kamenovanje. Švajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji u slučaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni. Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se, izgleda, ne može ni misliti. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.
To su te tri priče, nabrzinu ispričane. Priče su istinite. Naizgled, sve tri su o dalekosežnim posledicama nesvodivih identiteta. Ali ne dozvolite da budete zavarani. Ma koliko strašno izgledale, te pretnje su lažne. To su maske – grozne, svakako, ali ipak maske. Šta se skriva tim maskama od nas? Nije na odmet da ponovim, i da dopunim: samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lažne pretnje koje sakrivaju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: implicitno nametanje nemoralnih vrednosti, siromaštvo, ekonomska eksploatacija, klasne razlike, socijalna i pravna neravnopravnost, neprestani ratovi, neprestana glad i neprestane bolesti, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno uništavanje prirodnih resursa, neproduktivnost i kontradiktornost zakona i pravosuđa, latentna ili čak eksplicitna isključivost verske predanosti itd.
Jedinstven komentar ove tri poučne priče, kao što sam već nagovestio, glasi: lažne pretnje skrivaju temeljnu unutrašnju opasnost – ono zbog čega sopstvene živote doživljavamo kao inostranstvo.
4. JEDINI LEGITIMAN IDENTITET
Balkan je tokom svoje istorije, kao i u savremenosti, platio najveću cenu da bi dokazao kako ne postoji to što nazivamo identitetom. Identitet osoba – ljudi ili grupa ili nacija – nije činjenica, nego funkcija dominantnog poretka – socijalnog, ekonomskog, političkog i simboličkog. Mi ovde smo – evo onog „ovde“ na koje se poziva Marlena Haushofer – na najbolniji način naučili tu lekciju. Ako smo je uopšte do danas naučili.
Tu lekciju je lako dokazati. Na primer, u bivšem SSSR i u bivšoj SFRJ i u bivšoj socijalističkoj Rumuniji i u bivšoj socijalističkoj Bugarskoj i u bivšoj socijalističkoj Albaniji i u bivšoj socijalističkoj DDR i u bivšoj itd. – devedeset odsto populacije izjašnjavalo se da su ateisti. Samo dvadeset godina kasnije, devedeset odsto populacije u svim tim zemljama izjašnjavaju se da su vernici. Isti ljudi, spremni da daju život i uzmu tuđi u ime odbrane identiteta u koji se kunu kao u nešto najsvetije i najrođenije i najdragocenije – samo koju godinu kasnije spremni su da daju život i uzmu tuđi u ime odbrane potpuno suprotnog identiteta – potpuno opozitnog, potpuno nepomirljivog sa onim donedavnim – novog identiteta u koji se kunu kao u nešto najsvetije i najrođenije i najdragocenije. Kako je to moguće? Šta se desilo?
Ništa naročito. Promenio se sociosimbolički poredak, stari je otišao u istorijski otpad, a novi ga je nasledio. A novom poretku za njegovu reprodukciju potreban je novi identitet. Pre, poretku su bili potrebni ateisti i imao je ateiste. Sad, poretku su potrebni vernici i ima ih. Funkcionalno opravdan identitet automatski se uspostavio i prožeo sve ljude i sve odnose koji postoje u poretku. I opet, identitet se prihvata kao nepobitna materijalna, objektivna činjenica. A identitet nije činjenica, nego iskonstruisana i nametnuta fikcija. Samo su posledice te fiktivne konstrukcije stvarne. Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadžbina. Čovek može da bira između dve realnosti: ili odgovornost kao jedini legitiman identitet ili posledice identiteta, takve kakve su, kao što smo videli iz triju istinitih priča, nasumice odabranih.
5. RAZDVOJENO I ZAJEDNO
U jednom svetu pojedinac se udaljava od zajednice, a u drugom se utapa u zajednicu. U jednom svetu vlada kultura kontrole uverenja, a u drugom vlada kultura kontrole posledica uverenja. U jednom svetu sprovode se procedure kontrole i podele vlasti, a u drugom vlast je neograničena i bez ikakve kontrole. Jedan je svet postsekularan, a drugi je još uvek predsekularan. U jednom svetu ljudima se agresivno nameće bezbrižnost permanentne zabave i obaveza permanentne potrošnje, a u drugom se ljudi agresivno drže u siromaštvu i u neprestanoj brizi za sveto kroz strahopoštovanje prema tabuima. U jednom svetu u toku je demografska eksplozija, a u drugom demografska implozija.
Ali nije malo ni onog zajedničkog ovim naizgled nekompatibilnim svetovima. Zajednička im je ta potpuno nerazumna ambicija – patološka, rekao bih – globalnog širenja, bezuslovnog važenja i večnog trajanja.
Zajednička im je zamena realnih potreba neprekidnom lavinom indukovanih želja. Zajednička im je i bezočna javna manipulacija raznim aspektima privatnosti: veroispovest, roditelji, deca i porodica, seksualna orijentacija i praksa, ljubavne veze i zajednice, krv i krvne veze, zdravlje i bolesti, začeće i smrt (npr. pitanje nastanka ljudskog bića i pitanje eutanazije), maternji jezik i zavičaj, kulturne preferencije i način života (tzv. životni stilovi), šta čitamo i šta pretražujemo na internetu, sa kime komuniciramo, šta i koliko gledamo na televiziji, šta i koliko kupujemo i kakvo nam je stanje na bankovnom računu itd. Zajednička im je bestidna mistifikacija i zamena fiktivnog i naturalnog, individualnog i kolektivnog, racionalnog i iracionalnog itd. Zajednički im je privid stanja i odnosa bez odgovornosti, jer se odgovornost na sve moguće načine odlaže, relativizuje, amnestira i abolira. A pored hronične insuficijencije odgovornosti, zajednička im je hronična insuficijencija imaginacije.
6. INTEGRACIJA JE MOGUĆA
Potrebno je biti revolucionaran.
Potrebno je biti nepristrasan, a ne biti ravnodušan.
Potrebno je saosećati, potrebno je učestvovati a ne samo posmatrati, potrebno je preuzeti deo tereta.
Potrebno je biti mudar. Kao u onoj istinitoj priči o muslimanskim kosmonautima u bestežinskom stanju. Potrebno je, dakle, razumeti. I hteti. I činiti.
Navešću još dva slavna primera, meni posebno inspirativna.
Bern, 1905. godine.
Mileva Ajnštajn zastaje za trenutak sa kucanjem:
– Ali Alberte dragi, ovo su potpuno ista ispitna pitanja koja si zadao studentima i prošle godine.
– Tačno – uzvrati Albert – Ali promenio sam odgovore.
Ovo je vrlo dobar primer kako biti revolucionaran, zar ne? Jedina mu je mana što ga je teško slediti. U svakom slučaju, naša pitanja su ista i već predugo se vrtimo u krug, ne vidimo izlaz. Kad smo tu, neprestano mislimo da moramo da odemo – a nikako ne odlazimo. Kad nismo tu, neprestano mislimo da moramo da se vratimo – a nikako se ne vraćamo.
Sledimo Ajnštajnov primer. Promenimo odgovore. Promenimo paradigmu. Neka na istorijsko mesto epohe vladavine zakona stupi epoha vladavine odgovornosti.
Drugi slavni primer pokazuje kako biti saosećajan, kako se može ne samo posmatrati nego i učestvovati, da bi se razumelo. Dakle, kako biti istinski mudar.
Jasna Poljana, 1837. godine.
Nana se opekla na šporetu i devetogodišnji Lav je brižno zapita:
– Nanočka, mila, boli li?
– Boli li? – kroz zube odgovara nana – Probaj sam, pa ćeš videti.
Lav pogne glavu, odmakne se od voljene nane. U tri koraka bio je uz peć. Tamna ploča od grubog livenog gvožđa crvenkasto se sjaji po sredini i topi vazduh nad sobom.
Dečak uze kutlaču, zahvati kipuće supe iz lonca i prospe po ruci.
7. SLIČNOST I SLOBODA
Evo formule za pokušaj integracije zasnovan na imaginaciji: sličnost, a ne identitet. Garancija svake i bilo čije različitosti i osobenosti i nesvodivosti, paradoksalno – ne može biti u identitetu, nego u sličnosti. Samo različite stvari, ljudi, kulture, pojave, događaji, pojmovi – mogu biti slični. Jedino identično ne može biti slično. Jedino identično ne može biti različito. Morali bi da težimo sličnosti, a ne identičnosti.
A sličnost je, pritom, u ekskluzivnom domenu i kompetenciji uobrazilje. Otkrivanjem sličnosti stvara se novi imaginarijum. Otkrivanjem sličnosti stvara se srodnost. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnuim identitetima događa se dezintegracija, događa se nerazumevanje, događa se nepomirljivost, događaju se konflikti. Otkrivanjem sličnosti događa se razumevanje, događa se integracija.
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice. Život je čudesan, ali surov. Stoga se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo. Ali zato imamo dva nepobediva saveznika, dva nepobediva oružja, ili dva veličanstvena oruđa koja nikad ne izneveravaju: uobrazilju i odgovornost. Uobrazilja i odgovornost su garanti naše neustrašivosti. Uobrazilja i odgovornost su dve strane istog neprocenjivog novčića, a tom neprocenjivom novčiću ime je sloboda.
Ko nema mašte nije slobodan, ostaje zarobljen zadatim. Ko nije odgovoran, nije slobodan. Jer odgovoran čovek može biti samo slobodan čovek. Ako nemamo slobodu – ne možemo biti odgovorni. I najvažnije: ako postupamo neodgovorno, ukidamo sopstvenu slobodu. Zato je naša spremnost i raspoloživost za odgovornost garant i merilo naše slobode. Biti odgovoran čini presudnu razliku između podanika i građanina. Istrajavanjem na odgovornosti stvara se srodnost. Istrajavanjem na odgovornosti događa se integracija.
Biti slobodan: moći zamisliti zajedništvo zasnovano na odgovornosti. I moći odgovoriti toj zamisli u razumevanju sebe i drugih i sveta – u svakom izboru, u svakoj odluci, u svakom postupku, u svakoj reči i predstavi, u svakom odnosu prema svetu, prema drugima i prema sebi. To nije teško – naprotiv, uzbudljivo je i blagorodno, jer osećaj slobode čini stvarnim. Nema ničeg uporedivog s tim osećajem.
Samo oni koji žive u slobodi mogu da kažu: nigde u inostranstvu – svuda i uvek kod kuće.
Nema alternative. Moramo biti slobodni. Kakav divan i strašan paradoks.
Esej napisan na poziv i zadatu temu: “Kod kuće u inostranstvu – pokušaj integracije”, za berlinski časopis SPRITZ (SPRACHE IM TECHNISCHEN ZEITALTER); preveden na nemački i objavljen u broju 198, juna 2011, pod naslovom “Das Leben ist Ausland”.
COMMENTS