photo - Édouard Boubat
ZADIE SMITH
ELEGIJA O GODIŠNJIM DOBIMA
Postoji naučni i ideološki jezik za ovo što se dešava sa klimom, ali nema mnogo intimnih reči o tome. Da li nas to iznenađuje? Kad za nečim žale, ljudi obično koriste eufemizme; i oni krivi i oni posramljeni. Najmelanholičniji od svih eufemizama je „novo normalno“. „To je novo normalno“, pomišljam dok se voljeno stablo kruške, preplavljeno, odvaja od zemlje i prevrće. Železnička pruga za Kornvol nestaje u bujici – novo normalno. Ne možemo čak ni reč „nenormalno“ da izgovorimo naglas, jer nas podseća na ono što je izgubljeno. Lakše je zaboraviti ono što je bilo normalno: postepenu smenu godišnjih doba čije prelive samo pesnici znaju da cene.
Bolno je prisećati se onoga „što je nekada bilo“. Još nezapaljeni štap vatrometa u suvoj, smrznutoj zemlji. Uživanje u prizoru ledene pokorice na božikovini, na putu do škole. Odlazak u dugu šetnju posle Božića po zimskom suncu: čitavi fudbalski tereni koji krckaju pod nogama. Hladni aprilski pljuskovi, vimbldonska toplina. Julska venčanja koja su mogla da računaju na lepo vreme. Mogućnost da izgoriš na suncu u Glastonberiju. Makar je avgust, kažemo jedni drugima, još uvek vreo – u Kornvolu, ako ne na karnevalu. Dobro je jedino to što će se Škotlanđani malo zgrejati pre nego što se spakuju i odu.
Možda ćemo se navići na ovu novu Englesku i poput najmlađih i novopridošlih – početi da verujemo da je april vreme za šorc i sandale, ili da se Nova godina tradicionalno najavljuje biblijskim poplavama. Kažu da će se leptiri pojavljivati u novim oblastima i da će ptice dolaziti ranije i odlaziti kasnije – možda će to biti zanimljivo i novo, a ne nužno gore. Možda ulepšavamo prošlost! Temza se nije zaledila već nekoliko generacija, a san o belom Božiću je samo kolektivna dikensovska obmana. Osim toga, nije li ovo oduvek bila kišna zemlja?
Neverovatno je kojim sporednim putevima je ljudski um u stanju da krene da bi izbegao autoput sa četiri trake. Engleska nikada nije bila toliko kišna kao u svojim čuvenim romanima i kao što misle naši američki rođaci. Vreme se promenilo, još uvek se menja, a sa njim odlaze i mnoge naizgled male stvari – sasvim nevezane za pruge i kuće, poslove i konkretne živote. Mislili smo, na primer, da ćemo uvek moći da pronađemo ježa u nekom kutku londonske bašte, da ga podignemo, rasklupčamo i pokažemo ga svojoj deci – ili da odemo na piknik i gledamo debelog bumbara kako šeta po rubu otvorene tegle sa džemom. Svaka zemlja ima svoju verziju ove lokalne tuge. (I svaka zemlja ima svoju verziju naših rasprava o uzrocima. Klimatske promene ili automobili? Klimatske promene ili sajtovi sa mobilnim telefonima?) Pominjanje sitnih gubitaka smatra se nepristojnim, oni kao da nisu vredni pomena – u poređenju sa vizijama apokalipse koje nam predstavljaju klimatolozi i filmski reditelji. A tu je i većina ljudi koja ne veruje da se blio šta strašno događa.
Iako je mnogo oštrih reči izgovoreno o detinjastoj reakciji javnosti na predstojeće vanredno stanje, mene ona ne čudi. Teško je neprekidno misliti na apokalipsu, naročito ako ujutru nameravate da ustanete iz kreveta. Ali ne uočava se koliko je naša reakcija emotivna. Da nije, čitava debata bi izgledala drugačije. Možemo lako zamisliti, na primer, svet nemilosrdnih pragmatičara koji kažu: „Vrlo dobro znam šta će se desiti, ali baš me briga za unuke; brinem za sebe, za svoje akcionare i kinesku konkurenciju“. I zaista, neki ljudi baš to i kažu, ali ređe nego što bi se očekivalo.
Još jedan odgovor, naizgled prirodan, jeste povezivanje dubokog verskog osećanja sa ekološkom zabrinutošću, jer oni koji smatraju da je zemlja divan božji dar bi svakako, racionalno, trebalo da najviše brinu za njeno očuvanje. I takvih ima nekoliko, ali opet ni upola onoliko koliko bi se očekivalo. Umesto toga, dokazima se „veruje“ ili se oni „poriču“, kao da su naučni radovi luteranski spisi zakucani na vrata crkve. U Americi je otkrivena rupa u božjem zakonu koja se odnosi na hijerarhiju: tvrdi se, pošto je On postavio ljude iznad „stvari“ – iznad životinja i biljaka i okeana – da možemo čiste savesti pustiti da sve te stvari odu dođavola. (U Engleskoj je tradicionalna hrišćanska ljubav prema zemlji lakše pretvorena u ekološku svest o zemlji, naročito među aristokratijom u čijem su posedu tolika imanja.)
Ali mislim da uzrok pretvaranja pitanja nauke u pitanje vere nije u čistoj gluposti. Vera obično podrazumeva emotivnu komponentu: to je prerušena želja. Naravno, kod naših vođa iza politizacije problema klimatskih promena leži pre svega cinizam, i to ekonomski motivisan, ali mi ostali se rukovodimo nekom vrstom potrage za izgubljenom nevinošću. Jer obe „strane“ se osećaju krivima, pune su samoprekora – onoga što je Martin Ejmis jednom nazvao „sramotom roda“ – i to projektujemo napolje. To napaja sitničavi gnev naših rasprava, čak i usred krize.
Za vreme uragana Sendi spustila sam se petnaest spratova, u poodmakloj trudnoći, po mraku, samo da uhvatim bežični signal da bih poznaniku koji ne veruje u klimatske promene mejlom poslala ovaj novi dokaz njegovog idiotizma. Dovoljan je jedan polarni vrtlog – malo hladnog vazduha koji spusti temperaturu – da vam se inboks napuni slavodobitnim mejlovima od desničarskih rođaka – kao da je sve ovo igra i da je jedino pitanje da li ste vi ili vaš ludi ujak sa Floride „paničar“ ili „realista“. Za to vreme na Jamajci, gde je Sendi napravio prvo klizište, sve su češće tropske depresije, oluje, uragani, suše i klizišta i za Jamajčane to više nisu puke ontološke rasprave.
Spevajte elegiju za vodom odnete! Za životne cikluse, za močvare, kuće, ljude – za čitava ostrva ljudi. Prvi put, drugi put, gotovo! Ali ne još. Apokalipsa se uvek odlaže za budućnost – ako ne živite na Mauricijusu ili na Jamajci, ili u mnogim drugim rizičnim zemljama. Prema najnovijim izveštajima, „ukoliko emisija štetnih gasova ostane nepromenjena“ situacija bi mogla da postane zaista ozbiljna oko 2050, baš kad moja unuka bude slavila svoj sedmi rođendan. (Budući unuci često se prizivaju u ovakvim elegijama.) Ponekad je globalna, ponavljačka priroda ove elegije toliko zamorno tužna – i toliko odsečena od svakog pokušaja smislenog delovanja – da iz elegičara prosto izbija fatalistička liberalna svest natopljena istim perverznim priželjkivanjem apokalipse kao kod evangelista koje navodno preziremo.
Nedavno smo mogli da vidimo kako obe strane čulje uši da čuju optimističke argumente tehnokrata. Nekako smo prešli sa razgovora o borbi i preokretu na diskusiju o hvatanju i skladištenju ugljen-dioksida i visokim priobalnim bedemima, generatorima na krovovima i pripremama za težak period. Sukobljene strane spojile su se u porazu. Jedni drugima kažu: „Jeste, možda bi bilo bolje da smo drugačije razgovarali, nekad, ali sada je prekasno, sada moramo da se snalazimo sa onim što imamo.“
To će sigurno čudno zvučati mojoj sedmogodišnjoj unuci. Ne verujem da će mi oprostiti, ali možda će za nju biti korisno da stekne uvid u ovo stanje svesti, makar samo da bi razumela. Šta da joj kažem? Nastavnici će joj već objasniti da je ono što se dešavalo sa vremenskim uslovima 2014. bila neugodna istina, finansijski, politički – sve što je savršeno očigledno i sada. Neki globalni pokret mogao je da tu istinu iznese na videlo, bez obzira na cenu. Moja unuka će želeti da zna zašto je tom pokretu trebalo toliko vremena da se materijalizuje. Tada ću joj možda reći: slušaj, moraš da shvatiš da smo upravo bili prošli kroz čitav vek relativizma i dekonstrukcije, gde nam je rečeno da su naši najdraži principi ili neizvesni ili samo predmet pukih želja, i da je od nas traženo da prihvatimo da ništa nije esencijalno i da se sve menja – to nam je pomalo oduzelo snagu.
Ali takođe ne treba smetnuti s uma da o neophodnim uslovima našeg života – stvarima koje nam izgledaju nesporno tačnima – ne raspravljaju samo fizičari i filozofi već da one postoje, iracionalno, i u glavama nas ostalih, možda kao intelektualno zanemarljive, ali trajne činjenice. Klima je bila jedna takva činjenica. Nismo verovali da može da se promeni. To jest, oduvek smo znali da možemo mnogo da naškodimo planeti, ali čak ni najdrskiji među nama nisu verovali da ćemo ikada moći da iz osnova promenimo njen ritam i prirodu, kao što dete koje čitav dan vrišti na svog oca ipak ne očekuje da će on na kraju pasti na kuhinjski pod i zaplakati. Mislite li da će mi ovo dati neke poene kod (već pomalo zamorne) buduće unuke. Nisam baš sigurna.
O, šta učinismo! To je biblijsko pitanje, i izgleda da ne možemo da izađemo iz poznatog – u osnovi verskog – začaranog kruga srama, poricanja i samokažnjavanja. Zato (reći ću svojoj unuci) apokaliptični scenariji nisu pomogli – užasna istina je da nas je apokalipsa duboko, istorijski privlačila. Na kraju je jedino što je moglo da nam uključi prekidač u glavama bio intimni gubitak stvari koje smo voleli. Kao kada su se godišnja doba promenila na našem voljenom malom ostrvu, ili kada je nestala struja na petnaestom spratu, ili kad sam onog dana početkom jula otišla u italijansku baštu sa njenom vlasnicom, ženom od osamdeset i nešto godina, i kada sam videla spaljenu žutu zemlju i usahle ruže, i čula nešto što samo starci priznaju – ovako nešto nikada nisam videla – i shvatila da moje elegično pitanje šta učinismo postaje praktično šta možemo da učinimo?
The New York Review of Books, 03.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
COMMENTS