ZLATKO JELISAVAC
LABIRINT S MINOTAUROM
"Strašno je važno da ostane trag, snažan i dubok, za one ljude koji dolaze"
(Schindlerov lift, Darko Cvijetić, Sarajevo 2018.)
Bio sam skorih dana i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: “Crni su im konji, crne potkovice.” (Branko Ćopić – Bašta sljezoove boje)
Danilo Kiš je pisao da se oduvek plašio fikcije u svom književnom radu… Zato je Kiš, kao i Andrić, voleo da se poziva na stvarna dokumenta, realne ličnosti, istinite događaje i sl. Sama književnost kao takva, predstavlja transcendenciju od stvarnog i zato je ne treba dodatno odvajati i postavljati iznad realnosti, što opet ne znači da književnost ne prevazilazi ono stvarno ili se pak ne izdiže iznad onog što je banalno, svakodnevno, životno.
Sa “lirskim” skokovima u književnosti valja biti oprezan, umeren i disciplinovan kako se ne bi ovaj skok pretvorio u stilske vežbe ili pak u “pulp fiction”. No, i ovo izvorno pozivanje na realne događaje ili ličnosti mogu biti predmet fikcije i namernog izvrgavanja stvrnosti, kao što je to radio Borhes ili Umberto Eko, ili kod nas Basara, koji su se namerno pozivali na “apokrifne” spise i nepostojeće izvore, što ne predstavlja samo puku potrebu da se obesmisli ono stvarno već, pre svega, znači slobodan umetnički čin, delo Tathandlunga ili one Fihteove slobodne delatnosti koja ne želi da se obaveže na Tatsache – činjenice svesti i stalno se trudi da probije granice realnog.
No, ima i one književnosti koja se drži krvavo-realnih događaja i predstavlja se više kao neka umetnička fenomenologija(Babelj, Čehov), ako tako može da se kaže, nego što bi to bio realizam ili naturalizam. Književnici ovog “modela” trude se da opišu događaje a da ne učestvuju u njima, žele da se piščeva prisutnost što više potisne u pozadinu a da sami događaji progovore sopstvenim jezikom.
Da, ovakvi pisci su kao “foto reporteri” čija dela govore za sebe, to jeste progovaraju iz događajnosti i daju joj pečat fenomena ili onoga što se po-javljuje u samim događajima.
Upravo na tragu ove umetničke fenomenologije se našao pesnik Darko Cvijetić koji je napisao roman Schindlerov lift…
Ako ste čitali pesme Darka Cvijetića sigurno ste se uverili da on uvek piše o stvarnim događajima. Ma koliko to čudno izgledalo, Darko, jednostavno, tako piše – njegova poezija je svojevrsna faktografija ratnog zla ogoljenog do kostiju.
Nije naš pesnik poratni pisac, a ni predstavnik tzv. izgubljene generacije koja progovora “između dve bitke”, ne, on se sa ratom nosi predstavljajući nam zlo iz prve ruke, iz rova, sa fronta, iz rana i ludila. Ništa pesnik ne izmišlja, on sa ratom živi kao sa prisustvom od kojeg ne može i ne želi pobeći.
Tako je i njegov roman Schindlerov lift svojevrsan dnevnik zla koje se stvarno desilo u jednom gradu, u kome pesnik živi, kome je i posvetio ovaj roman, od naslova do poslednje reči. Radnja romana je svedena na mikrosvet jedne zgrade – Crvenog solitera u Prijedoru, a glavni akter romana je lift u zgradi. Sudbine svih stanara u soliteru su nerskidivo vezane za njihovog “Schindlera” i upravo ove sudbine Darko upliće, u svom romanu, u jedan čudesan svet gde je rat epicentar svih zbivanja, bilo da su ovi događaji vezani za predratnu prošlost, samo vreme ratovanja ili pak za postratno doba.
I pesnik živi u Crvenom soliteru tako da je i njegova “priča” neraskidivo vezana za ostale u ovom dnevniku događaja ili doživljaja jednog lifta. Dok čitate Darkov roman i sami postajete deo ove priče, kao da ste i vi ušli u Šindlera – osetite onaj otužni vonj starih liftova, pritiskate dugme i krećete na nezamislivo putovanje.
Šindler je ponekada samo običan lift u kome se prevoze ljudi i stvari, a onda postaje svedok tragičnih sudbina, zločina, ratnog očaja, pa i direktni izvođač zločina jer je odgovoran za smrt jedne devojčice… I opet, ponavljam, pesnik nije ništa izmislio, sve se događa upravo onako kako je i opisao u svom romanu. Vozite se u liftu i Darko vam priča Šindlerove priče, a onda stanete na nekome spratu gde vam pesnik objasni ko tu sve živi ili je živeo i kakav je događaj vezan za taj deo solitera. I šta tu sve nema…
Samoubica, ratnih zločinaca, običnih ljudi koji beže od užasa, ostavljenih i usamljenih ljudi, zaboravljenih i onih koji bi voleli da ih zaborave, ratnih invalida, majki koje čekaju svoju decu ubijene u ratu… Svi akteri romana su ljudi sa imenom i prezimenom, to jeste stanovnici su Crvenog solitera, i ovaj deo pesnikove faktografije je možda najautentičniji – to su stvarni ljudi od kojih dobar deo i sam poznajem jer sam odrastao u istom gradu kao i Darko.
Nikog pesnik nije izmislio, kao što je svaka priča istinita tako su i akteri ovih priča stvarni, od krvi i mesa i ne pripadaju samo “mašti”pisca – toga kod Darka nema. Pesnikova fenomenologija događaja je ubitačno jasna i tu nema mesta patetici i weltschmerzu, samo što morate naći načina da se izborite sa ovom navalom po-java inače se može desiti da zalutate u Crvenom soliteru i da vam se škripa i zujanje starog lifta zauvek presade u dušu.
Takav je Schindlerov lift… Takav je naš pesnik koji je napisao roman-svedočanstvo o ratu kakav još niko nije napisao, ja ga barem nisam pročitao. Nije to velik roman obimom, pročita se za jedno popodne – tako mi rekao pesnik… Čitao sam ga dve nedelje i ne znam da li bi se opet usudio. I nije to toliko zbog strašnih događaja koje nam Darko opisuje u romanu ili stvarnih ljudi koji su akteri ovih događaja, više “poražava” pesnikova iskrenost, hrabrost i istinitoljubivost koja je stvarni fenomen i vrednost za sebe.
Ovako pišu samo oni koji se ničega i nikoga ne boje… Ovako pišu oni koji ne predstavljaju samo savest svog vremena ili mesta već koji se ne plaše da plate cenu iskupljenja –i za žrtve i za zločince. Teško je to i neshvatljivo breme koje je Darko delom opisao i u svom romanu Schindlerov lift… Kažem delom jer ne smemo zaboraviti na njegovu poeziju bez koje ne bi ni bilo ovog romana.
P.S.
„Strašno je važno da ostane trag, snažan i dubok, za one ljude koji dolaze, koji će gledati u ovu santu leda od zgrade… Labirint s Minotaurom, čiji povratak uz klupko vodi izravno u grob.
(Darko Cvijetić)
via - http://www.autonomija.info/labirint-s-minotaurom.html?fbclid=IwAR2ZC-mXXqFkqYoikhwV--mVCkb5I4r5Wp5lbBKnq6YMNqXPlJQBjh1JY0Y
COMMENTS