LETO


Mesec je pun i apostoli su se konačno raspršili i neće opet doći. Oluja besni, munja udara u krstine žita, severac duva, biće skupoća, na proleće će skočiti cena žita. Na livadi pored varoši uhvati me pljusak, papiri mi pokisnuše, jedino ostade: “Ne budi begunac života!”

Leto je, u sredini dan svete Ane, bake Isusove. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, “varoš je kopija uveličane žene” (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.

Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše, tu je i boli, to ćeš izdržati. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Dogodi se da nedostatak dobra, radosti ne jaska. Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš?

Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, mesto je solarnog principa, tada ti je najbliže.

SRNA 


Skidamo prštave listove s glavice kupusa, u međuvremenu teleksima se prenosi po svetu vest: "okončano je razdoblje čuda". 

Okončano je zahvaljujući svemirskom brodu-robotu Vojadžer-2, jer danas već astronomi mogu da proučavaju plavi Neptun, osmu planetu, na snimcima koji stižu iz ogromne daljine. Moja kći zamišljeno okreće preostalu glavicu kupusa: "Nešto krije u sebi, uzalud mu listove skidamo, tajnu mu ne nalazimo... Tajanstveni kupus".

Razdoblje čuda nije okončano. Vojadžer uleće u Sunčev sistem i nestaje. Robot je poslat da reši tajne mašte, ali ne može da utvrdi ništa više ni bitnije od mašte: "jedna granična planeta je zelenkastoplava". Fakti ne pobeđuju maštu koja „ostaje verna nečemu o čemu se ne može raspravljati” (Česterton). Tajni kupusa o kojoj ništa ne znamo.

Srna prilazi ogradi, jede nam s dlana. Noge joj duge i tanke, papci maleni i šiljati, na riđastoj dlaci cvetaju belo-žute pegice. Njena meka i topla njuškica miluje naše ruke. I u ropstvu je slobodna. Čim nestane kupusa, uzmiče i krupnim, toplim očima motri, čije bi značenje moglo biti: pitomo sam nepripitomljiva. 

U lovu se krije jedan elemenat obučavanja po kojem lov uči političke vođe i njihove potčinjene kako treba hladno sačekati i odmereno povući oroz kada s čeke primete "divljač".

Prema proročanstvu, Agamemnonovu kćer Ifigeniju treba žrtvovati, jer drugačije neće prestati bezvetrica koja sprečava polazak ratnog brodovlja. 

Slika koja prikazuje scene žrtvovanja ovekovečena je na zidu jedne kuće u Pompejima. Ifigenija očekuje smrt iz ruku izvršilaca – Odiseja i Diomeda. Žrtva nikada neće saznati zašto je žrtvovana... Ova priča se završava hepiendom. Artemida u poslednjem trenutku žrtvu zamenjuje košutom. 

Brodovlje može da krene, i biće žrtava. 








 Preveo Sava Babić

Objavi komentar Blogger

 
Top