GILLES DELEUZE
O ČETIRI PESNIČKE IZREKE
na koje bi se mogla sažeti kantovska filozofija
1.
Prva je velika izreka Hamleta: ”The time is out of joint”! Vreme ”out of joint’‘, to su takođe vrata van šarki. Šarke su osa oko koje se vrata okreću. ”Cardo”, na latinskom, naznačuje podvrgavanje vremena upravo glavnim (kardinalnim) tačkama kud prolaze periodična kretanja koja ono meri. Dok vreme ostaje u šarkama, dotle je ono podvrgnuto kretanju: ono je mera kretanja, interval ili broj. Tako u antičkoj filozofiji. Ali vreme van šarki označava preokret odnosa između kretanja i vremena. Sada se kretanje podvrgava vremenu. Sve se menja, uključujući i kretanje. Menja se lavirint. Lavirint više nije krug, ili spirala na koju se prevode njegove zamršene staze, već nit, prava linija, zagonetnija što je prostija, neumitnija: kako Borhes veli, “lavirint sastavljen od jedne jedine prave linije, nedeljive, neprekidne”. Vreme se više ne odnosi na kretanje koje ga meri, već se kretanje odnosi na vreme koje ga uslovljava: to je prvi veliki kantovski okret, u Kritici čistog uma.
Vreme se više neće određivati putem sukcesije, jer se sukcesija jedino tiče stvari i kretanja u vremenu. Ako bi samo vreme bilo sukcesija, trebalo bi da se ono nastavi u nekom drugom vremenu, do u beskraj. Stvari slede jedna drugu u različitim vremenima, ali ali su takođe simultane u istom vremenu, i ostaju unutar nekog vremena. Više nije pitanje odrediti vreme sukcesijom, niti prostor simultanošću, niti trajnost večnošću. Trajnost, sukcesija i simultanost su oblici i odnosi vremena. Odsad, ne samo da se vreme ne može odrediti sukcesijom, nego se ni prostor ne može odrediti koegzistiranjem. Biće potrebno da oboje, prostor i vreme, nađu sasvim nova određenja. Sve što se kreće i menja je u vremenu, ali se samo vreme ne menja, ne kreće se, kao što nije ni večito. Ono je oblik svega što se menja i što se kreće, ali je taj oblik nepokretan i nepromenljiv. Nije večiti oblik, već upravo oblik onoga što nije večito, nepokretan oblik kretanja i menjanja. Takva autonomna forma izgleda da obrazuje duboku zagonetku: ona iziskuje novu definiciju vremena, ono što će Kant morati da otkrije ili stvori.
2.
“Je est un autre“: “Ja je neko drugi”. Ova izreka Remboova kao da je izraz drugog jednog vida kantovskog preokreta, još uvek iz Kritike čistog uma. Taj je vid najteži. U stvari, Kant objašnjava da je samo Jastvo u vremenu, pa stoga ne prestaje da se menja: to je jedno pasivno ili receptivno Jastvo, izloženo promenama u vremenu. Ali, s druge strane, Ja je čin koji ne prestaje da obavlja sintezu vremena, i onoga što se odvija u vremenu, raspoređujući svakog trenutka sadašnjost, prošlost, budućnost. Ja i Jastvo su time podeljeni linijom vremena koja ih stavlja u odnos, ali pod uslovom jedne temeljne razlike. Na taj način moje postojanje nikad ne može biti određeno kao postojanje jednog aktivnog i spontanog bića. Ne može se reći s Dekartom: “Mislim, dakle, jesam, jesam stvar što misli”. Ako je tačno da je Ja mislim izvesna determinacija, time se pretpostavlja i jedno neodređeno postojanje (Ja jesam). Ali ništa nam još ne kaže u kojem se obliku to postojanje može determinisati ovim Ja mislim: ono je jedino odredljivo u vremenu, u obliku vremena, dakle kao postojanje jednog pojavnog, receptivnog i promenljivog ja. Sebe stoga ne mogu da ustanovim kao jedinstven i aktivan subjekt, već kao jedno pasivno Jastvo koje sebi predstavlja jedino delatnost sopstvene misli, to jest Ja kao neko Drugo koje ga podstiče. Odvojen sam od sebe oblikom vremena, a ipak sam jedan, jer Ja nužno podstiče(m) ovaj oblik obavljajući sopstvenu sintezu, i jer je Ja nužno aficirano kao sadržina u ovom obliku. Oblik onog odredljivog utiče da određeno Ja predstavi sebi to određenje kao neko Drugo. Reč je o dvostrukom okretanju ovog Ja i ovog Jastva u vremenu koje ih stavlja u uzajamni odnos, gura jedno k drugom. Reč je o toku, niti vremena.
Na određen način, Kant ide dalje od Remboa. Jer Remboova izreka, “Ja je neko drugi”, bizarno upućuje na aristotelovski način mišljenja: “Nije važno za drvo koje se pokaže da je violina,… nije do bakra ako se probudi kao truba…” Za Remboa je, dakle, reč o određujućem obliku stvari ukoliko se ona razlikuje od materije u kojoj se otelovljuje: kalup kao kod Aristotela. Za Kanta je reč o obliku vremena uopšte, koji razlikuje čin onog Ja i Jastvo kojem se taj čin pripisuje: beskrajna modulacija, a ne više kalup. Time vreme prelazi u unutrašnjost subjekta da bi u njemu razlučilo Ja od Jastva. Ono je oblik u kojem Ja podstiče Jastvo, to jest način na koji duh sam sebe aficira. U tom smislu se vreme poput nepokretnog oblika, koji se ne može više odrediti kao prosta sukcesija, pojavljuje kao forma unutrašnjosti (unutrašnje čulo), dok se prostor, koji se više ne može definisati kao koegzistencija, sa svoje strane javlja kao oblik spoljašnjosti. “Oblik unutrašnjosti” ne označava samo da je nama vreme unutrašnje, već i da naša unutrašnjost ne prestaje da raščlanjava nas same, podvostručuje: podvostručenje koje ne ide do kraja, jer vreme nema kraj. Vrtoglavica, oscilacija koja ustanovljuje vreme.
3.
Treći vid kantovskog preokreta tiče se Kritike praktičnog uma, i mogao bi se javiti u izrekama bliskim Kafki. ‘Dobro, eto šta kaže Zakon…’ Zakon je već jedan neobičan izraz sa stanovišta filozofije koja poznaje isključivo zakone. To lepo vidimo u antici, kod Platona, u Državi. Kad bi ljudi poznavali Dobro, i znali da mu se saobraze, ne bi bilo potrebe za zakonima. Zakoni ili zakon samo su “druga ruka”, predstavnik Dobra u svetu napuštenom od bogova. Kad nema istinske politike, ono ostavlja uopštene zapovedi prema kojima ljudi valja da se vladaju. Zakoni su stoga nalik na oponašanje Dobra, što dolazi iz višeg načela. Oni proizlaze iz Dobra pod određenim uslovima.
Kad Kant govori o zakonu, reč je, obrnuto, o višoj instanci. Kantovo obrtanje odnosa između zakona i Dobra je značajno koliko i obrtanje odnosa između kretanja i vremena. Sada Dobro zavisi od zakona, a ne suprotno. Isto onako kako se saznanje okreće oko subjekta (Ja), tako se Dobro okreće oko subjektivnog zakona. Ali šta ovde znači “subjektivno”? Zakon može imati jedino sopstvenu sadržinu, pošto bi svaka sadržina zakona ponovo vodila Dobru čega bi on bio oponašanje. Drugim rečima, zakon je čist oblik, i nema predmeta (objekta), ni čulnog ni inteligibilnog. On nam ne kaže šta treba da činimo, već kojem (subjektivnom) pravilu treba da se saobrazimo, kakav treba da bude naš postupak. Biće moralan svaki postupak čija se maksima može misliti bez protivrečnosti kao univerzalna, i čiji pokretač neće imati drugi predmet do tu maksimu. Na primer, laž se ne može bez protivrečnosti zamisliti kao formalno univerzalna, pošto barem implicira ljude koji u nju veruju, i koji ne lažu verujući u nju. Moralni zakon se dakle određuje kao čist oblik univerzalnosti. Zakon nam ne kaže koji predmet volja treba da sledi da bi bila dobra, već koji oblik treba da uzme da bi bila moralna. Zakon kao prazan oblik, u Kritici praktičnog uma, odgovara vremenu kao čistom obliku u Kritici čistog uma. Zakon nam ne kaže šta se mora, on samo kaže: mora se!, osim da iz njega izvodimo Dobro, odnosno predmete tog čistog imperativa. Ali upravo Dobro proističe iz zakona, ne obrnuto. Kao u Kafkinoj Kažnjeničkoj koloniji, determinacija je čisto praktična, a ne teorijska. Zakon nije poznat, jer nema ničeg što bi se “spoznalo”. On se zna samo po svom činjenju, i dela tek preko svoje presude i njenog izvršenja. “On nalaže, veli Kafka, tajnu o svojoj sadržini”. On se ne razlikuje od presude, a presuda se ne razlikuje od primene. Poznajemo ga samo po utiskivanju u naša srca i našu kožu: krivi, neizbežno krivi. Krivica je poput niti morala koja udvostručuje nit vremena.
4.
“Un dereglement de tous les sens“, govorio je Rembo; “rastrojstvo svih čula” ili, bolje, rastrojeno delovanje svih moći. To je četvrta izreka za jednog duboko romantičarskog Kanta, u Kritici moći suđenja. U prve dve Kritike različite subjektivne moći stupaju u uzajamne odnose, ali ti odnosi su strogo ustrojeni, regulisani, utoliko što je uvek bilo jedne preovlađujuće ili određujuće sposobnosti koja je nametala drugima svoja pravila. Brojne su bile moći: spoljašnje čulo, unutrašnje čulo, uobrazilja, razum, um, svaka sasvim određena. Međutim, u Kritici čistog uma preovladavao je razum, jer je on određivao unutrašnje čulo posredstvom sinteze uobrazilje, pa se čak i um pokoravao ulozi koju mu je nametao razum. U Kritici praktičnog uma‘ preovladavao je um, jer on ustanovljuje čist oblik univerzalnosti zakona, pri čemu ga ostale moći slede kako mogu (razum primenjuje zakon, uobrazilja prima presudu, unutrašnje čulo trpi posledice ili sankciju). Ali sada se Kant, došavši u doba kad veliki autori retko počinju iznova, sučeljava s problemom koji će ga odvesti do neobičnog pothvata: ako moći mogu da stupaju u različite odnose, ali tako što jedni ustrojavaju druge, mora biti da one, skupa, mogu da se odnose slobodno i bez ustrojstva (bez pravila), gde svaka ide do kraja sebe same, a ipak time pokazuje da je kadra da bude u nekakvom skladu s ostalima… To će biti Kritika moći suđenja kao zasnivanje romantizma.
To više nije estetika iz Kritike čistog uma koja čulno razmatra kao kvalitet u odnosu na predmet u prostoru i vremenu, niti je to logika čulnog, niti čak izvestan nov logos koji bi predstavljao vreme. To je estetika Lepog i Uzvišenog, gde čulno vredi samo za sebe i razvija se u ”pathos” s onu stranu svake logike, koje će zahvatiti vreme u svom izviranju, sve do izvora njegove niti, toka, i vrtoglavice. To više nije Afekt iz Kritike čistog uma koji je stavljao Jastvo i Ja u još uvek uređen odnos sledeći poredak vremena, već Patos koji dopušta da se oni slobodno razvijaju da bi uobličili čudnu kombinaciju kao izvore vremena, “arbitrarne forme mogućih intuicija”.
Zapravo, u Kritici moći suđenja je reč o tome kako neke pojave koje će odrediti Lepo daju unutrašnjem čulu vremena jednu dodatnu autonomnu dimenziju, uobrazilji moć slobodne refleksije, razumu beskonačnu pojmovnu sposobnost. Različite moći stupaju u saglasje koje više nijedna od njih ne determiniše, utoliko dublje saglasje što je manje pravila, što dokazuje spontano saglasje između Jastva i Ja pod uslovima jedne lepe Prirode. Uzvišeno u tom smislu ide još dalje: ono razigrava različite moći na takav način da se one jedna drugoj suprotstavljaju kao borci, da jedna gura drugu do njenog maksimuma ili njene granice, ali i da druga reaguje gurajući prvu u nadahnuće koje ova ne bi sama imala. Jedna drugu tera do krajnosti, ali svaka doprinosi da jedna drugu nadiđe. To je strahotna borba između uobrazilje i uma, ali i razuma, unutrašnjeg čula, borba čije će epizode biti dva oblika Uzvišenog, potom Genije. Bura unutar bezdana otvorenog u subjektu. Moći se sučeljavaju, svaka sa svojom krajnošću, i nalaze svoje saglasje u temeljnoj neslozi: nesložan sklad, to je veliko otkriće Kritike moći suđenja, poslednji Kantov preokret. Razdvajanje koje objedinjuje bilo je prva Kantova tema, u Kritici čistog uma. Ali na kraju se otkriva nesloga koja čini sklad. Jedno rastrojeno delovanje svih moći, što će odrediti buduću filozofiju, kao što će za Remboa rastrojstvo svih čula morati da odredi pesništvo budućnosti. Nova muzika poput nesaglasja, i kao nesložan sklad, izvor vremena.
Otuda ove četiri predložene izreke, očito proizvoljne u odnosu na Kanta, ali ne proizvoljne u odnosu na ono što nam je Kant ostavio za sadašnjost i budućnost. Izvrstan tekst de Kvinsijev, Poslednji dani Imanuela Kanta, rekao je sve, ali samo na naličju stvari koje se razjašnjavaju u četiri pesničke izreke kantizma. Jedan šekspirovski vid Kanta, neka vrsta kralja Lira?
(1986)
Preveo s francuskog Novica Milić
COMMENTS