NENAD OBRADOVIĆ


INTERVJU

Razgovarao - Amer Bahtijar






SAMOVOLJNO SAM OTPADNIK JER NE PRIPADAM NIKOME I NIČEMU




U izdanju portala za filozofiju i društvena pitanja Filozofski magazin, u ediciji Sofos, izašla je knjiga Nenada Obradovića Krhotine post-filozofije što je bio povod za ovaj razgovor.

Upravo je izašla Vaša nova knjiga eseja Krhotine post-filozofije. Koja su temeljna odredišta knjige?

Kako napominjem u uvodnom poglavlju, što nastojim pojasniti kroz eseje u knjizi, prisutna  su četiri temeljna odredišta knjige eseja Krhotine post-filozofije. Život kao sidrište bivstvovanja, ljubav kao bezuslovni pokretač života samog, umetnost kao oličenje estetskog krajolika mišljenjosti i, naposletku, priroda kao najvažniji moderni filozofski pojam, oličen u ekozofiji i ljubavi prema prirodi i svemu živom. Krhotine post-filozofije tematizuju put, uvođenje u (post)filozofiju. Nastojim istaknuti termin post-filozofije zato što smo zapali, nakon savremene filozofije subjekta, potom dekonstruktivizma, simbolizma i raznih misaonih puteva moderniteta, u prilično neplodno misaono polje koje se odlikuje iznad svega pretpostavkom političnosti. Drugim rečima, sve teme koje savremena misao proizvodi oivičene su raznorodnim ideologijama i kao takve one ne služi ničemu. Ako je misao kao misao neslobodna, odnosno ako nema u sebi potencijal rasta, ako se ograničava i usmerava, onda dolazi u sukob sa stvarnošću i gubi tlo pod nogama. Filozofija je izgubila svoje mesto u društvu upravo zato što je napravila jaz između mišljenja i slobode, stoga što je dopustila, kroz brojne popularne filozofe i njihove, kako se to danas kaže, angažmane i projekte da ideologija zauzme mesto mišljenja. Filozofija je kroz istoriju bila otvorenost ka mudrom sagledavanju stvarnosti, ona je težila, posebno od Sokrata, posvemašnjoj individualizaciji, usresređenosti ka suštinskom, i zato je nepojmljivo da postane delom bilo koje ideološke priče, kolektiva, grupe. A znano je, kako je to tačno rekao Paul Celan, da onaj koji hoda na glavi pod sobom ima nebo kao bezdan. 

Zašto pisati u društvu u kojem su kič i banalnost društveno prihvatljiviji nego filozofska misao?

Misao nije primarno filozofska, kako kažete, misao je misao jer pripada slobodnom, mislećem biću, čoveku koji iskušava vlastitu tragičnost. Misao postaje filozofska onda kada imamo začudnost, kada se kao deca čudimo pred očiglednim stvarima takvim kakve nam se daju, predstavljaju. Sve je manje pravog, autentičnog mišljenja jer je banalnost, uz defetizam i neosetljivost, postala odlika naše stvarnosti. Previše informacija, premalo suštine. Previše emocija, premalo ljubavi. Višak komunikacije, manjak razumevanja. Duševno se borimo, posustajemo duhovno. Zato je neophodno slediti celovitost Čoveka, nasuprot celini Subjekta, znači zanemariti samodopadnost tehnološke ukalupljenosti i otvoriti se ka životu, prirodi i emociji. Sve što je banalno prijemčivo je masama, svaka zavera radije se prihvata od bilo koje istine, upravo zato što na određenom nivou, da se tako izrazim, banalnost ne zahteva bilo kakav angažman pojedinca, banalnost ne zahteva izjašnjavanje, misao. Ona se skriva u kolektivu, često kulminira u ideologijama totalitarizma i fašizma. To je najbolje opisao veliki, značajan, jedinstven filozof na ovdašnjim prostorima Radomir Konstantinović u knjizi Filozofija palanke. Ne znam zašto se više ne govori o toj izvarednoj knjizi u kojoj je pokazano, na vrlo upečatljiv način, da palanka lako zavede čoveka pod plaštom moraliteta premda je u osnovi sama pokvarena. Ono što ostaje kao pitanje jeste kako postupiti u takvim okolnostima? Kako postupiti, primerice, u okolnostima povampirenja raznih ideoloških, istorijski i etički opasnih stavova čemu posebno svedočimo ovih meseci u Srbiji i Hrvatskoj? Pišem jer mi izmiče s-misao – kažem u knjizi. Svaka misao da bi bila misao, autentična i opravdana, mora nastati u samoći vlastote bez-idejnosti, mora početi od ništine. Zato se povlačim i okrećem sve više životu takvom kakav jeste. Pozicija nezavisnog pisca, stvaraoca, danas je retka ali je od izuzetne važnosti za vlastitu poziciju. To ne znači da je rešenje olako povlačenje u unutrašnji egzil,već da se iz svog sveta slobode lakše borimo za slobodu svih ljudi na svetu. Moja sloboda uslov je slobode svakog drugog i drugačijeg od mene. Samo onaj koji je oslobođen od kolektivističkog mišljenja, koji se usresređuje na misao samu, onaj koji sabira razasutost, fragmentarnost ispisanosti vlastite otuđenosti i nepripadanja – taj je slobodan. Sloboda je, dakle, odgovor na teskobu. Patimo, naposletku, jer težimo ka slobodi.

Još od Spinoze priroda je u centru filozofskog promišljenja, mnogi  filozofi i pisci  su pisali o odnosu prirode i čovjeka. Jeli danas priroda samo objekt za čovjeka i kakve su posljedice tog stava?


Rekao bih sledeće. Priroda je u centru filozofskih promišljanja od njenih početaka. Arapska, indijska i grčka filozofija počinju sa pitanjima prirode kao temeljnim pitanjima filozofije. Za Aristotela fizika se nalazi uz filozofiju. Ono što mene, kao pojedinca, muči jeste – zašto je sa savremenim oštrim razgraničenjem između prirode i društva stvoren nepremostiv jaz koji uključuje želju za ovladavanjem čoveka nad prirodom? Čovek nastoji pokoriti prirodu i pretvoriti njenu divljinu u stanište. Nismo odgovorni samo za sebe, nismo ni samo za drugoga, odgovorni smo – sa gledišta patocentrizma – za prirodu u celini. Ekološka kriza, kako se danas često naziva, nastala je upravo iz krize moralnosti budući da odbacivanje prirode i njene osobenosti od strane čoveka znači, kako ističe V. Hosle, ,,zbiljski prezir spram čoveka’’. Kako drugačije i objasniti potrebu čoveka da preuređuje prirodna staništa i krajolike po svojoj meri, bez ikakve svesti o tome da upravo zato što smo ljudska bića ophrvana moralnošću imamo pojačanu odgovornost da brinemo o svemu živom i neživom oko nas; ne iskorišćavati, već brinuti o prirodi. Priroda ostaje u procepu samotne vitalnosti. Kao što čovek ishodište nalazi na rubovima svoje tragedije, tako i prirodna divljina kuša svoje rubove samoće. Čovek prirodu ne sme gledati sa visine jer je priroda ishodište njegovog duha, ovaploćenje njegove osame i galame, pri-kazivanje i pri-zivanje konačnog pada prema zalazu, put ka onostranom, nesaznatljivom.

Da li je tehnika, kao što kaže Heidegger, uistinu metafizika novog doba?

Pitanje tehnike je važno pitanje koje Heideggera osobito zaokuplja. To je pitanje u filozofskom diskursu prisutno od antičke filozofije. Tehnika je u antičkoj filozofiju bila nešto bliža znanju, dakle stvaranju, dok se danas sve više govori o teokraciji gde se tehnika vidi kao izazov modernih društava. Tehnici ne trebamo pristupati sa negativnog gledišta već se moramo, kako je to rekao Heidegger, posvetiti njenoj biti i tek tada možemo biti kadri da  ne upadnemo u ,,muklu prisilu da tehniku slepo sledimo, ili, što je isto, da se protiv nje bespomoćno bunimo i proklinjemo je kao đavolje delo’’. Kada govorimo o tehnici moramo govoriti o dve strane – onoj pozitivnoj i onoj negativnoj budući da, kaže Heidegger u eseju Što se zove mišljenjem, ,,tamo gde čovek jednu stranu uopšte više ne vidi kao jednu, drugu je takođe izgubio iz vida’’. U savremnoj smislu post-filozofije tehnika mora biti bliska znanju jer uočavamo globalni trend da se iz produkta tehnike – tehnologije – stvaraju naslage površnosti i to posebno kod mladih ljudi. U središtu pitanja o znanju i tehnici u savremenom dobu nalazi se pitanje o mladima. Koliko njihova egzistencija ima potrebe da progovori o znanju i odnosu prema tehnologiji svedoči i sve veće neznanje, primitivizam i vršnjačko nasilje među mladima. Zbog toga školski sistem, kao graničnik znanja za znanje, mora stvoriti uslove da se mladi mogu emotivno su-odnositi jedni prema drugima, i prema životu samom. Da citiram italijanskog filozofa Umberta Galimbertija, koji u knjizi Nihilizam i mladi piše: ,,Mladi traže provode jer ne znaju da se vesele. Veselje je najpre veselje nad samim sobom, dakle priznati, potvrditi identitet, prihvatiti stvarnost, prevladati frustaciju…” Stoga, znanje koje vodi ka emotivnoj nepismenosti upravo zato što se zasniva na prividnom znanju osiromašuje mlade ljude i uvodi ih u tunel mraka, tunel gde odjekuje neznanje o sposobnosti za uspostavljanje međuljudskih odnosa. Iz tog se neznanja porađa najstrašnija nakaza sadašnjice – površno znanje.

Religija nije odumrla kao što je predvidio Marks, (Marks se tu nije prevario, on je mislio da će religija odumrijeti kad odumru oni materijalni uvjeti koji perpetuiraju klase, a to se još nije desilo) svjedočimo sve većoj ulozi  religiji  u društvu, pa čak i u nekim sekularnim utvrdama. Živimo u vremenu religije bez boga, kako kaže Drago Bojić. Svjedočimo li pogubnosti religije bez boga?

Religija ne sme biti olako shvaćena. Vekovima je religija bila i ostala posebno osetljiv identitetski osnov. To pitanje religije bez Boga jeste filozofsko pitanje premda i Karl Jaspers pita: Ima li religije bez vere? Religija, čini mi se, nastoji ovladati dok vera uključuje nešto dublju dimenziju ljudskog su-odnosa prema sebi i drugima oko sebe. Većini religijskih zajednica, sklonih teocentričnom viđenu sveta, nedostaje temeljne svesti o poštovanju drugog. Učenje, sadržano u svetim knjigama, teološkim tekstovima i, kada je u pitanju hrišćanstvo, u Jevanđelju, postaje tek polazna iskra za praktično življenje, tek nagoveštaj moguće otvorenosti za život kao takav, tek kap čiste vode ljubavi u zamućenoj bari mržnje i prezira. Važno je reći da hrišćanska religijska praksa ishodište svoje poruke sažima u moralu, da se poziva na etički temelj kao zalog opstanka ljubavi u čoveku, a da pritom upravo svojim odlukama i praksom guši čovekovu individualnost i njegovu potrebuda bude sam svoj pastir, jer je čovek samo tada, ako je oslobođen pritiska institucije, a postupa ispravno i dobronamerno, zapravo moralan čovek. Zato bilo koja religijska organizacija ne sme biti učiteljicom morala već se mora uzdići iznad polja etike, politike i obrazovanja i promovisati svest o ljubavi prema svetu i svakom čoveku u njemu, pre nego što se sme podrediti formulisanju moralnih osnova, zapovesti, zabrana i kletvi. Stoga, temeljno pitanje koje moramo postaviti glasi: Da li je otvorenost prema različitosti moguća u situaciji duboke hermetičnosti učenja religijskih zajednica sklonih teocentrizmu i personalizmu? Zašto svedočimo, da napomenemo, politizovanju vere u ime viših ciljeva pravde jer ako uzmemo, primerice, u obzir mesijanski krajolik promišljanja, možemo citirati P. Sloterdijka, koji ističe da je smisleno citirati ime «Jeruzalem» samo u onoj mjeri u kojoj to ime označuje kvantum suprematističkoga potencijala, koji svijet pretvara u pozornicu za religiozne i etičke pohode. Stoga, gorljivo zastupam tezu o svetskom etosu. Filozof i teolog Günther Gebhardt svetski etos razlaže iz teze da međureligijski dijalog započinje s temeljnim zahtevom: sa svakim se čovekom mora postupati ljudski. To je neophodan korak ka dijalogu i razumevanju. Za naše izmučene prostore prepune netolerancije, prezira i pakosnog opanjkavanja ovo je vrlo važna poruka. Budući da se postmoderni svet okrenut multikulturalnosti velikim delom okviruje u smislu proceduralne pre nego supstantivne etike, naglašavajući ispravnost umesto dobrote (Patrick Giddy), negovanje i pospešivanje dijaloga, prema principima svetskog etosa koji nije, da podvučemo, pre svega etičan nego takav kakav jeste, blagonaklon prema ljudima, put je otvoren ka novim horizontima vere, nade i ljubavi.

Jedan ste od rijetkih ljudi na Balkanu koji piše filozofsku, književnu i pozorišnu  kritiku. Medija danas većinom nemaju interesa za kulturu. Jesu li to zahtjevi tržišta i potpuni trijumf materijalističke filozofije?

Sve više, dakako, samo pišem. Pozorište je za mene odviše važna institucija, mislim da može biti jak posrednik između pojedinca i zajednice, i više se ne usuđujem pisati, odnosno davati sud o određenim predstavama javno. Čitam svakodnevno puno, a stvaram kada za to osetim nadahnuće. Ne mogu da prenebregnem činjenicu da je sve manje mesta gde bi uopšte mogao objavljivati što je posledica, kako kažete, manjka interesa za kulturu i kulturne rubrike. Ne mislim da je takvo stanje trijumf materijalizma već isključivo pada duhovnih vrednosti pod kojima podrazumevam čovekovu sve veću palanačku zatvorenost. Svi se, kao što je znano, bave politikom, kultura je predviđena za malu skupinu dobronamernika i najčešće volontera. Neke medije u regionu i svesno odbijam budući da ne želim objavljivati svoje zapise na stranicama medija koji promovišu netolerantnost, zatvorenost i primitivizam. Mi se moramo, i to je od izuzetne važnosti, osloboditi robavanja predrasudama i otvoriti se ka drugom i drugačijem, ka svetu i okruženju. Pomenuli ste tržište, ali ste preskočili ključno pitanje – značaj kompetentnosti. Stojim na stanovištu da nam manjka savesnih i znanjem osposobljenih medijskih ličnosti. Znanje neće samo odbaciti lažne ideologe i ideologije, nekompetentne političare i tajkune, nego će proizvesti novu paradigmu značenjskog poimanja ekonomije, ne u smislu tradicionalizacije već konkurencije i inovativnosti, paradigmi koje će na duže staze značiti definitivan otklon od populističke ideologije i ekonomije, antizapadnjaštva, gospodarenja i gospodara, kako nad ljudima tako i nad ekonomskim dobrima, pa i nad medijima.

U svom zadnjem tekstu Boris Dežulović kaže: Gospodari rata i gospodari novca lijepo se, kako vidimo, slažu. Posljednja nada našeg bezglavog stoljeća ostaje tako dobra, stara umjetnost. Jedini neprijatelj kojega se boje. Može li im taj mrski protivnik pokvariti planove?

Umetnost ima veliki potencijal i mislim da je Boris Dežulović u pravu kada kaže da se pomenuti gospodari boje jedino umetnosti. Umetnost misli, ona zahteva da se odredimo prema svetu oko nas, ona produbljuje pitanja, vidimo da se umetnici po pravilu među prvima bune na raznovrsne društvene nepravde – zato je umetnost opasna, ona je rizik. I za umetnost, kao i za filozofiju, ključna je sloboda i znatiželja. Često citiram T. Bernharda koji kaže: ,,Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu’’. Sa druge strane, mislim da umetnost ne sme biti predstavljena samo kao politički angažovana. Svaka umetnost jeste odraz društva, ali ne sme biti odraz politike i ideologije. Ako, primerice, umetnik tretira teme iz ratne prošlosti on to čini, ne kao aktivist, nego kao čovek svestan toga da je čovek. Umetnost jeste stav, ali i utočište, tajnovitost, otklon i zato se grozi svake vrste prisile, ideoloških mesta, politikanstva, nacionalizma i jednoumlja. Zato je važna, a tako skrajnuta.

Ako zašutim, posve, ko će umjesto mene reći: mir preživjelima; mir poraženima; mir našemu vremenu stihovi su pjesnika Muniba Delalića. Mišljenje, pjevanje, usamljenost, otpadništvo…Kako dalje?

Ako zaćutim, možda tada najglasnije govorim. Samoća, nasuprot usamljenosti, ne boli. Naprotiv, samoća okrepljuje. Biti sam znači biti sam sa sobom, susresti se sa svojim likom, upoznati ga. Samoća, stoga, nije prijatna, nastoji ophrvati našu unutrašnjost, pozvati nas same ka sebi, ali ne boli, ne ranjava. Trpimo bol ranjivosti onda kada smo usamljeni. Tada se ne okrećemo sebi niti svom liku već očajavamo što nismo kadri prodreti u samoću, stoga tugujemo nad nemogućnošću izlaska na put vlastitosti. Danas je, nažalost, teško izaći na kraj sa samoćom i otpadništvom. Samovoljno sam otpadnik jer ne pripadam nikome i ničemu. Kao što sam slobodan da kažem da sam zbog svog otpadništa zanavek Jevrejin. Svi su umetnici Jevreji – reče jedna pesnikinja. Jevrejstvo je odbačenost i prognaništvo. Lutajući Jevrejin je datost koju sledim. Jevrejin sam jer sam neprihvaćen, optužen, bezdoman – jer je to moja sudbina, opterećujuća i iskupljujuća. Moj put.







Objavi komentar Blogger

 
Top